PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Austro­gar­ska je bud­no pra­ti­la rad i dje­lo­va­nje gim­na­zi­je i dru­gih srp­skih usta­no­va u Plje­vlji­ma i na­sto­ja­la da ote­ža i one­mo­gu­ći pro­svjet­ni i na­ci­o­nal­ni rad na­stav­ni­ka, sve­šte­ni­ka i na­rod­nih pr­va­ka, sa ci­ljem da se ško­la za­tvo­ri i one­mo­gu­ći mi­si­ja, ko­ju je ona vr­ši­la na do­bro­bit svog na­ro­da. Otvo­ren, an­ti­srp­ski stav ma­ni­fe­sto­vao se na­kon Sve­to­sav­ske pro­sla­ve u gim­na­zi­ji 1904. go­di­ne, ka­da je za­bi­lje­že­no „da su Tur­ci sa Sve­to­sav­ske pro­sla­ve oti­šli ve­o­ma za­do­volj­ni i da su da­li ve­li­ke pri­lo­ge, pa opet su su­tra­dan Austri­jan­ci, sa­mo za­to što na pred­sta­vu ni­je­su zva­ti, i što je u go­vo­ru bi­lo alu­zi­ja na nji­ho­ve ta­da­šnje smut­nje u tom kra­ju, uspje­li in­tri­ga­ma kod Su­lej­man pa­še (tur­skog voj­nog i ci­vil­nog za­po­vjed­ni­ka u Plje­vlji­ma), da kom­pro­mi­tu­ju sve na­še ta­mo­šnje na­stav­ni­ke, po­vo­dom te pro­sla­ve, pa je u vr­lo ve­li­koj opa­sno­sti da Su­lej­man pa­ša ne za­tvo­ri gim­na­zi­ju. Tek po­sli­je to­ga je Su­lej­man pa­ša re­kao Sr­bi­ma da ne­će tr­pje­ti srp­ske ko­mi­te, srp­ske po­da­ni­ke u na­šoj gim­na­zi­ji.
„Smet­nje ko­je su Austri­jan­ci či­ni­li gim­na­zi­ji u Plje­vlji­ma, o ko­ji­ma se jav­no zbo­ri­lo, ob­i­sti­ni­le su se. U pod­met­nu­tom po­ža­ru iz­go­re­la je do­gra­đe­na i pro­ši­re­na li­je­pa dvo­sprat­na zgra­da sa osam li­je­pih so­ba i dva hod­ni­ka ... op­šti­na je neo­bič­no snad­bje­la gim­na­zi­ju da ni­je bi­lo snad­be­ve­ni­je gim­na­zi­je u Tur­skoj”. U jed­nom tre­nut­ku ško­la je osta­la bez zgra­de, škol­skog na­mje­šta­ja, uči­la i sve­ga osta­log, što je one­mo­gu­ći­lo na­sto­ja­nja da se otvo­ri pe­ti, a ka­sni­je i osta­li vi­ši raz­re­di gim­na­zi­je, ka­ko je bi­lo pla­ni­ra­no. Austro­u­gar­ska po­li­ti­ka, pro­pa­gan­da i dje­lo­va­nje sma­tra­la je da će se na­kon ove ne­sre­će, gim­na­zi­ja za­tvo­ri­ti i ti­me pre­sta­ti nje­na kul­tur­no-pro­svjet­na i na­ci­o­nal­na mi­si­ja. Me­đu­tim, i po­red svih ne­da­ća i smet­nji ko­ji su joj či­nje­ni, gim­na­zi­ja je na­sta­vi­la rad u zgra­di osnov­ne ško­le, sve dok ni­je uz po­moć Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i do­bro­volj­nih pri­lo­ga Sr­ba iz svih srp­skih ze­ma­lja 1907. go­di­ne po­dig­nu­ta no­va, ve­ća i ljep­ša zgra­da u ko­joj je gim­na­zi­ja ra­di­la vi­še od po­la vi­je­ka. Da­nas je u toj zgra­di sred­nja struč­na ško­la.
