PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kra­jem ju­na vra­ti­će se Du­čić još jed­nom u Ma­drid. Po svo­je stva­ri, svo­je vri­jed­ne umjet­nič­ke sli­ke, svo­ju vri­jed­nu bi­bli­o­te­ku. Ku­da? Mi­ni­star Mom­či­lo Nin­čić ga oba­vje­šta­va da mo­že oti­ći u Švaj­car­sku ili Ju­žnu Afri­ku, po svoj vo­lji – „ili kao pri­vat­na lič­nost u Ame­ri­ku”. Do­no­si od­lu­ku da kre­ne u Li­sa­bon, a on­da će vi­dje­ti. Mi­len­ko Po­po­vić, di­plo­mat­ski či­nov­nik ko­ji se tih da­na na­šao u Por­tu­ga­li­ji Du­či­ću na uslu­zi, za­bi­lje­žio je u svo­jim uspo­me­na­ma da mu je ve­li­ki pje­snik i am­ba­sa­dor pro­či­tao no­vi te­sta­ment – ma­drid­ski je spa­lio u ho­tel­skom ka­mi­nu. I u nje­mu je sve, ve­li Po­po­vić, osta­vio srp­skom na­ro­du u Tre­bi­nju, u že­lji da mu ta­mo bu­de grob i spo­me­nik.
No­vim po­zna­ni­ci­ma ob­ja­šnja­va na­pu­šta­nje Evro­pe „osla­blje­nim ner­vi­ma” i po­tre­bom za od­mo­rom. Pa, ipak, bio je utu­čen i oro­nuo.
„U Ame­ri­ci Du­čić je na­šao srp­sku sre­di­nu vr­lo slič­nu onoj ka­kva je bi­la u srp­skim po­kra­ji­na­ma u sta­rom kra­ju, od 1903. do 1912. go­di­ne, na­pi­sa­će Lu­ka Pe­jo­vić, sa­vre­me­nik ve­li­kog pje­sni­ka. Sr­bi, ame­rič­ki use­lje­ni­ci, i po­red svih pat­nji kroz ko­je su pro­la­zi­li, po­red uti­ca­ja ame­rič­ke sre­di­ne ko­ja je te­ži­la da ih pre­to­pi u ta­ko­zva­ni „mel­ting pot”, kao i po­red zva­nič­nog „ju­go­sla­vi­sa­nja” od 1918. do 1940 – ni­je­su bi­li iz­gu­bi­li svo­je ve­li­ko ro­do­lju­blje ni za­bo­ra­vi­li vje­kov­ne srp­ske te­žnje...
Sa­vre­me­ni­ci su da­lje za­bi­lje­ži­li da je „vi­la na Je­ze­ru”, ka­ko su zva­li ku­ću u ko­joj je Du­čić sta­no­vao, ubr­zo po­sta­la cen­tar oko ko­ga se „po­čeo for­mi­ra­ti no­vi bor­be­ni stav ame­rič­kih Sr­ba”. U ovoj vi­li kra­jem ok­to­bra 1941. go­di­ne na­sta­će i pje­sma „Vr­bas”, za ko­ju će Slo­bo­dan Jo­va­no­vić na­pi­sa­ti: „Nje­go­va pje­sma `Vrbas`, is­pje­va­na po­vo­dom po­ko­lja Sr­ba u Bo­sni, bi­će za­bi­lje­že­na u sva­koj an­to­lo­gi­ji na­šeg pa­tri­ot­skog pje­sni­štva, isto ona­ko kao Zma­je­va `Vila`, Jak­ši­će­vo `Padajte braćo`, Vo­ji­sla­vlje­vo `Na Vardaru`, Ra­ki­će­vo `Na Ga­zi Mestanu`... U da­ni­ma ve­li­kog srp­skog stra­da­nja i mu­če­ni­štva Du­čić je na­šao ri­je­či ko­je su mo­gle bi­ti me­lem na­rod­nom bo­lu...”
