PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ili­ja La­le­vić, di­rek­tor gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma od 1903. do 1906. go­di­ne, iz­vje­šta­vao je mi­ni­star­stvo u Be­o­gra­du „da su pje­va­nje i mu­zi­ka naj­va­žni­ji pred­met u na­šim ško­la­ma u Tur­skoj, bez to­ga ško­la sa­mo ži­vo­ta­ri, te ni iz­da­le­ka ne mo­že vr­ši­ti onu ulo­gu ko­ju bi ima­la vr­ši­ti: upra­vo ško­la bez pje­va­nja i mu­zi­ke je­dva se osje­ća da po­sto­ji i vr­lo sla­bog uti­ca­ja ima i na oko­li­nu... ne­ma­nje lo­kal­ne mu­zi­ke, do­volj­no je bi­lo da ne mo­že bi­ti ni­ka­kve sve­ča­no­sti ni o Sv. Sa­vi, ni sad o kla­si­fi­ka­ci­ji“.
Gim­na­sti­ka se sve do Mla­do­tur­ske re­vo­lu­ci­je (1908) ni­je pre­da­va­la, jer je bi­lo za­bra­nje­no vje­žba­nje. Spra­va za fi­skul­tu­ru ni­je bi­lo. Za vri­je­me škol­skog od­mo­ra i u slo­bod­nom vre­me­nu, u škol­skom dvo­ri­štu uče­ni­ci su se nad­me­ta­li u ska­ka­nju, ba­ca­nju ka­me­na s ra­me­na i slič­nim di­sci­pli­na­ma. Iz 1912. go­di­ne sa­ču­va­na je mol­ba di­rek­to­ra gim­na­zi­je Alek­san­dra Ma­ri­ća mi­ni­star­stvu, da se obez­bi­je­di na­stav­nik gim­na­sti­ke i za po­tre­be or­ga­ni­zo­va­nja so­kol­skog po­kre­ta u Plje­vlji­ma, ko­ji je do ta­da bio ne­po­znat. Na­kon ovog za­htje­va u Plje­vlja je upu­ćen uči­telj gim­na­sti­ke, ko­ji je uveo so­kol­ski si­stem na­sta­ve i ši­rio so­kol­ski po­kret i so­kol­ske ide­je.
Po­red škol­skih knji­ga za po­tre­be na­sta­ve u gim­na­zi­ji, do­ba­vlja­ni su broj­ni li­sto­vi i ča­so­pi­si: Ca­ri­grad­ski gla­snik, Bo­san­ska vi­la, Lje­to­pis Ma­ti­ce srp­ske, Srp­ski knji­žev­ni gla­snik, Pro­svjet­ni gla­snik, Vi­je­nac, Stra­ža, Dom i ško­la, Naš ži­vot, No­va iskra, No­va Evro­pa, Bran­ko­vo ko­lo, Glas Cr­no­gor­ca, Der ba­zar iz Be­ča, La pe­tit iz Pa­ri­za i dru­gi.
Pr­vi di­rek­tor gim­na­zi­je Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić umro je vr­lo mlad, u 29. go­di­ni ži­vo­ta, ka­da je bio na po­čet­ku svo­je pro­svjet­no-kul­tur­ne dje­lat­no­sti i ka­da je na­ja­vio vi­so­ke do­me­te u na­uč­nom ra­du. Za sa­mo tri go­di­ne is­tra­ži­va­nja i pi­sa­nja, uspio je da uz rad u ško­li, svo­jom na­da­re­no­šću i upor­nim sva­ko­dnev­nim ra­dom stvo­ri na­uč­no dje­lo traj­ne vri­jed­no­sti, da pro­kr­či put kul­tu­ri i na­u­ci u Plje­vlji­ma i Ra­škoj obla­sti. On je sva­kao bio pi­o­nir na­uč­nog ra­da u kra­je­vi­ma gdje je bi­lo ma­lo uslo­va i ob­ja­vlje­ne li­te­ra­tu­re za na­uč­no is­tra­ži­va­nje. Za­hva­lju­ju­ći svom sve­stra­nom in­te­re­so­va­nju i obra­zo­va­nju, ši­ro­koj kul­tu­ri i vje­šti­ni op­ho­đe­nja sa lju­di­ma, uži­vao je ve­li­ki ugled i po­što­va­nje svih lju­di, gdje je ra­dio i dje­lo­vao. Umro je 22. apri­la/5. ma­ja 1903. go­di­ne. Sa­hra­njen je u rod­nom gra­du na Đur­đev­dan, dan po­ro­dič­ne sla­ve. Sa­u­če­šće po­ro­di­ci lič­no su iz­ja­vi­li svi čel­ni no­si­o­ci tur­ske vla­sti u Plje­vlji­ma. Na vječ­ni po­či­nak is­pra­ćen je od stra­ne čla­no­va Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne, iza­sla­ni­ka tur­skih vla­sti, na­stav­ni­ka, uči­te­lja i uče­ni­ka, sve­šten­stva i broj­nog gra­đan­stva obje vje­ro­i­spo­vi­je­sti, pred­stav­ni­ka su­sjed­nih va­ro­ši. Dir­lji­vim go­vo­ri­ma od po­koj­ni­ka su se opro­sti­li: ar­hi­man­drit Va­si­li­je Po­po­vić, pro­fe­sor Đor­đe Pe­ja­no­vić, uči­telj Ste­van Sa­ma­r­džić i uče­nik Mi­le Ple­sko­njić. Smrt Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća pri­mlje­na je sa ve­li­kim ža­lje­nje, ka­ko u Plje­vlji­ma, ta­ko i u ci­je­lom srp­stvu, u pro­svjet­noj i na­uč­noj jav­no­sti. U ono­vre­me­noj štam­pi i pe­ri­o­di­ci ob­ja­vlje­no je vi­še ne­kro­lo­ga.
