Zbog rat­nih do­ga­đa­ja i pre­go­vo­ra o raz­gra­ni­če­nju u Ra­škoj obla­sti, gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma ni­je ra­di­la škol­ske 1912/13. go­di­ne. Ka­da je bi­lo iz­vje­sno da će Plje­vlja pri­pa­sti Cr­noj Go­ri rje­še­njem Mir­ka Mi­ju­ško­vi­ća, mi­ni­stra pro­svje­te i cr­kve­nih po­slo­va Cr­ne Go­re, od 31. av­gu­sta 1913. go­di­ne, u Plje­vlji­ma su otvo­re­na (ob­no­vlje­na) „sva če­ti­ri raz­re­da, u Nik­ši­ću je­dan, u Be­ra­na­ma je­dan, u Pe­ći je­dan raz­red”. Isto­vre­me­no, ob­ja­vljen je ukaz o po­sta­vlje­nju La­za Đ. Po­po­vi­ća, do­ta­da­še­njeg pro­fe­so­ra Uči­telj­sko-bo­go­slov­ske ško­le na Ce­ti­nju, za di­rek­to­ra gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma i za kon­trak­tu­al­ne na­stav­ni­ke gim­na­zi­je: Mi­lan Ga­lo­ga­ža, do ta­da na­stav­nik gim­na­zi­je u Pod­go­ri­ci; Vla­di­slav Ne­ško­vić, do ta­da na­stav­nik gim­na­zi­je na Ce­ti­nju; An­tun (An­te) Si­mon, do ta­da na­stav­nik gim­na­zi­je u Osi­je­ku; Fi­lip Pe­rić i Bo­ži­dar Đu­kić, ap­sol­ven­ti fi­lo­zo­fi­je, ko­ga je ubr­zo za­mi­je­nio Mi­tar Ob­ra­do­vić, pro­fe­sor hri­šćan­ske vje­ro­na­u­ke. Bio je ovo pot­pu­no no­vi na­stav­ni ko­lek­tiv u od­no­su na pe­ri­od do 1912. go­di­ne. Ujed­no je usvo­jen i no­vi na­ziv ško­le: Dr­žav­na ni­ža gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma, sa nad­na­slo­vom Kra­lje­vi­na Cr­na Go­ra; od apri­la 1914. go­di­ne zva­nič­ni na­ziv u pe­ča­tu bio je Kr. Cr. Dr­žav­na gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma; a 8. no­vem­bra 1913. go­di­ne do­ni­jet je i no­vi pro­gram ško­le. Na osno­vu po­sto­je­ćih do­ku­men­ta i lič­nih is­ka­za uče­ni­ka, upis je iz­vr­šen 9–11. de­cem­bra 1913. go­di­ne. Pri­jem­ni is­pit je oba­vljen 14. de­cem­bra, a re­dov­na pre­da­va­nja po­če­la su 2. ja­nu­a­ra 1914. go­di­ne. Uče­ni­ca­ma ra­ni­je Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­ke ško­le, ko­ja vi­še ni­je po­sto­ja­la, odo­bre­no je da se upi­su­ju u na­red­ni raz­red gim­na­zi­je. Udž­be­ni­ci su i da­lje uglav­nom sti­za­li iz Be­o­gra­da. Plje­valj­ska gim­na­zi­ja je ta­ko na­sta­vi­la rad u is­toj zgra­di, na sta­roj tra­di­ci­ji, ali sa no­vim na­stav­nim ko­lek­ti­vom i no­vim pro­gra­mom ra­da.
Za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta (1914–1918), ka­da je ze­mlja bi­la oku­pi­ra­na, gim­na­zi­ja ni­je ra­di­la. Pro­fe­so­ri i uče­ni­ci osta­vlja­ju knji­ge, uzi­ma­ju pu­ške u ru­ke, pri­klju­ču­ju se cr­no­gor­skoj i srp­skoj voj­sci, uče­stvu­ju u oslo­bo­đe­nju ze­mlje od Osman­li­ja, po­tom u Pr­vom svjet­skom ra­tu u od­bra­ni i oslo­bo­đe­nju ze­mlje od ger­man­skog agre­so­ra. Po­me­ni­mo ne­ke pro­fe­so­re i uče­ni­ke: Va­si­li­je Mar­ko­vić, Ga­vro Pe­ja­to­vić, Dan­ka Mi­tra­no­vić, Si­mo Ši­ljak, Di­mi­tri­je Jev­to­vić – Po­li­mac, Ili­ja La­le­vić, Mi­tar Ob­ra­do­vić, Mi­lan Mi­nić, Vla­di­slav Sa­mar­džić, Ko­sta Ko­stić, Mi­li­vo­je Kan­dić, Alek­san­dar Đe­ni­si­je­vić, Jo­van Ja­ni­ći­je­vić, Pe­ro Kne­že­vić, Mi­ha­i­lo Bo­gi­će­vić, Mi­le Pe­ru­ni­čić, Va­si­li­je Žu­gić, Bo­ži­dar Mar­ko­vić, Lju­bo­mir Po­lek­sić, Mi­lan Džam­ba­sa­no­vić, Mi­lan­ka Kne­že­vić, Stan­ko Ob­ra­do­vić i broj­ni dru­gi.