Pje­snik se pr­vog apri­la 1943. go­di­ne raz­bi­lo od špan­ske gro­zni­ce. Bo­lest se br­zo ši­ri­la. Do­bio je za­pa­lje­nje plu­ća. Vla­da u Lon­do­nu oba­vi­je­šte­na je 5. apri­la iz Va­šing­to­na ši­fro­va­nim te­le­gra­mom: „Brat Jo­va­na Du­či­ća iz­vje­šta­va da je Du­čić na sa­mr­ti od gri­pa i sr­ca”. Tih da­na u Pit­sbur­gu iz­la­zi i nje­go­va knji­ga „Li­ri­ka”. U knji­zi ko­ja ima 55 stra­na štam­pa­na je i na­po­me­na: „Ova knji­ga je štam­pa­na u ogra­ni­če­nom bro­ju pri­mje­ra­ka da se ru­ko­pis ne bi za­tu­rio pri­li­kom da­na­šnjeg ra­ta. Ove do­sad ne­štam­pa­ne pje­sme spa­da­ju u ci­klus `Večernje pjesme` u pr­voj knji­zi Sa­bra­nih dje­la”.
Du­čić je umro u sri­je­du 7. apri­la u 1.30 po­sli­je po­no­ći. V.M. Vuk­mi­ro­vić, ge­ne­ral­ni kon­zul u Či­ka­gu, po­slao je Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih po­slo­va kra­ljev­ske vla­de u Lon­do­nu o smr­ti i sa­hra­ni Du­či­će­voj sle­de­ći iz­vje­štaj:
„Sa­hra­na je iz­vr­še­na po obi­ča­ji­ma srp­sko-pra­vo­slav­ne cr­kve u su­bo­tu, po­pod­ne apri­la 10. Po­sli­je svr­še­nog opi­je­la, ti­je­lo je pre­ni­je­to u spre­mi­šte Cal­vary-gro­blja u Gary, Ind.(iana). Kao što je po­zna­to, Du­čić je po do­la­sku, pa do svo­je smr­ti ži­vio kod svo­je rod­bi­ne (in­du­stri­jal­ca Mi­ha­i­la Du­či­ća, D. Gary, Ind., ko­ji je ina­če pred­sjed­nik Srp­ske na­rod­ne od­bra­ne u Ame­ri­ci)... Na sam dan sa­hra­ne, pak, iza­šla je iz štam­pe jed­na zbir­ka Du­či­će­vih pje­sa­ma, pod na­slo­vom „Li­ri­ka”. U štam­pi se na­la­zi zbir­ka, či­ji bi na­slov bio „Ju­tra sa Le­u­ta­ra”, u ko­joj je Du­čić iz­nio svo­je mi­sli o čo­vje­ku. Iz raz­go­vo­ra, ko­ji sam sa njim imao na ne­ko­li­ko da­na pri­je pa­da­nja u kre­vet, za­klju­ču­jem da je bio sre­dio ma­te­ri­jal i za jed­nu zbir­ku, u ko­oj je bio iz­nio glav­ne na­še lič­no­sti iz knji­žev­no­sti, di­plo­ma­ti­je i po­li­ti­ke, sa ko­ji­ma je do­la­zio u bli­ži kon­takt od Anek­si­je – pa na ova­mo. Ova bi zbir­ka no­si­la na­slov „Mo­ji sa­put­ni­ci”, na­veo je ge­ne­ral­ni kon­zul u Či­ka­gu, V.M.Vuk­mi­ro­vić.
Pje­sni­ko­vi zem­ni osta­ci pre­ni­je­ti su 13. sep­tem­bra 1946. go­di­ne u por­tu srp­skog ma­na­sti­ra Sv. Sa­ve u Li­ber­ti­vi­lu. U otadž­bi­nu su sti­gli nje­go­vi spi­si, bi­bli­o­te­ka, umjet­nič­ki pred­me­ti i go­di­na­ma su bi­li po­hra­nje­ni u jed­noj mrač­noj so­bi tre­binj­ske bi­bli­o­te­ke, ne­do­stup­ni jav­no­sti. U me­đu­vre­me­nu je otvo­re­na i ure­đe­na bi­bli­o­te­ka Jo­va­na Du­či­ća, a od 22.10.2000. nje­go­vi zem­ni osta­ci po­či­va­ju na uz­vi­še­nju Cr­kvi­ne iz­nad Tre­bi­nja, u Her­ce­go­vač­koj Gra­ča­ni­ci, či­me je is­pu­nje­na pje­sni­ko­va po­sled­nja vo­lja.
KRAJ