Ko­nač­ni re­zul­ta­ti u po­gle­du vi­še­vje­kov­ne bor­be za ne­za­vi­snost ostva­re­ni su za vri­je­me vla­da­vi­ne po­sled­njeg vla­da­ra iz sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vić Nje­goš, knja­za Ni­ko­le I. Oni su pro­i­za­šli iz ra­ta ko­ji su na­kon Her­ce­go­vač­kog usta­na­ka (1876–1878), vo­di­li cr­no­gor­ski, sr­bi­jan­ski i ru­ski voj­ni­ci pro­tiv Tur­skog car­stva. Pri­mir­je u Je­dre­nu, od­no­sno za­vr­še­tak rat­nih ope­ra­ci­ja, zna­či­lo je okon­ča­nje oru­ža­ne fa­ze Ve­li­ke is­toč­ne kri­ze. Voj­nič­ku nad­moć­nost ko­ju je u to­ku ra­ta is­po­lji­la Ru­si­ja od­ra­zi­li su uslo­vi mi­ra iz­dik­ti­ra­ni Tur­skom car­stvu u San-Ste­fa­nu 19. fe­bru­a­ra 1878. go­di­ne. Me­đu­tim, ti­me ni­je bi­la okon­ča­na kri­za u cje­li­ni. Na­pro­tiv, uslo­vi mi­ra na­met­nu­ti Tur­skom car­stvu i nji­ho­vo ne­pri­hva­ta­nje od stra­ne za­pad­nih dr­ža­va otvo­ri­će njen dru­gi di­plo­mat­ski dio. U sklo­pu re­vi­zi­je osnov­nih od­re­da­ba na­met­nu­tog mi­ra, na Kon­fe­ren­ci­ji ve­li­kih si­la u Ber­li­nu 13. ju­la 1878. go­di­ne ri­je­še­na je i sud­bi­na Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, ko­je su po­sta­le me­đu­na­rod­no pri­zna­te. Iako zbog tre­nut­no lo­ši­jih po­zi­ci­ja u od­no­su na dru­ge ve­li­ke si­le ni­je uspje­la da odr­ži rje­še­nje iz San-Ste­fa­na, ru­ska za­šti­ta cr­no­gor­skih i sr­bi­jan­skih in­te­re­sa bi­la je zna­čaj­na po­seb­no za ko­nač­no uob­li­ča­va­nje dr­žav­nih gra­ni­ca Cr­ne Go­re, uklju­ču­ju­ći i pra­vo iz­la­za na mo­re. Ni­ko­la I Pe­tro­vić Nje­goš je ta­ko po­stao pr­vi cr­no­gor­ski vla­dar ko­ji je kao su­ve­ren me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve mo­gao sa pu­nim le­ga­li­te­tom i le­gi­ti­mi­te­tom za­stu­pa­ti in­te­re­se Cr­ne Go­re. Na spolj­no­po­li­tič­kom pla­nu u pe­ri­o­du na­kon sti­ca­nja ne­za­vi­sno­sti, a i pri­je to­ga, po­seb­no od svo­je pr­ve po­sje­te Pe­tro­gra­du 1868. go­di­ne, knjaz Ni­ko­la se sna­žno osla­njao na Ru­si­ju. Sti­caj me­đu­na­rod­nih okol­no­sti i austro­fil­stvo vla­da­ju­će di­na­sti­je Obre­no­vi­ća u Sr­bi­ji uslo­vi­li su da je do kra­ja 19. vi­je­ka Cr­na Go­ra bi­la je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih oslo­na­ca ru­ske spolj­ne po­li­ti­ke na Bal­ka­nu. Re­la­tiv­no če­ste po­sje­te cr­no­gor­skog knja­za ru­skom dvo­ru go­vo­ri­le su o pri­ja­telj­skim i ve­o­ma sr­dač­nim od­no­si­ma iz­me­đu dvi­je ze­mlje. Na ne­dvo­smi­slen na­čin vi­sok ste­pen me­đu­sob­nog ra­zu­mi­je­va­nja i uva­ža­va­nja po­tvr­di­le su i ri­je­či ru­skog ca­ra Alek­san­dra III Ro­ma­no­va iz­re­če­ne u zdra­vi­ci pri­li­kom knja­že­vog bo­rav­ka u Pe­tro­gra­du 1889. go­di­ne:
„Pi­jem u zdra­vlje knja­za cr­no­gor­skog, je­di­nog iskre­nog i vjer­nog pri­ja­te­lja Ru­si­je”.
Uda­jom svo­jih kće­ri za čla­no­ve ru­ske im­pe­ra­tor­ske di­na­sti­je Ro­ma­nov knjaz Ni­ko­la se znat­no ko­ri­stio. Po­li­tič­ki je do­bio još ja­či ugled i ste­kao i dru­ga do­bra za se­be i za svo­ju ze­mlju. Vješt, okre­tan i ob­da­ren kao po­li­ti­čar, on je uspi­je­vao da još po­volj­ni­je po­ve­de „kor­mi­lo svog dr­žav­nog br­o­da”. Do­bra po­li­tič­ka sa­rad­nja ostva­re­na u po­sled­njim go­di­na­ma 19. vi­je­ka ima­la je i svo­ju vjer­sku, pro­svjet­no-kul­tur­nu i fi­nan­sij­sku stra­nu. Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­skoj odr­ža­va­nje ve­za sa Ru­skom Cr­kvom bi­lo je u pr­vom pla­nu, bi­lo pre­ko svo­jih mi­tro­po­li­ta ko­ji su hi­to­to­ni­sa­ni u Ru­si­ji ili pre­ko knja­za Ni­ko­le. Dru­štve­ni raz­voj Cr­ne Go­re Ru­si­ja je po­ma­ga­la stva­ra­njem uslo­va za rad pro­svjet­no-kul­tur­nih usta­no­va, me­đu ko­ji­ma su se po­seb­no is­ti­ca­le Bo­go­slov­sko-uči­telj­ska ško­la i Dje­vo­jač­ki in­sti­tut (1869), ko­je su kao i sve dru­ge pro­svjet­ne usta­no­ve za­po­če­le svoj rad u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru.