Po­sli­je smr­ti Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća, kao i ra­ni­je, u gim­na­zi­ji i Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­koj ško­li u Plje­vlji­ma po­sta­vljan je mlad i per­pek­ti­van ka­dar, odan srp­skoj na­ci­o­nal­noj mi­sli. Po mje­stu ro­đe­nja, na­stav­ni­ci su bi­li iz svih srp­skih ze­ma­lja: Sta­re Sr­bi­je (naj­vi­še), Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, Kne­že­vi­ne Cr­ne Go­re, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Voj­vo­di­ne, ko­je su bi­le pod austro­u­gar­skom upra­vom. Mno­gi od njih će se ka­sni­je afir­mi­sa­ti i po­sta­ti is­tak­nu­ti dr­žav­ni či­nov­ni­ci u obla­sti pro­svje­te, pre­da­ni kul­tur­ni, na­uč­ni i na­ci­o­nal­ni rad­ni­ci. Za­hva­lju­ju­ći pre­da­nom ra­du na­stav­ni­ka, uče­ni­ci su po­sti­za­li do­bre re­zul­ta­te, bi­li vas­pi­ta­ni i na­ci­o­nal­no usmje­re­ni, a kao lič­no­sti slo­bo­do­um­ni. Na­kon za­vr­šet­ka ni­že gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma, od­la­zi­li su na da­lje ško­lo­va­nje u srp­ske ško­le u Pri­zren, Sko­plje, So­lun, Be­o­grad i dru­gdje. Jo­van Spa­sić, ro­dom iz Sje­ni­ce, uče­nik Srp­ske gim­na­zi­je u Sko­plju, iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta di­rek­tor Gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma, opi­sao je đa­ke iz Plje­valj­ske gim­na­zi­je: „Svi ti đa­ci ima­li su ne­čeg vr­lo pri­jat­nog, ot­me­nog i ve­se­log. Oni su za­i­sta bi­li naj­ljep­ši bu­ket me­đu đa­ci­ma (vi­še) So­lun­ske gim­na­zi­je škol­ske 1905/6. go­di­ne. Oni su svim đa­ci­ma da­li vi­še slo­bo­de u dr­ža­nju, op­ho­đe­nju i mi­šlje­nju ... Bi­li su me­đu đa­ci­ma vo­đe, a svi su bi­li, po uspje­hu me­đu pr­vi­ma, sa nji­ma je do­šao je­dan jak no­vi na­ci­o­nal­ni ta­las ... Plje­valj­ski đa­ci su u toj no­voj ško­li bi­li ne­ka vr­sta slo­bod­nja­ka u njoj. Svi sta­si­ti pla­nin­ci, li­je­po odje­ve­ni, smje­li i ra­zlo­žni ...“
Pre­ko pro­fe­so­ra gim­na­zi­je, u Plje­vlja su po­čet­kom 20 vi­je­ka do­pi­ra­le so­ci­ja­li­stič­ke ide­je. Pro­fe­so­ri Mir­ko Po­po­vić, Va­sa Sta­jić, Pe­tar Le­šnja­re­vić, Ri­sta Ni­ko­lić, Lju­bo­mir Jov­čić, for­mi­ra­li su u gim­na­zi­ji so­ci­ja­li­stič­ku gru­pu. Ove gru­pe su ka­sni­je for­mi­ra­ne i od uče­ni­ka i gra­đan­stva. Me­đu­tim, ši­re­nje lje­vi­čar­skih ide­ja i za­mje­na na­ci­o­nal­ne ak­ci­je sa kla­snom bor­bom u još uvi­jek neo­slo­bo­đe­noj Sta­roj Sr­bi­ji, sma­tra­no je on­da za ne­do­zvo­lje­ni, šte­tan, ana­ci­o­nal­ni rad.
(NA­STA­VI­ĆE SE)