<br /> Su­pru­ga Obre­na Vu­ko­vi­ća, Sta­na, maj­ka gu­sla­ra Ili­je Vu­ko­vi­ća, bi­la je tet­ka mo­ga oca – ka­zu­je Mi­la­din Mar­ko­vić, ko­ji da­nas ži­vi u ne­ka­da­šnjoj ku­ći Vu­ko­vi­ća u Na­da­ni­ći­ma. – Ro­di­la je de­vet si­no­va i de­se­tu ćer­ku Je­le­nu, pa su sto­ga Obre­na zva­li i Jug Bog­dan. Ipak, sa­mo od si­na Ili­je je ostao po­rod, sin Mi­loš - ne­ka­da je bio je­dan od di­rek­to­ra ze­mun­ske „Ga­le­ni­ke“ - ko­ji da­nas ži­vi u Be­o­gra­du i ima dvi­je ćer­ke ta­ko da će se sa njim utri­je­ti trag ove ple­me­ni­te lo­ze po mu­škoj li­ni­ji.
Ja sam mla­đi i ne znam do­bro – ve­li Mi­la­din Mar­ko­vić – ali znam da su ra­to­vi i bo­le­sti po­ko­si­li ve­ći­nu tih mo­ma­ka. Znam da su Uglje­ša i Goj­ko kao ta­da­šnji voj­ni ob­ve­zni­ci Austri­je, u Pr­vom svjet­skom ra­tu do­spje­li na ru­ski front, gdje su od­mah pre­bje­gli na ru­sku stra­nu i ta­mo ubr­zo i po­gi­nul, a eno na spo­me­ni­ku tu na gro­blju pi­še da je i Uroš umro u Ru­si­ji 1918. go­di­ne. Znam da je po­sljed­nji, mi­slim da je bio i naj­mla­đi, Vu­ka­šin, bio je in­ži­njer, umro 1953. go­di­ne na Pa­la­ma. A tu­žna maj­ka Sta­na je nad­ži­vje­la svu dje­cu i u du­bo­koj sta­ro­sti umr­la u Be­o­gra­du kod unu­ka Mi­lo­ša.
– Za Ili­ju se pri­ča­lo – sje­ća se da­lje Mi­la­din Mar­ko­vić – da je, uz to što je pre­li­je­po pje­vao uz gu­sle i umio i sam da sri­če sti­ho­ve, bio po­ma­lo i vi­do­vit čo­vjek. Kad mu je iz­ne­na­da umro otac on se slu­čaj­no, na pu­tu iz Be­o­gra­da, za­te­kao u Sa­ra­je­vu. Ni­je, na­rav­no, bi­lo mo­bil­nih te­le­fo­na ili ka­kvog dru­gog na­či­na da ga oba­vi­je­ste, ali je on ne­ka­ko na­slu­tio šta se de­si­lo i od­mah je po­žu­rio ku­ći. Ni­je, na­ža­lost, sti­gao na sa­hra­nu, a sju­tri dan, na pr­vo ju­tro, do­šao je sa gu­sla­ma i nad oče­vim gro­bom za­pje­vao:
Do­bro ju­tro, moj Obre­ne,
Sa gu­sla­ma evo me­ne,
Evo Sta­ne s de­sne stra­ne,
Evo Ra­da i No­vi­ce
I ci­je­le po­ro­di­ce...
Rat i ka­pi­tu­la­ci­ja Ju­go­sla­vi­je u apri­lu 1941. go­di­ne, za­te­kli su Ili­ju Vu­ko­vi­ća u Na­da­ni­ći­ma. Kad su već kra­jem ju­na ras­po­ma­mlje­ne i ras­pa­me­će­ne usta­ške hor­de za­po­če­le kr­va­vi pir kla­nja i uni­šta­va­nja srp­skog na­ro­da u Her­ce­go­vi­ni, u Ili­ji­nu ku­ću je jed­nog ju­tra, dan ili dva uoči Vi­dov­da­na, ba­nuo pr­vi kom­ši­ja Omer Ka­pe­ta­no­vić – ku­ća mu je uda­lje­na je­dva sto pe­de­set me­ta­ra – škol­ski drug sa ko­jim ga je, ka­žu, ve­zi­va­lo i ne­ko sta­ro kum­stvo. Po­što je ra­dio u po­šti u Gac­ku, Omer je ka­zao Ili­ji da je sa kra­ljev­skog dvo­ra sti­gla br­zo­jav­ka da hit­no do­đe u Be­o­grad, da mu je on već obez­bi­je­dio ob­ja­vu – pro­pu­sni­cu za ne­sme­ta­no pu­to­va­nje, čak i mje­sto u ne­kom van­red­nom auto­bu­su.
Sju­tra: DO­ČE­KO MU­KE
STA­ROG VU­JA­DI­NA

I sam sri­cao pje­sme
Bo­žo Đu­ra­no­vić ka­že da je Ili­ja Vu­ko­vić i sam sri­cao sti­ho­ve i da je če­sto svo­je gu­slar­ske na­stu­pe otva­rao svo­jim pri­pje­vi­ma. Ta­ko je u ne­koj pri­li­ci, ka­da je u Be­o­gra­du pje­vao pred vi­še od dvije hi­lja­de voj­ni­ka, pje­va­nje za­po­čeo svo­jim sti­ho­vi­ma:
Gu­sle mo­je, svir­ko naj­mi­li­ja,
Po­zdra­vlja vas Vu­ko­vić Ili­ja –
Kra­ljev gu­slar iz sve­ča­nih sa­la,
Bo­že mi­li, na sve­mu ti hva­la...

Ga­vran
U Na­da­ni­ći­ma gdje­ko i da­nas pre­pri­ča­va aneg­do­tu ka­ko je Ili­ja do­bio ime. Kad se ro­dio imao je du­gu cr­nu ko­su, cr­ne oči i tam­nu put pa su nje­go­vi bli­ski ro­đa­ci Pa­vle i Ili­ja Vu­ko­vić pred­lo­ži­li nje­go­vim ro­di­te­lji­ma da mu da­ju ime Ga­vran:
– Ma ka­kav Ga­vran na ku­ći vam grak­tao! – brec­nuo se otac Obren, a u no­voj cr­kvi po­sve­će­noj sve­tom Ili­ji, ko­ju od ku­će Vu­ko­vi­ća dije­li sa­mo put, za ko­ji dan je kr­šte­no no­vo­ro­đen­če i do­bi­lo ime Ili­ja.

PI­ŠE:
BU­DO SI­MO­NO­VIĆ