U okvi­ru Srp­ske gim­na­zi­je, u Plje­vlji­ma je 1903. go­di­ne for­mi­ra­na Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­ka ško­la. Od 1901. do 1903. u gim­na­zi­ji je po­sto­jao Ra­de­nič­ki kurs, kao re­dov­na na­sta­va za žen­sku dje­cu. Osim Plje­va­lji­ma, dje­vo­jač­ka ško­la je po­sto­ja­la još i u Sko­plju, Bi­to­lju i So­lu­nu. Na­sta­va u Dje­vo­jač­koj ško­li od­vi­ja­la se po pla­nu i pro­gra­mu za gim­na­zi­je, s tom raz­li­kom što su uče­ni­ce mo­ra­le da uče i žen­ski ruč­ni rad. U ovoj ško­li učio se srp­ski i fran­cu­ski je­zik, isto­ri­ja i ge­o­gra­fi­ja, hri­šćan­ska vje­ro­na­u­ka i dio iz pri­rod­nih na­u­ka o ko­ri­šće­nju pri­vred­nih obje­ka­ta za do­ma­ću upo­tre­bu, za­tim dio o ob­li­ko­va­nju i nje­zi ti­je­la i dru­go. Prak­tič­ni dio na­sta­ve sa­sto­jao se od ple­te­nja, ve­ze­nja, ši­ve­nja, ku­va­nja i odr­ža­va­nja hi­gi­je­ne. Ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti šta je u to vri­je­me, do 1912. go­di­ne, zna­či­lo za Plje­vlja i ši­ru oko­li­nu 200-300 ško­lo­va­nih dje­vo­ja­ka, bu­du­ćih maj­ki ospo­so­blje­nih za prak­ti­čan i in­te­lek­tu­al­ni rad.
Na­kon de­ce­ni­je ra­da gim­na­zi­je, Plje­vlja­ci su smo­gli sna­ge da oba­ve po­treb­ne pri­pre­me za otva­ra­nje đač­kog in­ter­na­ta pri gim­na­zi­ji, za si­ro­ma­šne đa­ke iz oko­li­ne i su­sjed­nih va­ro­ši. Bi­lo je sve spre­mlje­no i na­ba­vlje­no da se osnu­je ova va­žna usta­no­va. Bal­kan­ski ra­to­vi i Pr­vi svjet­ski rat ome­li su ove pla­no­ve, opre­mlje­ne pro­sto­ri­je, na­ba­vlje­ni na­mje­štaj i po­su­đe.
Od 1901. do 1912. go­di­ne gim­na­zi­ja i Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­ka ško­la, iško­lo­va­le su ve­li­ki broj đa­ka, ko­ji su ima­li va­žnu ulo­gu u oslo­bo­đe­nju i uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i stva­ra­nju ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve. Ško­lar­ci su u no­vo­stvo­re­noj dr­ža­vi ima­li va­žnu ulo­gu u dr­žav­noj hi­je­rar­hi­ji.
U Bal­kan­skim ra­to­vi­ma (1912/13) cr­no­gor­ska i srp­ska voj­ska sa­dej­stvo­va­le su na osno­vu za­klju­če­ne po­li­tič­ke i voj­ne kon­ven­ci­je. Za­jed­nič­kim ope­ra­ci­ja­ma oslo­bo­đe­ni su Ra­ška oblast, Sta­ra Sr­bi­ja i Ma­ke­do­ni­ja. Plje­vlja su od Osman­li­ja oslo­bo­đe­na na Pet­kov­dan 15/27. ok­to­bra 1912. go­di­ne, po­sli­je če­ti­ri i po vi­je­ka. Pu­nu go­di­nu da­na vlast u Plje­vlji­ma su dr­ža­le obje srp­ske kra­lje­vi­ne: Sr­bi­ja sa de­sne stra­ne ri­je­ke Ćo­ti­ne i sje­di­štem u va­ro­ši Plje­vlja, a Cr­na Go­ra sa li­je­ve stra­ne Ćo­ti­ne i sje­di­štem vla­sti u Plje­vlji­ma. Sr­bi­ja je za pr­vog na­čel­ni­ka Okru­ga plje­valj­skog po­sta­vi­la Mi­lo­ra­da Jo­va­no­vi­ća, čla­na upra­ve va­ro­ši Be­o­grad, a Cr­na Go­ra sve­šte­ni­ka i uči­te­lja vje­ro­na­u­ke u gim­na­zi­ji, Si­ma Šilj­ka za ka­pe­ta­na Plje­valj­ske obla­sti. Po­sli­je raz­gra­ni­če­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u Ra­škoj obla­sti, pre­ma ugo­vo­ru od 30. ok­to­bra 1913. go­di­ne, Plje­vlja su pri­pa­la Cr­noj Go­ri, a srp­ska vlast i voj­ska su se de­cem­bra 1913. go­di­ne po­vu­kle iz Plje­va­lja. Sa nji­ma su oti­šli i na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri gim­na­zi­je. Di­rek­tor gim­na­zi­je Alek­san­dar Ma­rić po­nio je ma­tič­ne knji­ge uče­ni­ka, dnev­ni­ke ra­da i svu osta­lu ar­hi­vu do ta­da Srp­ske gim­na­zi­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)