Ovi da­na­šnji, mo­der­ni, evro­pej­ci ka­žu da se in­sti­tu­ci­je ne smi­ju pre­vi­še osla­nja­ti na jed­nog čo­vje­ka, a re­ci­te vi me­ni šta bi bio bi­o­skop „Kul­tu­ra” bez Ra­do­so­va Mi­le­ti­nog Po­po­vi­ća po­zna­ti­jeg pod ime­nom Ci­co. Spo­me­nuh i ime nje­go­vog oca (ugled­nog uči­te­lja), jer ne mo­že po­sto­ja­ti re­pa bez ko­ri­je­na, kao što ne bi bi­lo slav­ne isto­ri­je Cr­ne Go­re bez Mar­ka Mi­lja­no­va (Po­po­vi­ća). Kao što je Mar­ko obi­lje­žio cr­no­gor­ski 19. vi­jek, ta­ko je nje­gov po­to­mak Ra­do­sav, obi­lje­žio ti­to­grad­sku kul­tu­ru dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka. Bi­o­skop „Kul­tu­ra”, na či­jem je če­lu ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bio, pred­sta­vljao je kult­ni hram u Ti­to­gra­du, bio je za glav­ni grad Cr­ne Go­re ne­što kao Pa­la­is des Fe­sti­vals et des Con­grès za Kan i fran­cu­sku kul­tu­ru.
De­ša­va­lo se da se je­dan film (na pri­mjer, „Ra­ja­no­va kći”, „Dok­tor Ži­va­go”, „Vra­ta ra­ja”) pri­ka­zu­je i po mje­sec da­na i da se opet ne mo­že do­ći do kar­te. Ne­ko ne­u­pu­ćen će re­ći ka­ko tu ne­ma ne­ke po­seb­ne Ci­co­ve za­slu­ge, jer to je bi­lo vri­je­me ve­li­kog in­te­re­so­va­nja za film, ko uosta­lom ne bi po­že­lio da po­gle­da ta re­mek-dje­la... Ali, ni­je ta­da bi­lo la­ko do­ći do film­ske tra­ke ak­tu­el­nog fil­ma, jer ni­je po­sto­ja­lo bez­broj ko­pi­ja kao da­nas. Ci­co je ko­ri­stio svoj šarm i ve­ze ko­je je imao kao pred­sjed­nik Udru­že­nja bi­o­sko­pa Ju­go­sla­vi­je i član Uprav­nog od­bo­ra „Ju­go­sla­vi­ja fil­ma”, pa smo me­đu pr­vim u ze­mlji ima­li pri­li­ku da gle­da­mo svjet­ske hi­to­ve ko­ji su, sko­ro po pra­vi­lu, bi­li ho­li­vud­ski. A iz­najm­lji­va­nje tih fil­mo­va, ka­ko mi je jed­nom pri­čao, ni­je bi­lo sku­po, jer su Ame­ri­kan­ci za ju­go­slo­ven­sko tr­ži­šte mak­si­mal­no oba­ra­li ci­je­nu, ka­ko bi ostva­ri­li kul­tu­ro­lo­ški uti­caj, na­met­nu­li svo­je „sno­ve”.
No, Ci­co je znao za „ja­dac”, iako je naj­vi­še za­ra­đi­vao na ho­li­vud­skim fil­mo­vi­ma, pod­jed­na­ko je for­si­rao do­ma­ći film. Or­ga­ni­zo­vao je pro­mo­ci­je no­vih fil­mo­va ju­go­slo­ven­ske pro­duk­ci­je, kao i „Mi­ni- Pu­lu”, gdje smo sa­mo mje­sec da­na po za­vr­šet­ku ču­ve­nog Pul­skog fe­sti­va­la, gle­da­li na­gra­đe­ne fil­mo­ve i one ko­ji su se pu­bli­ci svi­dje­li, sa sve glum­ci­ma i re­ži­si­ri­ma na sce­ni po­sle pro­jek­ci­je. Po­seb­no atrak­tiv­no je to bi­lo, u ne­ko­li­ko na­vra­ta, u ljet­njoj ba­šti, pod svje­tlo­sti­ma zvi­je­zda i Mje­se­ca...
