Po­vo­dom ovog za­htje­va gru­pe gra­đa­na mu­sli­ma­na, Mi­ni­star­stvo je za­u­ze­lo kraj­nje to­le­ran­tan stav sa ko­jim je upo­znat i di­rek­tor gim­na­zi­je „da uče­ni­ci­ma mu­sli­ma­ni­ma ne tre­ba za­bra­nji­va­ti no­še­nje fe­so­va“. Vjer­ska i na­ci­o­nal­na to­le­ran­ci­ja, ko­ja je bi­la pri­sut­na i u svim dru­gim obla­sti­ma ži­vo­ta i ra­da, ogle­da­la se i u ovom ana­hro­nom obi­ča­ju. U škol­skoj 1933/34. go­di­ni di­rek­tor gim­na­zi­je Jo­van Spa­sić, ka­žnjen je pi­sme­nom opo­me­nom Mi­ni­star­stva što je do­zvo­lio iz­vo­đe­nje po­zo­ri­šnog ko­ma­da Kob­na ča­ša, u ko­me se u jed­noj re­če­ni­ci po­mi­njao pro­rok Mu­ha­med i nje­go­va že­na Ha­ti­dža.
U no­vo­stvo­re­noj ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi Kra­ljev­stvu, od­no­sno Kra­lje­vi­ni Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, Plje­vlja su bi­la uda­lje­na od raz­vi­je­nih cen­ta­ra pri­vred­nog i dru­štve­nog ži­vo­ta i sa­o­bra­ćaj­no sla­bo po­ve­za­na. Me­đu­tim, i po­red ta­kvog ge­o­graf­skog po­lo­ža­ja, ni­je­su bi­la izo­lo­va­na od po­li­tič­kih i dru­štve­nih zbi­va­nja u ze­mlji.
Ra­di­kal­nim mje­ra­ma su­zbi­ja­ne su ko­mu­ni­stič­ke ide­je, i dje­lo­va­nje Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, ko­ja je stvo­re­nu ju­go­slo­ven­sku dr­ža­vu tre­ti­ra­la kao „tam­ni­cu na­ro­da“ i u svom pro­gra­mu do 1934. go­di­ne, de­fi­ni­sa­la po­li­tič­ko opre­dje­lje­nje da ra­di na raz­bi­ja­nju Ju­go­sla­vi­je. Me­đu­tim, lje­vi­čar­ske ide­je po­dr­ža­va­ne od So­vjet­skog Sa­ve­za, op­sta­ja­le su u ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi u ci­je­lom me­đu­rat­nom pe­ri­o­du (1920-1941). Upra­va gim­na­zi­je i svi dr­žav­ni or­ga­ni, bo­ri­li su se svim sred­stvi­ma, po­ne­kad i bes­kom­pro­mi­sno pro­tiv ko­mu­ni­stič­kih ide­ja. Vla­di­slav Ne­ško­vić, di­rek­tor gim­na­zi­je (1928-1932) za­bra­nji­vao je uče­ni­ci­ma gim­na­zi­je da za­jed­no vje­žba­ju sa so­ko­li­ma za­nat­skog esna­fa, sma­tra­ju­ći da su u so­kol­skom po­kre­tu pri­sut­ne lje­vi­čar­ske ide­je, iako je na če­lu plje­valj­skih so­ko­la ta­da bio pro­to­je­rej Sa­vo Vu­ko­jić. Po­seb­no za­teg­nu­to sta­nje u gim­na­zi­ji bi­lo je u to­ku škol­ske 1938/39. škol­ske go­di­ne. U an­ti­ko­mu­ni­zmu pred­nja­čio je Bru­no Mar­čić, di­rek­tor gim­na­zi­je, ko­ji je, na­vod­no, pri­li­kom do­la­ska u Plje­vlja go­vo­rio: „Da u Plje­vlji­ma, na ovoj ne­mir­noj tro­me­đi, tre­ba da po­stu­pi po pi­smu po­pa Ko­ro­še­ca (mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va), da raz­ju­ri to ne­mir­no osi­o­no gni­je­zdo ko­mu­ni­sta u Plje­valj­skoj gim­na­zi­ji ... Do­šao sam da sre­dim plje­valj­sku gim­na­zi­ju, da ov­dje za­ve­dem red, ni­ka­kve ve­ze sa stu­den­ti­ma i rad­ni­ci­ma“. Đa­ci­ma sa se­la go­vo­rio je da ne tre­ba da idu u ško­lu, već da ob­ra­đu­ju ze­mlju. Na­stav­nič­ki ko­lek­tiv, uče­ni­ci i gra­đan­stvo su se po­di­je­li­li, u po­dr­šci i ospo­ra­va­nju di­rek­to­ro­vih po­stu­pa­ka. Ne­za­do­volj­ni uče­ni­ci na­i­la­zi­li su na ra­zu­mi­je­va­nje kod mla­đih pro­fe­so­ra, sim­pa­ti­ze­ra ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Dje­lo­va­li