Ne mo­gu se ču­dom na­ču­di­ti, što uva­že­ni ko­le­ga Bu­do Si­mo­no­vić, i po­sli­je mo­jih pre­ci­znih po­ja­šnje­nja, iz pet­nih ži­la bra­ni Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća od me­ne. Da je pri­je to­ga pro­či­tao mo­ju knji­gu „Bra­to­u­bi­lač­ki rat” (Cr­na Go­ra 1941-1945), vje­ru­jem da ne bi bi­lo to­li­ko sum­nji­če­nja i ne­do­u­mi­ca, po­što ja u njoj Tem­pa ni­ti na­pa­dam, ni­ti op­tu­žu­jem. Ge­ne­ral Vuk­ma­no­vić jed­no­stav­no mi ni­je ni bio te­ma, po­što je za vri­je­me či­ta­vog ra­ta bo­ra­vio van Cr­ne Go­re (Bo­sna, Ma­ke­do­ni­ja, Al­ba­ni­ja).
Pre­tra­žu­ju­ći obim­nu do­ku­men­ta­ci­ju u Ar­hi­vu Ju­go­slo­ven­ske Ozne (ko­ja ni­je u Be­o­gra­du), slu­čaj­no sam na­i­šao na do­ku­men­ta ofi­ci­ra Ozne iz ma­ja 1945. go­di­ne, pi­sa­na u šta­bu Tre­će udar­ne di­vi­zi­je, ge­ne­ra­la Sa­va Bu­ri­ća, u Ma­ri­bo­ru, ko­je sam u tri na­stav­ka po­ja­šnje­nja u „Da­nu”, na Si­mo­no­vi­će­vo re­a­go­va­nje, pre­ci­zno ci­ti­rao.
Ako su ori­gi­nal­na par­ti­zan­ska do­ku­men­ta iz to­ga vre­me­na „re­vi­zi­ja isto­ri­je”, on­da sam i ja pri­zna­jem – re­vi­zi­o­ni­sta i fal­si­fi­ka­tor.
Si­mo­no­vić se po­zi­va na sje­ća­nje če­tr­na­e­sto­go­di­šnjeg Če­da Vuk­ma­no­vi­ća i ci­ti­ra da je „znao šta mu je bi­lo sa ocem jer je uz nje­ga bio sve dok su ga po­ve­li na stre­li­šte”.
Me­đu­tim, Če­do, osim što je čuo puc­nje ka­da su ih ra­sta­vi­li, ni­je vi­dio očev leš, ni­ti je sa si­gur­no­šću znao šta se sa nji­me stvar­no de­ša­va­lo.
Za­što Bu­do Si­mo­no­vić ne do­pu­šta mo­guć­nost da Lu­ka ta­da uop­šte ni­je stri­je­ljan,(kao što i ni­je) ne­go tek 21. ma­ja 1945. go­di­ne u Kam­ni­ku, što u par­ti­zan­skim do­ku­men­ti­ma ja­sno i pre­ci­zno pi­še.
Osvr­ću­ći se na mo­je raz­go­vo­re (u či­ju vje­ro­do­stoj­nost Si­mo­no­vić opet sum­nja), sa Lu­ki­nom su­pru­gom Dra­gi­njom Vuk­ma­no­vić, Bu­do me za­či­ku­je, što ta­da ni­je­sam „sti­snuo pe­tlju pa ob­ja­vio ovu eks­klu­ziv­nu gro­mo­vi­tu tvrd­nju”?
Isti­na je da sam taj raz­go­vor (vo­đen kra­jem av­gu­sta 1979) ta­da po­nu­dio ured­ni­štvu „Bor­be”, ali su oni od­bi­li da ga ob­ja­ve, sma­tra­ju­ći da ni­je bi­tan ni­ti in­te­re­san­tan za list u ko­jem sam ta­da ra­dio. Da­nas sam uvje­ren da su im raz­lo­zi bi­li sa­svim dru­ge pri­ro­de!
Pro­šlo je od ta­da mno­go go­di­na, i na taj raz­go­vor sam bio za­bo­ra­vio, ali po­što je Si­mo­no­vić po­kre­nuo tu pri­ču po­gle­dao sam za­bi­lje­ške i do­slov­ce ci­ti­rao ono što mi je Lu­ki­na su­pru­ga Dra­gi­nja, iz­me­đu osta­log, ta­da re­kla.
Ako i po­sli­je ovo­ga Bu­do ne vje­ru­je u moj raz­go­vor sa Dra­gom, ja vje­ru­jem u sve nje­go­ve raz­go­vo­re sa Tem­pom!
