Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Naj­mla­đa kćer­ka La­va Ni­ko­la­je­vi­ča Tol­sto­ja, Alek­san­dra Tol­stoj, 22. ju­la 1910. go­di­ne, za­vje­šta­njem svo­ga oca, po­sta­la je na­sled­ni­ca nje­go­vog knji­žev­nog dje­la, ko­je je bi­lo sud­ski ovje­re­no 16. no­vem­bra iste go­di­ne u Tul­skom okru­žnom su­du. Sa 16 go­di­na bi­la je nje­go­va po­moć­ni­ca, isto­mi­šlje­ni­ca, po­ma­ga­la mu u sve­mu i po­dr­ža­va­la ga sve do kra­ja ži­vo­ta. Naj­vi­še pro­ble­ma joj je pra­vi­la nje­na maj­ka, ko­ja je svo­jom bo­le­šću za­gor­ča­va­la ži­vot ci­je­loj po­ro­di­ci, a po­seb­no La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, pra­ve­ći mu stra­šno ne­pri­jat­ne sce­ne to­kom po­sled­njih go­di­na ži­vo­ta.
Pi­ta­nje te­sta­men­ta i oba­ve­ze La­va Ni­ko­la­je­vi­ča da oba­vi­je­sti svo­ju su­pru­gu So­fi­ju An­dre­jev­nu i svo­ju po­ro­di­cu o opo­ru­ci po­sta­li su pred­met žu­stre ras­pra­ve iz­me­đu nje­go­vih pri­sta­li­ca Bir­ju­ko­va i Čert­ko­va. Ka­sni­je, u pi­smu Čert­ko­vu, Alek­san­dra Tol­stoj je ova­ko ob­ja­sni­la svo­je raz­mi­šlja­nje:
„Mno­go sam raz­mi­šlja­la ovih da­na o oče­voj opo­ru­ci i pa­lo mi je na pa­met, a po­seb­no po­sli­je raz­go­vo­ra sa Pa­vlom Iva­no­vi­čem Bir­ju­ko­vom, da je bo­lje bi­lo sa­či­ni­ti tu opo­ru­ku sa pot­pi­si­ma svje­do­ka i za ži­vo­ta obje­lo­da­ni­ti i oba­vi­je­sti­ti si­no­ve o svo­joj na­mje­ri i že­lji. Raz­go­va­ra­ju­ći sa ocem, ste­kla sam uti­sak da je on vo­ljan da pri­sta­ne na sve šta je po­treb­no. Sa­da Vi raz­mi­sli­te i od­lu­či­te šta je pa­met­ni­je i ka­ko je bo­lje. Ni­je li mo­žda do­bro po­kre­nu­ti pi­ta­nje i o svim dje­li­ma? Mo­lim Vas po­žu­ri­te. Kad do­đe Ta­nja, bi­će mno­go te­že, a mo­gu­će je da od sve­ga ne­će bi­ti ni­šta.”
Tol­stoj ni­je oba­vi­je­stio svo­ju po­ro­di­cu o svo­joj po­sljed­njoj že­lji, ni So­fi­ju An­dre­jev­nu, ni­ti su si­no­vi bi­li upo­zna­ti sa već pot­pi­sa­nom opo­ru­kom.
Po po­vrat­ku La­va Ni­ko­la­je­vi­ča u Ja­snu Po­lja­nu, Alek­san­dra Tol­stoj je po­če­la da vo­di svoj dnev­nik, oči­gled­no, po pre­po­ru­ci dru­gih. Nje­na pa­žnja je bi­la usmje­re­na pre­vas­hod­no na od­no­se iz­me­đu La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i nje­go­ve že­ne. Njen ugao po­sma­tra­nja u stva­ra­nju sli­ke o unu­tar­po­ro­dič­noj si­tu­a­ci­ji raz­li­ko­vao se od svih osta­lih ko­ji su bi­li u ne­po­sred­nom okru­že­nju Tol­sto­je­vih.
