Ma­da je iz­gle­da­lo da su raz­ja­šnje­na spor­na pi­ta­nja iz me­đu­sob­nih od­no­sa i po­vra­će­no ra­ni­je po­vje­re­nje, br­zo se po­ka­za­lo da ste­pen sin­hro­ni­zo­va­no­sti po­li­tič­kog dje­lo­va­nja ko­ji je ra­ni­je po­sto­jao iz­me­đu dva dvo­ra vi­še ni­je bi­lo mo­gu­će ostva­ri­ti. To su spre­ča­va­le bit­ne raz­li­ke u po­gle­du smje­ra spolj­no­po­li­tič­kog dje­lo­va­nja jed­ne i dru­ge dr­ža­ve na Bal­ka­nu. Dok je Ru­si­ja bi­la za odr­ža­va­nje sta­tus kvo, u Cr­noj Go­ri je sve vi­še sa­zri­je­va­la ide­ja o ra­tu bal­kan­skih dr­ža­va pro­tiv Tur­ske kao po­god­nom sred­stvu za raz­ja­šnje­nje ne sa­mo bal­kan­ske kri­ze, već i kao na­čin iz­la­ska iz na­go­mi­la­nih unu­tra­šnjih pro­ble­ma. Od­lu­čan po­ku­šaj da se ta­kva po­li­ti­ka cr­no­gor­skog dvo­ra za­u­sta­vi, a isto­vre­me­no na­sta­vi sa da­va­njem voj­ne po­mo­ći, bi­lo je za­klju­či­va­nje voj­ne kon­ven­ci­je iz­me­đu dvi­je ze­mlje 1910. go­di­ne, ko­jim se kra­ljev­ska vla­da oba­ve­za­la: „da ne pred­u­zi­ma sa svo­jom voj­skom ni­ka­kva ofan­ziv­na dej­stva bez pret­hod­nog do­go­vo­ra sa im­pe­ra­tor­skom vla­dom, ni­ti da za­klju­ču­je voj­ne spo­ra­zu­me bez sa­gla­sno­sti Nje­go­vog Im­pe­ra­tor­skog Ve­li­čan­stva”. Cr­no­gor­ske oru­ža­ne for­ma­ci­je ti­me su bi­le sta­vlje­ne pod ko­man­du ru­skog su­ve­re­na, što je sa sta­no­vi­štva voj­nog ko­man­do­va­nja bi­lo ne­u­o­bi­čaj­no za prak­su su­ve­re­nih dr­ža­va. Na­klo­nost ru­skog ca­ra, Alek­san­dra Ro­ma­no­va, ko­ju je uži­vao kralj Ni­ko­la re­zul­ti­ra­la je i pri­zna­njem ko­je je do­bio pri­li­kom pro­gla­še­nja Cr­ne Go­re za Kra­lje­vi­nu 1910.go­di­ne. Naj­vi­šim uka­zom, od 15. av­gu­sta 1910. go­di­ne, Ni­ko­laj II Ro­ma­nov na­i­me­no­vao je cr­no­gor­skog vla­da­ra za ge­ne­ra­la – feld­mar­ša­la, naj­ve­će zva­nje ko­je se do­bi­ja­lo u ru­skoj ar­mi­ji.
Cr­na Go­ra ipak ni­je is­po­što­va­la od­red­be Voj­ne kon­ven­ci­je, već je za­klju­či­va­njem ugo­vo­ra sa Sr­bi­jom i Bu­gar­skom i ula­skom u Pr­vi bal­kan­ski rat ura­di­la upra­vo su­prot­no od do­go­vo­re­nog. Ova­kvo po­na­ša­nje Cr­ne Go­re pri­je po­čet­ka bal­kan­skih ra­to­va i ka­sni­je u ve­zi sa ska­dar­skom kri­zom na­sta­vlje­no je u to­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta po­ku­ša­jem osva­ja­nja Bo­ke, za­u­zi­ma­njem Ska­dra, se­pa­rat­nim pre­go­vo­ri­ma o mi­ru. Sa­mo­stal­nim voj­nim ak­ci­ja­ma, uklju­ču­ju­ći i od­lu­ku o iz­la­sku nje­ne voj­ske iz ra­ta, Cr­na Go­ra je u zna­čaj­noj mje­ri do­šla u su­kob sa osnov­nim prin­ci­pi­ma sa­ve­znič­ke po­li­ti­ke, pa ti­me i sa po­li­ti­kom ru­skog dvo­ra. Tim po­stup­ci­ma Cr­na Go­ra je is­po­lji­la pre­tje­ra­nu po­li­tič­ku sa­mo­stal­nost, ne­u­o­bi­ča­je­nu za ma­le dr­ža­ve, ko­jom se u ve­li­kom ste­pe­nu kon­fron­ti­ra­la sa po­li­ti­kom ve­li­kih si­la. To je na kra­ju ugro­zi­lo eg­zi­sten­ci­jal­nu po­zi­ci­ju Cr­ne Go­re, u či­jem oču­va­nju je, bar ka­da je ri­ječ o fi­nan­sij­skoj po­mo­ći i po­dr­šci, od svih ve­li­kih si­la ipak naj­i­zda­šni­ja bi­la Ru­si­ja. Sva­ka­ko da je i to bio je­dan od raz­lo­ga ko­ji su u ko­nač­nom opre­di­je­li­li i nje­nu sud­bi­nu u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja u Ru­si­ji 1917. go­di­ne i ras­plet do­ga­đa­ja na ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma u po­sled­njoj fa­zi ra­ta, od­no­sno stva­ra­nje ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve 1918. uči­ni­će da se od­no­si iz­me­đu dvi­je ze­mlje, na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Cr­no­gor­ske voj­ske (1916) i od­la­ska kra­lja Ni­ko­le iz ze­mlje, sve­de­ni na vr­lo ni­zak ni­vo, sa­mi od se­be uga­se.
