Ka­žu da je tog je­se­njeg da­na 1929. go­di­ne, na dvo­ru Kra­lja Alek­san­tra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća, vla­da­la ne­u­o­bi­ča­je­na at­mos­fe­ra. Kralj je ot­ka­zao sve dru­ge ak­tiv­no­sti i uobi­ča­je­ne, re­dov­ne dr­žav­nič­ke po­slo­ve i su­sre­te, po­sje­te i raz­go­vo­re i pri­pre­mao se za ve­li­ku gu­slar­sku smo­tru za­ka­za­nu za taj dan u Be­o­gra­du, na ko­joj je pri­hva­tio da bu­de pred­sjed­nik ži­ri­ja.
Zna­lo se da eli­tu maj­sto­ra pje­va­nja uz stru­ne ovog drev­nog, vi­te­škog in­stru­men­ta pred­vo­di Ta­na­si­je Vu­ćić, zna­me­ni­ti Drob­njak, ko­ji je svo­jim gla­som i umi­je­ćem već za­di­vio Evro­pu; ko­ji je dvi­je go­di­ne pri­je to­ga sa gu­sla­ma do­spio i u Nje­mač­ku aka­de­mi­ju na­u­ka i umet­no­sti i u tom hra­mu zna­nja i umi­je­ća kao gu­slar od­li­ko­van lo­vo­ro­vim vi­jen­cem, a u po­vrat­ku odu­še­vio i pred­sjed­ni­ka Če­ho­slo­vač­ke re­pu­bli­ke, ko­ji ga je u znak pri­zna­nja od­li­ko­vao Zlat­nom me­da­ljom bi­je­log la­va pr­vog re­da.
U kr­ca­toj sa­li za­du­žbi­ne Ili­je Ko­lar­ca sve je te no­ći te­klo ka­ko se i oče­ki­va­lo, na op­šte za­do­volj­stvo i oku­plje­nih lju­bi­te­lja gu­sa­la i Kra­lja Alek­san­dra i svi­te iz pr­vih re­do­va. A kad se na bi­ni po­ja­vio sta­si­ti cr­no­ma­nja­sti mo­mak u na­ci­o­nal­noj no­šnji i, ka­ko su za­pi­sa­li iz­vje­šta­či, klik­ta­vim i raz­go­vi­jet­nim, moć­nim gor­štač­kim, pra­vim di­nar­skim gla­som, is­pu­nio pro­stra­nu dvo­ra­nu ep­skom ba­la­dom o ju­na­štvu i vi­te­štvu sta­rog Vu­ja­di­na, već na­kon ne­ko­li­ko sti­ho­va je di­gao sa­lu na no­ge, a ne­ki su, ve­le, za­pa­zi­li da su uz­bu­đe­nom kra­lju Alek­san­dru is­pod na­o­ča­ra za­i­skri­le i su­ze.
Ni­je, na­rav­no, bi­lo dvo­u­mi­ce: na sve­op­šte za­do­volj­stvo, kralj Alek­san­dar je, po­red Vu­ći­ća i svih osta­lih, po­bjed­nič­kim lo­vo­ri­ka­ma za­ki­tio tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg Her­ce­gov­ca Ili­ju Vu­ko­vi­ća iz se­la Na­da­ni­ći kod Gac­ka i kao lič­ni dar mu uru­čio po­zla­će­ni pi­štolj, ru­ski „na­gan“, ka­kav je no­sio i slav­ni ru­ski voj­sko­vo­đa Ku­tu­zov, kao i zlat­nim ži­ca­ma iz­ve­ze­no sve­ča­no cr­no­gor­sko na­ci­o­nal­no odi­je­lo, a kra­lji­ca Ma­ri­ja mu je da­ro­va­la zlat­ni sat.
Po­red us­trep­ta­log i iz­ne­na­đe­nog mla­dog Her­ce­gov­ca, ta ve­li­ka po­čast i pri­zna­nje je po­seb­no ob­ra­do­va­lo pro­fe­so­ra, mi­sli­o­ca i isto­ri­ča­ra knji­že­no­sti, Pe­ra Sli­jep­če­vi­ća iz Sa­mo­bo­ra kod Gac­ka, ko­ji je ta­da već bio zna­me­ni­ti na­uč­ni auto­ri­tet, jed­na od naj­um­ni­jih i naj­o­bra­zo­va­ni­jih her­ce­go­vač­kih gla­va, jer je on na­go­vo­rio Ili­ju da se pri­ja­vi za nad­me­ta­nje gu­sla­ra u Be­o­gra­du.
Kad je Sli­jep­če­vić, ko­ji je bio ve­li­ki pri­ja­telj Ili­ji­nog oca Obre­na, gla­si­tog do­ma­ći­na i do­če­kli­je iz Na­da­ni­ća, po pri­li­ci na ne­koj sla­vi, pr­vi put čuo ka­ko nje­gov sin Ili­ja pje­va uz gu­sle, uvi­dio je da je u pi­ta­nju ne­po­no­vlji­vi glas i pri­rod­ni ta­le­nat, sa­mo­svoj­na po­ja­va i ne­sva­ki­da­šnji dar za ovu vr­stu ka­zi­va­nja ep­ske po­e­zi­je. Na nje­go­vo in­si­sti­ra­nje, Ili­ja Vu­ko­vić će pr­vi put skre­nu­ti pa­žnju na se­be na po­zna­toj smo­tri gu­sla­ra na Ali­pa­ši­nom Mo­stu kod Sa­ra­je­va, što je bi­lo go­to­vo ne­za­mi­sli­vo u eri ve­li­kih maj­sto­ra ka­kvi su bi­li Pe­tar Pe­ru­no­vić – Pe­run, Je­vrem Uš­ću­mlić i, na­rav­no, Ta­na­si­je Vu­ćić.
Sju­tra: I PA­RIZ MU ODAO PRI­ZNA­NjE

Haj­duk ga na­u­čio da pje­va

Ili­ja Vu­ko­vić je iz­gle­da od ma­le­na za­vo­lio gu­sle, a Bo­žo Đu­ra­no­vić ka­že da je na nje­ga pre­sud­no uti­cao ču­ve­ni haj­duk Ra­de Ma­noj­lo­vić iz Obje­še­ni­ka iz­nad Foj­ni­ce. Bi­će da je pod nje­go­vim uti­ca­jem i za­vo­lio pe­smu „Sta­ri Vu­ja­din“, vi­te­šku odu ovom mit­skom ju­na­ku, či­je je ča­sno, čoj­sko dr­ža­nje i ne­sa­lo­mi­va ne­u­stra­ši­vost po­sta­la sim­bol po­sto­ja­no­sti i do­sto­jan­stva, uzor oni­ma ko­ji su bez trep­ta­nja gle­da­li smr­ti u oči i umi­ra­li pr­ko­se­ći dže­la­ti­ma. Tu pje­smu, ko­ja mu je i do­ni­je­la sla­vu, Ili­ja Vu­ko­vić je naj­vi­še vo­lio i naj­če­šće je pje­vao.

PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