Ali imam pra­vo i ne ma­lo raz­lo­ga da sum­njam u isti­ni­tost i iskre­nost Tem­po­vih na­knad­nih is­po­vi­je­sti, prot­ka­nih gor­kim ka­ja­njem i gri­žom sa­vje­sti, u od­no­su pre­ma sta­ri­jem bra­tu Lu­ki.
Ka­ko da se po­vje­ru­je ve­li­kom re­vo­lu­ci­o­na­ru ko­ji se, po sop­stve­nom pri­zna­nju, u pi­smu maj­ci od­re­kao svog bra­ta Lu­ke? Ka­ko da se vje­ru­je Tem­pu ko­ji na pi­ta­nje maj­ke: „šta će bi­ti sa Lu­kom ako nje­go­vi po­bi­je­de”, od­go­va­ra – STRI­JE­LjA­ĆE­MO GA? Ka­ko po­vje­ro­va­ti vi­so­kom ju­go­slo­ven­skom ru­ko­vo­di­o­cu ko­ji je na maj­či­nu na­po­me­nu da Lu­ka ni­je sa­ra­đi­vao sa oku­pa­to­ri­ma, dr­sko od­bru­sio: „da ga vi­še ni­je­si spo­me­nu­la ako i da­lje mi­sliš da bu­de­mo za­jed­no”.
I na kra­ju: ka­ko da jav­nost vje­ru­je čo­vje­ku ko­ji po­sli­je iz­ja­ve da Lu­ku ni­je mo­gao da spa­si, pri kra­ju ži­vo­ta mi­je­nja pri­ču i mi­tro­po­li­tu cr­no­gor­sko-pri­mor­skom Am­fi­lo­hi­ju Ra­do­vi­ću, sa­op­šta­va: „da je mo­žda mo­gao da ga spa­si”!
Iako uva­že­ni ko­le­ga Si­mo­no­vić ne vje­ru­je, ili, bar sum­nja, u par­ti­zan­ska do­ku­men­ta ko­ja ci­ti­ram, sa bro­je­vi­ma i ozna­ka­ma, kroz mo­je ru­ke su pro­šli i svo­jim oči­ma sam gle­dao du­ge spi­sko­ve stri­je­lja­nih bo­ra­ca Ju­go­slo­ven­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re ko­ji su sla­ti ta­da sve­moć­nom ge­ne­ra­lu Mi­lo­va­nu Đi­la­su, še­fu Agi­ta­ci­o­no-pro­pa­gand­nog apa­ra­ta CK KPJ, ko­jem je pri­pa­dao i Tem­po, sa na­zna­kom „za lič­nu upo­tre­bu”.
Da li su de­pe­še po­bi­je­nih Cr­no­go­ra­ca sti­za­le Đi­la­su, „fak­som ili in­ter­ne­tom”, ka­ko ci­nič­no ci­lja Bu­do, ja za­i­sta ne znam. Ali, si­gur­no znam da je par­ti­zan­ska po­šta sva­ko­dnev­no iz Slo­ve­ni­je išla za Be­o­grad, što vo­zo­vi­ma, što voj­nim avi­o­ni­ma... Rat je, uosta­lom, zva­nič­no bio za­vr­šen.
Što se Si­mo­no­vi­će­ve tvrd­nje ti­če, da su stri­je­lja­nja cr­no­gor­skih čet­ni­ka bi­la za­vr­še­na do 18. ma­ja 1945. go­di­ne, po­zi­va­ju­ći se na knji­gu „Pu­caj, rat je za­vr­šen”, do­ku­men­ta ofi­ci­ra Ozne iz Slo­ve­ni­je to de­man­tu­ju.
U na­red­bi cr­no­gor­skim bri­ga­da­ma u Slo­ve­ni­ji, br. 221-5/45, ko­ju je pot­pi­sao ko­man­dant Tre­će udar­ne di­vi­zi­je ge­ne­ral Sa­vo Bu­rić, do­slov­ce pi­še:
„...da se u pe­ri­o­du od 22. do 25. ma­ja, pre­du­zmu sve mje­re bez­bi­jed­no­sti i pre­kid stri­je­lja­nja za­ro­blje­ni­ka, zbog po­sje­te vi­so­kih voj­nih ru­ko­vo­di­la­ca je­di­ni­ca­ma u Slo­ve­ni­ji”...
Cr­no­gor­ski par­ti­za­ni su i po­sli­je to­ga na­sta­vi­li sa stri­je­lja­nji­ma, sve do 28. ma­ja 1945. go­di­ne, ka­da vi­še u Slo­ve­ni­ji ni­je bi­lo ži­vih pri­pad­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re. Ali, o to­me op­šir­ni­je (uz faksimile do­ku­me­na­ta) u tre­ćem iz­da­nju mo­je knji­ge.
(Sju­tra:Đi­las je
na­re­đi­vao Tem­pu)

PI­ŠE: Dra­gan Ra­de­vić