Po ka­zi­va­nju Bo­ža Đu­ra­no­vi­ća, jed­nog od naj­bo­ljih ži­vih maj­sto­ra ri­mo­va­nog ep­skog de­se­ter­ca i na­sta­vlja­ča tra­di­ci­je ne­nad­ma­šnog ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog – po­sli­je te ve­li­ke po­bje­de na smo­tri gu­sla­ra u Ko­lar­če­voj za­du­žbi­ni, kralj Alek­san­dar je po­nu­dio Ili­ji Vu­ko­vi­ću da osta­ne u Be­o­gra­du kao nje­gov dvor­ski gu­slar, ali je on to od­bio uz obe­ća­nje da će mu uvi­jek bi­ti na ras­po­la­ga­nju kad god bu­de po­treb­no i kad on to po­že­li.
– I za­i­sta, Ili­ja je ka­sni­je bio če­sti gost na kra­lje­vom dvo­ru (kralj mu je, ka­žu, obez­bi­je­dio i ku­ću na Se­nja­ku, prim. B.S). Kad god bi mu do­šli ka­kvi ugled­ni go­sti, Ili­ja je bio tu da im za­pje­va, a po­zna­to je da je kralj Alek­san­dar mno­go vo­lio gu­sle i če­sto oku­pljao gu­sla­re, da je to bio pra­znik za Be­o­grad i kra­ljev­sku svi­tu i da je kralj tog da­na ot­ka­zi­vao sve dr­žav­nič­ke po­slo­ve i dru­ge za­ba­ve i po­sje­te – ka­že Bo­žo Đu­ra­no­vić.
Ili­ja Vu­ko­vić, po­bjed­nik sa „gu­slar­ske utak­mi­ce” u Be­o­gra­du, br­zo se pro­čuo i nje­go­va po­pu­lar­nost je mu­nje­vi­to ra­sla. Na­rav­no, pr­vo u rod­nom kra­ju i nje­go­voj Her­ce­go­vi­ni (ka­žu da je na vra­ti­ma ga­tač­kog ho­te­la „Me­to­hi­ja” du­go po­tom sta­ja­la ve­li­ka fo­to­gra­fi­ja „kra­lje­vog gu­sla­ra” Ili­je Vu­ko­vi­ća). Po­red to­ga što su ga tra­ži­li iz svih kra­je­va Sr­bi­je, Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re, po­če­li su da mu sti­žu po­zi­vi i iz ino­stran­stva.
– Po­red osta­log, Ili­ja Vu­ko­vić je 1933. go­di­ne uče­stvo­vao i po­bi­je­dio na fe­sti­va­lu, smo­tri evrop­skog fol­klo­ra u Pa­ri­zu – ka­že pro­fe­sor Mi­loš Mar­ko­vić, po­zna­ti no­vi­nar, kom­ši­ja i srod­nik Ili­je Vu­ko­vi­ća. – Za­di­vlje­ni i nje­go­vim na­stu­pom i nje­go­vom po­ja­vom i lje­po­tom, Fran­cu­zi su ta­da štam­pa­li raz­gled­ni­cu sa nje­go­vim li­kom i krat­kom bi­o­gra­fi­jom. Jed­nu ta­kvu raz­gled­ni­cu Ili­ja je ta­da po­slao i mo­me ocu, ali su je, na­ža­lost za­me­li vri­je­me i rat­ne bu­re ko­je su pre­gr­mje­le pre­ko Her­ce­go­vi­ne.
Jed­na od naj­stra­vič­ni­jih rat­nih ka­ta­kli­zma u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva, Dru­gi svjet­ski rat, od­nio je i Ili­ju Vu­ko­vi­ća...
Ro­đen je 1893. go­di­ne u Na­da­ni­ći­ma u ku­ći Obre­na Vu­ko­vi­ća, jed­nog od naj­u­gle­ni­jih lju­di i do­ma­ći­na, ne sa­mo u ovom ga­tač­kom se­lu.
– Bio je ve­o­ma omi­ljen, pra­vi na­rod­ski čo­vek, bio ga­zda, imao ku­ću na dva bo­ja i ve­li­ko ima­nje u po­lju, a uz to va­žio i za do­brog i uspje­šnog vi­da­ra, jer je do­bro znao trav­ku za sva­ku bolj­ku i umio da spra­vlja me­le­me za sve ra­ne. Taj gdje je do­šao zna­lo mu se mje­sto u pro­če­lju, a kad bi ušao u ka­fa­nu, tu se po­red nje­ga vi­še ni­ko ni­je mo­gao ma­ši­ti za nov­ča­nik – opi­su­je Obre­na Vu­ko­vi­ća Mi­loš Mar­ko­vić.

Sju­tra: IS­KO­PAO SE
PO­RED DE­VET SI­NO­VA

Kum­stvo

Ne­du­go po­što je po­bi­je­dio na fe­sti­va­lu gu­sla­ra u Be­o­gra­du, Ili­ji Vu­ko­vi­ću je sti­gao po­ziv od ta­da­šnjeg mi­ni­stra kul­tu­re, a ka­sni­je i pred­sjed­ni­ka Če­ho­slo­vač­ke Edvar­da Be­ne­ša da sa gu­sla­ma po­sje­ti i Prag:
– Nje­go­vo pje­va­nje je to­li­ko odu­še­vi­lo Be­ne­ša – ve­li Bo­žo Đu­ra­no­vić – da je Vu­ko­vi­ću lič­no če­sti­tao i obe­ćao mu kum­stvo kad do­bi­je si­na. Kad se Ili­ji ubr­zo za­i­sta ro­dio sin, upu­tio je Be­ne­šu pi­smo u sti­hu i pod­sje­tio ga na obe­ća­nje. Ka­ko je Be­neš u to vri­je­me bio za­u­zet dr­žav­nič­kim oba­ve­za­ma, kr­šte­nje i kum­stvo je u nje­go­vo ime oba­vio Ili­jin ze­mljak, ge­ne­ral Jo­vo Ku­ka­vi­čić. On je kum­če­tu, ko­je­mu je po Be­ne­šo­voj že­lji da­to ime Mi­loš, uru­čio li­je­pe da­ro­ve i čak 30.000 di­na­ra ko­je mu je upu­tio če­ho­slo­vač­ki pred­sjed­nik ( bio je to no­vac za ko­ji je u to vri­je­me mo­gao ku­pi­ti 30 naj­bo­ljih ga­tač­kih vo­lo­va, prim.B.S).

PI­ŠE:
BU­DO SI­MO­NO­VIĆ