Plje­valj­ska gim­na­zi­ja je od 1919. do 1941. go­di­ne bi­la smje­šte­na naj­pri­je u jed­noj, a po­tom od škol­ske 1926/27. go­di­ne u dvi­je zgra­de, ko­je su bi­le u istom dvo­ri­štu. Jed­na od njih je na­mjen­ski po­dig­nta 1906/7. go­di­ne (na­kon po­ža­ra) od sred­sta­va Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne u Plje­vlji­ma i do­bro­volj­nih pri­lo­ga Sr­ba iz svih srp­skih ze­ma­lja. Ova zgra­da je iz­gra­đe­na od tvr­dog ma­te­ri­ja­la. Ima­la je se­dam uči­o­ni­ca, tri kan­ce­la­ri­je i če­ti­ri pro­sto­ri­je za smje­štaj uči­la. Sve pro­sto­ri­je su bi­le su­ve i svi­je­tle i po­god­ne za škol­ske po­tre­be. U ovoj zgra­di da­nas ra­di sred­nja struč­na ško­la. Dru­ga zgra­da po­dig­nu­ta je znat­no ra­ni­je, za po­tre­be osnov­ne ško­le u Plje­vlji­ma, bi­la je vla­sni­štvo ma­na­sti­ra Sv. Tro­ji­ce do Pr­vog svjet­skog ra­ta. Ova zgra­da ni­je ra­đe­na od tvr­dog ma­te­ri­ja­la, pa su bi­la po­treb­na znat­na sred­stva za odr­ža­va­nje (od 1919. do škol­ske 1937/38. go­di­ne za odr­ža­va­nje mi­ni­star­stvo je do­di­je­li­lo 536.021,05 on­da­šnjih di­na­ra, što je im­po­zant­na su­ma). U njoj je bi­lo ta­ko­đe se­dam uči­o­ni­ca. Obje škol­ske zgra­de bi­le su ka­sni­je u dr­žav­noj svo­ji­ni. Me­đu­tim, i po­red dvi­je zgra­de, pro­sto­ra ni­je bi­lo do­volj­no. Zbog to­ga i na­ro­či­to zbog ne­do­volj­nog bro­ja na­stav­ni­ka i pro­fe­so­ra, odje­lje­nja su po­ne­kad bro­ja­la 40, 50 pa i vi­še uče­ni­ka, što je sva­ka­ko ote­ža­va­lo rad, na­sta­vu i red u ško­li. Stan za po­slu­ži­te­lja bio je odvo­jen, u po­seb­noj ma­njoj zgra­di do gim­na­zi­je. Do ove zgra­de bi­la je i škol­ska dr­va­ra. Ni­jed­na od škol­skih zgra­da ni­je ima­la sa­lu za sve­ča­no­sti, gim­na­sti­ku i cr­ta­nje (sve­ča­na sa­la sta­re zgra­de za gim­na­zi­ju pre­tvo­re­na je bi­la u uči­o­ni­cu). Škol­ske sve­ča­no­sti odr­ža­va­ne su u pro­sto­ri­ma Srp­skog pje­vač­kog dru­štva Brat­svo ili u dru­gim zgra­da­ma u gra­du. Ono što je bi­lo iz­u­zet­no po­volj­no je to, da su se gim­na­zij­ske zgra­de na­la­zi­le na iz­u­zet­no li­je­pom, zdra­vom i mir­nom mje­stu – Či­tlu­ku, na pe­ri­fe­ri­ji gra­da. Škol­sko dvo­ri­šte bi­lo je či­sto i pro­stra­no sa dva vr­ta, dvi­je če­sme i zdra­vom iz­vor­skom vo­dom.
Da je gim­na­zi­ja ra­di­la u ote­ža­nim uslo­vi­ma, po­go­to­vu pr­vih po­sli­je­rat­nih go­di­na, vi­di se iz iz­vje­šta­ja za škol­sku 1920/21. go­di­nu, u ko­joj je na­sta­va zbog po­prav­ke škol­skog zda­nja, iz­ra­de klu­pa i dru­gog škol­skog na­mje­šta­ja, po­če­la tek 11. ok­to­bra 1920. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