Po­sle­di­ce Pr­vog svjet­skog ra­ta su bi­le ve­li­ke ge­o­po­li­tič­ke pro­mje­ne ko­je su su iz­mi­je­ni­le iz te­me­lja ma­pu Evro­pe, a do­brim di­je­lom i svi­je­ta. Ta­da su ne­sta­la če­ti­ri ve­li­ka car­stva: Ru­sko, Oto­man­sko (Tur­sko), Nje­mač­ko i Austro­u­gar­sko. Sa ge­o­po­li­tič­ke ma­pe su kao su­ve­re­ne dr­ža­ve pre­sta­le da po­sto­je kra­lje­vi­na Sr­bi­ja i kra­lje­vi­na Cr­na Go­ra. Ok­to­bar­skom re­vo­lu­ci­jom u Ru­si­ji 1917. go­di­ne i tra­gič­nom sud­bi­nom Sve­tih car­skih mu­če­ni­ka Ro­ma­no­vih, či­ta­ve po­ro­di­ce ca­ra Ni­ko­la­ja II ko­ja je bez su­đe­nja zvjer­ski po­bi­je­na od bez­bo­žnih bolj­še­vi­ka, je pro­mi­je­njen dru­štve­ni si­stem i za­po­če­ta era ko­mu­ni­zma, a Ru­sko car­stvo pre­i­me­no­va­no u SSSR.
U ko­rist stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca (od 1929.g. Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja) žr­tvo­va­ne su Kra­lje­vi­na Cr­na Go­ra i Kra­lje­vi­na Sr­bi­ja kao sa­mo­stal­ne dr­ža­ve. Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je bi­la ad­mi­ni­stra­tiv­no po­di­je­lje­na na de­vet ba­no­vi­na. Te­ri­to­ri­ja ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je je bi­la po­di­je­lje­na na če­ti­ri ba­no­vi­ne: (Du­nav­sku, Drin­sku, Mo­rav­sku i Var­dar­sku) i Upra­vu gra­da Be­o­gra­da. Te­ri­to­ri­ja ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re je ušla u sa­stav Zet­ske ba­no­vi­ne, ko­joj su pri­po­je­ne: Bo­ka Ko­tor­ska sa Bu­dvom i Pe­trov­cem; Ju­žna Dal­ma­ci­ja (Kor­ču­la, Mljet, Pe­lje­šac) sa Du­brov­ni­kom; Is­toč­na Her­ce­go­vi­na (Tre­bi­nje, Sto­lac, Lju­bi­nje, Bi­le­ća, Gac­ko, Ne­ve­si­nje, Fo­ča i Ka­li­no­vik) sa Ča­plji­nom; Ra­ška oblast (Pri­boj, No­va Va­roš, Pri­je­po­lje, Sje­ni­ca, Tu­tin, No­vi Pa­zar, Ra­ška, Stu­de­ni­ca i Iva­nji­ca) i Mi­tro­vi­ca sa Ko­so­va. Di­plo­mat­ski od­no­si iz­me­đu no­vih dr­ža­va, kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je i SSSR, ni­je­su po­sto­ja­li i oni su tek us­po­sta­vlje­ni ne­ko­li­ko go­di­na na­kon ubi­stva kra­lja Ju­go­sla­vi­je Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća (1934), ta­ko da se u tom pe­ri­o­du ne mo­že go­vo­ri­ti čak ni o in­di­rekt­nim od­no­si­ma Cr­ne Go­re i Ru­si­je.
(Na­sta­vi­će se)


PI­ŠE: Jo­van B. Mar­kuš