A zi­mi, zi­mi smo se gri­ja­li uz fil­mo­ve sa FEST-a, a bo­ga­mi i uz Sil­vi­ju Kri­stel, Bo De­rek, Va­le­ri­ju Ma­ri­ni, Ste­fa­ni­ju San­dre­li, Se­re­nu Gran­di i dru­ge go­li­ša­ve zvi­je­zde erot­skih fil­mo­va ko­ji su obič­no pri­ka­zi­va­ni od 22 sa­ta, ma­da za „ba­ci­ti” ni­je­su bi­le ni do­ma­će lje­po­ti­ce – Be­ba Lon­čar, Da­ni­ca Mak­si­mo­vić, Ta­nja Bo­ško­vić, Sa­vi­na Ger­šak, Ena Be­go­vić – ko­je su, isti­na, na­stu­pa­le u ozbilj­ni­jim fil­mo­vi­ma, ali ni­je­su pro­pu­šta­le pri­li­ku da, po­je­di­nim slo­bod­ni­jim sce­na­ma, za­go­li­ca­ju na­šu ma­štu. Osta­vlja­le su te sce­ne tra­ga i na da­ma­re žen­skog di­je­la pu­bli­ke, pa su po­slo­vič­no čed­ne ti­to­grad­ske dje­voj­ke, po­sle tih pro­jek­ci­ja, lak­še po­pu­šta­le pred na­le­ti­ma svo­jih mo­ma­ka.
Ta­ko da Ci­cu i nje­go­voj „Kul­tu­ri” mo­ra­mo za­hva­li­ti i na do­pri­no­su sek­su­al­noj eman­ci­pa­ci­ji ove tra­di­ci­o­nal­no „kru­te” sre­di­ne. Ša­lu na stra­nu, imao je Ci­co i dru­gih zna­čaj­nih do­pri­no­sa – pr­vi je u Ju­go­sla­vi­ji uveo mag­net­ni ton, si­ne­ma­skop i dol­bi ste­reo teh­ni­ku i sve dru­go što je neo­p­hod­no za rad sa­vre­me­nog bi­o­sko­pa.
Sa od­la­skom Ci­ca u pen­zi­ju, uga­si­la se i „Kul­tu­ra” ko­ja je par go­di­na na­kon to­ga i sru­še­na. Ci­co se, valj­da da ne gle­da tu­žni kraj svog če­da, u me­đu­vre­me­nu pre­se­lio u Bar gdje je ostao do kra­ja ži­vo­ta. Na pr­vi po­gled, ti do­ga­đa­ji ni­je­su uzroč­no-po­sled­nič­no ve­za­ni, jer po­čet­kom 21. vi­je­ka, dok je Ci­co još uvi­jek sto­lo­vao u uli­ci Če­tvr­te pro­le­ter­ske broj 1, dvo­ra­na kult­nog bi­o­sko­pa je uglav­nom zvr­ja­la pra­zna, gle­da­o­ci su se, na ve­ći­ni pro­jek­ci­ja, mo­gli pre­bro­ja­ti na pr­sti­ma jed­ne ru­ke. Ali, ni­šta u ži­vo­tu ni­je slu­čaj­no... Sve se po­du­da­ri i za­tvo­ri se krug... Kao što je i u je­sen 2008. go­di­ne, sa­mo mje­sec da­na pri­je na­ja­vlje­nog za­tva­ra­nja „Kul­tu­re”, otvo­re­na „Del­ta”... Ci­co­vo sr­ce ne iz­dr­ža, pre­pu­če za svo­jom me­zi­mi­com.... Ci­co ode s „Kul­tu­rom”... „Kul­tu­ra” ode s Ci­com... Pa­re i po­hle­pa uni­šti­še duh sta­re Pod­go­ri­ce...
(KRAJ)

Hit knji­ga

Bran­ko Ra­ko­če­vić kroz svo­je ro­man­si­ra­ne pri­če svje­do­či o Ti­to­gra­du s kra­ja 70-ih i po­čet­ka 80-ih go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da je ovaj grad po­čeo da do­bi­ja obri­se ur­ba­nog, sa sport­skim spek­ta­kli­ma, rok-kon­cer­ti­ma, al­te­r­na­tiv­nim po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, auto-tr­ka­ma, ali i ulič­nim tu­ča­ma.
Ti­raž ove knji­ge je prak­tič­no ras­pro­dat za dvi­je sed­mi­ce, ali se oče­ku­je dru­go iz­da­nje ko­je bi tre­ba­lo da se po­ja­vi za maj­ski sa­jam knji­ga u Del­ta si­ti­ju.

pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić