PI­ŠE: Dra­gan Ra­de­vić


„Zar je pri­rod­no da je Tem­po, na­čel­nik Po­li­tič­ke upra­ve Ar­mi­je i ne­sum­nji­vo dru­gi čo­vjek re­vo­lu­ci­je, od­mah do Ti­ta, mo­gao bi­ti ku­rir Mi­lo­va­na Đi­la­sa, čo­vje­ka či­je su rat­ne za­slu­ge, da­le­ko ma­nje, a gre­ho­vi ne­u­po­re­di­vo ve­ći od Tem­po­vih”, pi­še i pi­ta se Si­mo­no­vić u od­go­vo­ru me­ni.
Mo­gu­će je, i te ka­ko, Bu­do!
Po do­la­sku Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća iz Ma­ke­do­ni­je, kra­jem 1944. go­di­ne u oslo­bo­đe­ni Be­o­grad, Tem­po je ras­po­re­đen na rad u CK KPJ, gdje je ge­ne­ral Alek­san­dar Ran­ko­vić već bio ofor­mio or­ga­ni­za­ci­o­ni i ka­drov­ski, a ge­ne­ral Mi­lo­van Đi­las, Agi­ta­ci­o­no-pro­pa­gand­ni apa­rat. Po­red to­ga, Ran­ko­vić je u Vla­di FNRJ vo­dio re­sor unu­tra­šnjih po­slo­va; ru­ko­vo­dio KP u Voj­sci; za­po­vi­je­dao kon­tra­o­ba­vje­štaj­nom i per­so­nal­nom slu­žbom...
Ta­ko se i do­go­di­lo da je pri­li­kom po­bu­ne voj­ni­ka u je­di­ni­ca­ma u Ma­ke­do­ni­ji, Ran­ko­vić po­slao Tem­pa da smi­ri sta­nje.
Uosta­lom, sam Tem­po, u svo­jim Me­mo­a­ri­ma, osli­ka­va sta­nje i hi­je­rar­hi­ju u ta­da­šnjem ju­go­slo­ven­skom vr­hu:
„Jed­nom pri­li­kom, sje­ća se Tem­po, Ran­ko­vić je re­kao da vi­še ne ula­zim ne­na­ja­vljen u nje­go­vu kan­ce­la­ri­ju i ja vi­še ni­ka­da ni­je­sam do­šao ne­na­ja­vljen... Ka­sni­je ni­je­sam ne­na­ja­vljen ula­zio ni kod Đi­da, iako on to od me­ne ni­ka­da ni­je tra­žio”.
Edvard Kar­delj je ta­da bio pot­pred­sjed­nik Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta i za­mje­nji­vao je Ti­ta kao pred­sjed­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske Vla­de. Tu su bi­li: Mo­ša Pi­ja­de, Vla­di­mir Ba­ka­rić, Bo­ris Ki­drič...
Sa dru­ge stra­ne, ge­ne­ral Mi­lo­van Đi­las ta­da je bio „bog i ba­ti­na”. Šef ču­ve­nog AGIT­PRO­PA CK KPJ i vo­de­ći ide­o­log Par­ti­je... Od Ti­ta za­du­žen za sud­bi­nu za­ro­blje­ne Ju­go­slo­ven­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re, sa neo­gra­ni­če­nim ovla­šće­nji­ma. Iako je ge­ne­ral Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić bio član Po­lit­bi­roa CK, iako su nje­go­ve rat­ne za­slu­ge bi­le ne­spor­no ve­li­ke, ni­je po­sje­do­vao to­li­ku vlast i moć, kao pret­hod­no po­bro­ja­ni.
Tek znat­no ka­sni­je, Tem­po je po­čeo pre­u­zi­ma­ti ne­ke Ran­ko­vi­će­ve re­so­re – Po­li­tič­ku upra­vu, KOS, voj­no sud­stvo i tu­ži­la­štvo...
Za­to je Đi­la­so­va od­lu­ka (a si­gur­no ju je ami­no­vao Broz), da ge­ne­ral Vuk­ma­no­vić 19. ma­ja 1945. ot­pu­tu­je u Ma­ri­bor u štab Tre­će udar­ne di­vi­zi­je, bi­la ra­zu­mlji­va i re­al­na, jer je Tem­po sve po­vje­re­ne za­dat­ke oba­vljao od­go­vor­no i bez po­go­vo­ra. Đi­la­su je u tom tre­nut­ku bi­lo naj­bit­ni­je da u Be­o­grad živog do­ve­de mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Jo­a­ni­ki­ja. Za taj za­da­tak od Tem­pa ni­je mo­gao oda­bra­ti po­vjer­lji­vi­jeg i oda­ni­jeg.
Na­rav­no da sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem u dru­štvu ni­je bio, ka­ko mi Bu­do spo­či­ta­va, „pop Lu­ka”, ali je si­gur­no bio Sa­vo Vu­le­tić, ne­ka­da­šnji cr­no­gor­ski mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la i pred­sjed­nik Cr­no­gor­skog na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta. Obo­ji­ca su, uz ja­ku prat­nju, i sa ge­ne­ra­lom Vuk­ma­no­vi­ćem, iz Za­gre­ba že­lje­zni­com ot­pu­to­va­li za Be­o­grad, gdje ih je na sta­ni­ci u Top­či­de­ru če­kao Mi­lo­van Đi­las i pu­kov­nik Va­si­li­je Či­le Ko­va­če­vić, na­čel­nik Pr­vog in­for­ma­tiv­nog od­sje­ka OZNE. Oda­tle su eks­pe­do­va­ni u vi­lu „Ma­ler”, u Aran­đe­lov­cu, u sje­di­šte Ozne za srez Šu­ma­dij­ski, a za­tim obo­ji­ca stri­je­lja­ni u Bu­ko­vi­ku.
To pi­še u iz­vje­šta­ju ma­jo­ra Ra­do­ji­ce Ra­ke Iva­no­vi­ća, ta­da­šnjeg na­čel­ni­ka Ozne za srez Ople­nač­ki, iz se­la Kr­ćev­ca.
Ma­jor Iva­no­vić, ko­ji je u vi­li „Ma­ler” isle­đi­vao mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja, po­drob­no i pre­ci­zno opi­su­je, ka­ko su ga, i to vi­še pu­ta, ka­da su do­la­zi­li iz Be­o­gra­da, sve­moć­ni ge­ne­ral Đi­las i pu­kov­nik Va­si­li­je Či­le Ko­va­če­vić, pre­bi­ja­li i pso­va­li. Za bra­du ga je vu­kla i ču­pa­la, ču­ve­na Spa­se­ni­ja Ca­na Ba­bo­vić. Je­di­no ga ni­je­su tu­kli ni mal­tre­ti­ra­li, svje­do­či ma­jor Iva­no­vić, šef sr­bi­jan­ske Ozne Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun i Sve­ti­slav Će­ća Ste­fa­no­vić, ko­ji su kod mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja u Aran­đe­lov­cu bi­li, 15. ju­na 1945. go­di­ne.
(Sju­tra:Sa Đu­ri­ši­ćem
od­stu­pi­lo 6.900 bo­ra­ca
i oko 3.000 ci­vi­la)