Alek­san­dra Tol­stoj ni­je pri­hva­ta­la kri­ti­ke sa­vre­me­ni­ka da njen otac ži­vi u ras­ko­ši i da se on pr­vi ne pri­dr­ža­va svog uče­nja. Sve je te na­pa­de od­luč­no od­bi­ja­la, ali je, ipak, pri­zna­va­la da po­sto­ji ta pro­ti­vur­ječ­nost. Me­đu­tim, ima­ju­ći u vi­du, u ovom slu­ča­ju, po­ro­dič­nu si­tu­a­ci­ju, ona je bi­la ubi­je­đe­na da bi ocu bi­lo mno­go lak­še da ode od ku­će ne­go da osta­ne. Ona je bi­la uvje­re­na da Lav Ni­ko­la­je­vič žr­tvu­je se­be.
Po­lo­žaj Alek­san­dre Tol­stoj je bio ve­o­ma slo­žen. Od­no­si nje­nog oca i maj­ke bi­li su u cen­tru pa­žnje kod ve­li­kog bro­ja lju­di. Za raz­li­ku od svo­je se­stre Ta­tja­ne, ona ni­je do­ži­vje­la to sreć­no vri­je­me u od­no­si­ma svo­jih ro­di­te­lja jer se ro­di­la mno­go ka­sni­je. Naj­mla­đu kćer­ku je za­pao naj­kom­pli­ko­va­ni­ji dio nji­ho­vog za­jed­nič­kog ži­vo­ta i pre­vi­še ra­no ju je su­sti­gao te­žak osje­ćaj raz­o­ča­ra­nja u svo­ju maj­ku. Još od­ma­le­na pa sve do kra­ja ži­vo­ta Alek­san­dra Tol­stoj je bi­la vjer­na sve­mu što je njen otac ra­dio. Ona je za­pi­sa­la u svom dnev­ni­ku: „Ja sam ima­la sa­mo dva­de­set go­di­na, kad sam osta­la sa­ma sa ro­di­te­lji­ma. To je bio pe­ri­od nji­ho­vog naj­te­žeg ži­vo­ta. Pre­vi­še sam bi­la mla­da i glu­pa da bih mo­gla objek­tiv­no pro­cje­nji­va­ti si­tu­a­ci­ju“.
Evo još ne­ko­li­ko in­te­re­sant­nih sje­ća­nja iz nje­nog dnev­ni­ka.
26. jun 1910. go­di­ne
Te­ško je opi­sa­ti u ka­kvom smo uža­snom sta­nju ner­vnog ra­stroj­stva za­te­kli mo­ju maj­ku. To je bio de­li­ri­jum du­šev­no obo­lje­le že­ne. Ona je vri­šta­la, pla­ka­la, stal­no ne­što pri­go­va­ra­la, vri­je­đa­la sva­ko­ga re­dom, pri­je­ti­la sa­mo­u­bi­stvom. Htje­la sam da ne­ka­ko za­šti­tim oca i ušla sam u nje­go­vu spa­va­ću so­bu. On mi je ti­ho re­kao: „Iza­đi“.
30. jun
Dva da­na na­kon na­šeg do­la­ska, maj­či­no psi­hič­ko sta­nje ni­je bi­lo ni­šta bo­lje. Vri­šte­ći u pri­ma­ćoj so­bi pi­ta­la je: „Ko je to ta­mo? Ko je to ta­mo?“
Ona je is­tr­ča­la iz so­be u dvo­ri­šte kao da je ne­ko go­ni. Ja sam ima­la na­mje­ru da na­sta­vim sa ra­dom, ali me je otac pre­ki­nuo. „Kud je po­bje­gla“ – vik­nuo je sa pri­mi­jet­nom ner­vo­zom u gla­su. Ja i smo od­mah po­tr­ča­li za njom i na­šli Du­šan je da le­ži na hlad­nom ka­me­nom po­du u osta­vi. Ona je dr­ža­la bo­či­cu sa opi­ju­mom na usna­ma. „Sa­mo gu­tljaj­čić, sa­mo je­dan gu­tljaj­čić“–go­vo­ri­la je ona.
(Na­sta­vi­će se)