Kao pri­mjer vri­je­dan po­seb­ne pa­žnje tre­ba po­me­nu­ti od­lu­ku o sla­nju u Cr­nu Go­ru pro­fe­so­ra ode­skog uni­ver­zi­te­ta Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća, Sr­bi­na iz Cav­ta­ta, i fi­nan­si­ra­nje nje­go­vog ra­da na iz­ra­di Op­šteg imo­vin­skog za­ko­ni­ka za Cr­nu Go­ru. Ru­si­ja je ti­me po­ka­za­la te­žnju da ubr­za raz­voj gra­đan­skih od­no­sa u ze­mlji, od­no­sno da se Cr­na Go­ra re­for­mi­še na na­če­li­ma mo­der­nog evrop­skog pra­va. S ve na­ve­de­ne ak­tiv­no­sti pra­ti­la je i stal­na fi­nan­sij­ska po­moć ko­ja je po­seb­no zna­čaj­na bi­la u pr­vim go­di­na­ma na­kon sti­ca­nja ne­za­vi­sno­sti. Već u sep­tem­bru 1879. Cr­noj Go­ri je odo­bren za­jam na­mi­je­njen za na­o­ru­ža­nje Cr­no­gor­ske voj­ske. Od osta­lih fi­nan­sij­skih tran­sak­ci­ja uz go­di­šnju po­moć vla­di i stal­nih sub­ven­ci­ja knja­zu, tre­ba is­ta­ći i to da je 1889. za ot­pla­tu ne­po­volj­nih austrij­skih zaj­mo­va i dru­gih du­go­va­nja ino­stra­nim po­vje­ri­o­ci­ma od stra­ne Ru­si­je odo­bren za­jam od mi­li­on ru­ba­lja. Zbog stal­ne fi­nan­sij­ske osku­di­ce u ko­joj se Cr­na Go­ra na­la­zi­la, Ru­si­ja je i 10 go­di­na ka­sni­je (1900) pri­stu­pi­la sre­đi­va­nju fi­nan­sij­skih pri­li­ka u ze­mlji. Po­moć je ovog pu­ta bi­la iz­ra­že­na ne sa­mo u pre­u­zi­ma­nju ot­pla­te ne­kih do­spje­lih anu­i­te­ta, već i u usta­no­vlje­nju u Cr­noj Go­ri sa­vre­me­nog bu­džet­skog si­ste­ma, što je uči­nje­no uz po­moć ru­skih fi­nan­sij­skih struč­nja­ka. Na taj na­čin je otvo­re­na mo­guć­nost da se po­ku­ša da od pri­ho­da do­bi­je­nih iz vla­sti­tih iz­vo­ra Cr­na Go­ra fi­nan­si­ra svoj dru­štve­ni raz­voj.
Za raz­li­ku od sta­nja u ko­me su se od­no­si iz­me­đu dvi­je ze­mlje na­la­zi­li u po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka i na po­čet­ku 20. vi­je­ka zbog iz­mi­je­nje­nih spolj­nih okol­no­sti, do­šlo je do znat­nih pro­mje­na. Po­gor­šan me­đu­na­rod­ni po­lo­žaj Ru­si­je, eks­pan­zi­o­ni­stič­ke po­li­ti­ke Austro­u­gar­ske pre­ma Bal­ka­nu, pro­dor stra­nog ka­pi­ta­la (ita­li­jan­skog i austrij­skog) u Cr­nu Go­ru, ali i pro­a­u­strij­ska po­li­ti­ka u di­je­lu cr­no­gor­ske vla­sti, na­ro­či­to iz­ra­že­na na­kon pro­mje­na na srp­skom pre­sto­lu 1903. go­di­ne, i iz­ra­sta­nja Sr­bi­je u glav­nog spolj­no­po­li­tič­kog part­ne­ra Ru­si­je, od­no­si iz­me­đu dvi­je ze­mlje po­če­li su da za­pa­da­ju u kri­zu. No­vo­stvo­re­na si­tu­a­ci­ja iza­zi­va­la je i di­le­me kod ru­skih zva­nič­ni­ka u po­gle­du svr­sis­hod­no­sti pru­ža­nja da­lje po­mo­ći Cr­noj Go­ri po­seb­no u ra­ni­jem obi­mu. U ta­kvoj at­mos­fe­ri de­si­la se i knja­že­va po­sje­ta Pe­tro­gra­du 1908. go­di­ne. Ta­da je odr­ža­no i vr­lo va­žno sa­vje­to­va­nje, na naj­vi­šem ni­vou, po­sve­će­no cr­no­gor­skom pi­ta­nju. Uz de­talj­no pre­tre­sa­nje svih aspe­ka­ta me­đu­sob­nih od­no­sa od­lu­če­no je da se pro­du­ži sa da­va­njem voj­ne sub­ven­ci­je kao na­či­na pu­tem ko­ga bi mo­gao bi­ti sa­ču­van ru­ski uti­caj u Cr­noj Go­ri. Uz br­oj­ne dru­ge de­ta­lje, ova­kvu od­lu­ku je pra­tio i za­klju­čak o po­tre­bi po­ja­ča­ne kon­tro­le utro­ša­ka sred­sta­va ko­ja su upu­ći­va­na u Cr­nu Go­ru.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: Jo­van B. Mar­kuš