su na uče­ni­ke svo­jim dr­ža­njem i ra­dom u uče­nič­koj li­te­rar­noj dru­ži­ni i u lič­nim kon­tak­ti­ma, ohra­bri­va­li ih i po­dr­ža­va­li u po­li­tič­kom opre­dje­lje­nju i u svo­jim na­sto­ja­nji­ma da ško­la bu­de dru­ga­či­ja. U sta­ri­jim raz­re­di­ma gim­na­zi­je or­ga­ni­zo­va­na je ile­gal­na bi­bli­o­te­ka, ra­di upo­zna­va­nja sa mark­si­stič­kom mi­sli. Bez zna­nja upra­ve ško­le or­ga­ni­zo­va­će i tzv. đač­ku za­dru­gu – za­jed­nič­ko uče­nje i umno­ža­va­nje ko­mu­ni­stič­kog ma­te­ri­ja­la. Po­li­ti­ka i po­li­tič­ke bor­be su se po­la­ko uvla­či­le u gim­na­zi­ju. Na­sta­la je po­la­ri­za­ci­ja kod pro­fe­so­ra, uče­ni­ka i gra­đan­stva i do dis­tan­ci­ra­nja di­je­la uče­ni­ka od upra­ve ško­le i po­je­di­nih na­stav­ni­ka. Ne­za­do­volj­ni uče­ni­ci po­dr­ža­va­ni su i usmje­ra­va­ni od pro­fe­so­ra lje­vi­ča­ra. Učvr­šću­ju se ve­ze i sa­rad­nja sa stu­den­ti­ma i rad­nič­kim po­kre­tom, or­ga­ni­zu­je se ile­gal­na bi­bli­o­te­ka i štam­pa­ri­ja za upo­zna­va­nje i umno­ža­va­nje mark­si­stič­ke li­te­ra­tu­re. Ne­za­do­volj­stvo u ško­li i dru­štvu, vje­što je is­ko­ri­šće­no da se uče­ni­ci vr­bu­ju za ko­mu­ni­zam. Zbog dru­ga­či­jeg opre­dje­lje­nja od zva­nič­ne dr­žav­ne po­li­ti­ke u na­e­lek­tri­sa­noj at­mos­fe­ri, do­šlo je do ot­pu­šta­nja iz slu­žbe pro­fe­so­ra lje­vi­ča­ra (Mi­o­dra­ga Dra­ga Džu­ve­ro­vi­ća), što je do­ve­lo do na­pu­šta­nja na­sta­ve od stra­ne jed­nog bro­ja uče­ni­ka i ve­li­kog štraj­ka đa­ka Plje­valj­ske gim­na­zi­je, 29. i 30. mar­ta 1939. go­di­ne. Uče­ni­ci su sa­či­ni­li Re­zo­lu­ci­ju o uzro­ci­ma štraj­ka, zbog ne­zdra­vog sta­nja u ško­li i od­no­sa ne­kih na­stav­ni­ka. Ko­na­čan tekst Re­zo­lu­ci­ja po­slat je upra­vi ško­le, Mi­ni­star­stvu pro­svje­te i iz­vje­snom bro­ju gra­đa­na u Plje­vlji­ma, u ko­joj je iz­ne­to ne­za­do­volj­stvo pro­tiv upra­ve i ne­kih pro­fe­so­ra u ško­li. Me­đu­tim, či­ni se, a to nam je po­tvr­di­lo i ne­ko­li­ko uče­sni­ka štraj­ka, da su pr­ven­stve­no bi­li pro­tiv vla­da­ju­ćeg re­ži­ma, što ni­je­su mo­gli jav­no da sa­op­šte, pa tek on­da pro­tiv ne­pe­da­go­ških po­stu­pa­ka di­rek­to­ra i ne­kih na­stav­ni­ka, što ni­je bi­lo spor­no. U osno­vi je zna­či, bi­lo ne­za­do­volj­stvo sa zva­nič­nom ta­da­šnjom dr­žav­nom po­li­ti­kom. U me­đu­vr­me­nu, na­sta­va je na­sta­vlje­na sa uče­ni­ci­ma ko­ji ni­je­su štraj­ko­va­li. De­le­ga­ci­ja iz Plje­va­lja bo­ra­vi­la je kod mi­ni­stra pro­svje­te i mo­li­la ga da se dje­ci štraj­ka­či­ma ne za­tvo­re vra­ta ško­le. Mi­ni­star je u Plje­vlja po­slao iza­sla­ni­ka da is­pi­ta pra­vo sta­nje stva­ri. Upra­va gim­na­zi­je re­a­go­va­la je br­zo i ra­di­kal­no i is­klju­či­la iz ško­le čak 89 uče­ni­ka gim­na­zi­je, a svi osta­li uče­sni­ci štraj­ka (oko 300) ka­žnje­ni su uko­rom Na­stav­nič­kog vi­je­ća. Upra­va je da­la i pred­log da se pre­mje­sti ne­ko­li­ko pro­fe­so­ra. Ni­je­su po­mo­gle ni broj­ne in­ter­ven­ci­je po­sla­ni­ka i ugled­nih gra­đa­na iz Plje­va­lja, da Mi­ni­star­stvo pro­svje­te vra­ti u škol­ske klu­pe is­klju­če­ne uče­ni­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