Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić


Voj­vo­da Ga­vro Vu­ko­vić, du­go­go­di­šnji mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re, jed­na je od naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti no­vo­vje­kov­ne cr­no­gor­ske isto­ri­je. Ro­đen je 1852. go­di­ne u se­lu Lo­pa­te u Li­je­voj Ri­je­ci, u po­zna­toj voj­vod­skoj po­ro­di­ci cr­no­gor­skog gla­va­ra, ju­na­ka i se­na­to­ra Mi­lja­na Vu­ko­va Ve­šo­vi­ća. Bio je pred­sjed­nik Dr­žav­nog sa­vje­ta od 1906. do 1908. go­di­ne, a za na­rod­nog po­sla­ni­ka bi­ran je dva pu­ta, 1906. i 1914. go­di­ne. Za svo­je za­slu­ge, 1892. go­di­ne do­bi­ja zva­nje voj­vo­de, ko­je je imao i nje­gov otac. Po­sled­njih go­di­na ži­vo­ta voj­vo­da Ga­vro Vu­ko­vić se po­vu­kao u Be­ra­ne i pot­pu­no po­sve­tio pi­sa­nju svo­jih me­mo­a­ra. Umro je 29. ju­la 1928. go­di­ne u Be­ra­na­ma, a sa­hra­njen je kod Ma­na­sti­ra Đur­đe­vi Stu­po­vi.
Me­mo­a­ri voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, i po te­ma­ti­ci ko­jom se ba­ve, i po kom­pe­tent­no­sti i isti­no­lju­bi­vo­sti pi­sca, i po spi­sa­telj­skom sti­lu, i po mno­gim dru­gim kva­li­te­ti­ma, pri­pa­da­ju naj­u­žem kru­gu naj­dra­go­cje­ni­je i naj­bo­lje me­mo­ar­ske li­te­ra­tu­re ko­ja je na­sta­la ne sa­mo na pod­ruč­ju Cr­ne Go­re, ne­go na srp­skom je­zi­ku uop­šte. No, du­go po­sli­je pr­vog ob­ja­vlji­va­nja ne­ko­li­ko me­mo­ar­skih spi­sa vla­da­lo pra­vo za­tiš­je. De­ce­ni­ja­ma, ni­je bi­lo po­ja­ve no­vih ni­ti pre­štam­pa­va­nja već štam­pa­nih tek­sto­va (iz­u­zev ne­kih felj­to­na i od­lo­ma­ka u no­vi­na­ma), sve do 1985. go­di­ne, ka­da je cje­lo­kup­ne me­mo­a­re voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, u tri to­ma, pri­re­dio prof. dr Slo­bo­dan To­mo­vić, a ob­ja­vi­li ih „Obod” – Ce­ti­nje i „Po­bje­da” – Ti­to­grad. Do pri­mje­ra­ka tog iz­da­nja, a ra­di lič­nog po­sje­do­va­nja, odav­no se ne mo­že do­ći, te je sa­da­šnji iz­da­vač, Cen­tar za kul­tu­ru Be­ra­ne, ko­me je na ko­ri­šće­nje i upra­vlja­nje da­ta Spo­men-ku­ća Voj­vo­de Ga­vra, osje­ća­ju­ći se i svo­je­vr­snim nje­go­vim du­žni­kom, ci­je­nio da bi bi­lo vi­še­stru­ko ko­ri­sno, pri­je sve­ga iz kul­tur­no­i­sto­rij­skih raz­lo­ga, da se oni po­no­vo uči­ne do­stup­nim naj­ši­rem kru­gu za­in­te­re­so­va­nih za ovo iz­u­zet­no šti­vo. Ta­ko sam ja, kao uprav­nik Za­vi­čaj­ne ku­će Voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, uz pi­sa­nje pred­go­vo­ra ra­dio na pri­pre­mi no­vog iz­da­nja.
Me­mo­a­ri se sa­da po­ja­vlju­ju u dva to­ma, sa tek­stom ko­ji je, uglav­nom, isto­vje­tan sa onim iz iz­da­nja Me­mo­a­ra od 1985. go­di­ne (ne­ke, sit­ni­je, iz­mje­ne i do­pu­ne uči­nje­ne su na osno­vu „srav­nje­nja“ sa tek­sto­vi­ma iz pr­vog iz­da­nja po­je­di­nih bro­šu­ra), sa re­gi­stri­ma lič­nih ime­na i ge­o­graf­skih na­zi­va, rječ­ni­kom ma­nje po­zna­tih ri­je­či i iz­ra­za, kao i Bio-bi­bli­o­gra­fi­jom voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća ko­ju je ura­dio naš naj­po­zna­ti­ji bi­bli­o­graf g. Do­bri­lo Ara­ni­to­vić. To je, ustva­ri, ino­vi­ra­na i znat­no pro­ši­re­na Bi­bli­o­gra­fi­ja Voj­vo­de Ga­vra, od istog auto­ra, sa 101 bi­bli­o­graf­skom je­di­ni­com, ko­ju je ob­ja­vio Mi­loš Vu­le­vić (1929-2013) u svo­joj knji­zi „Voj­vo­da Mi­ljan Vu­kov” (IK „Ko­mo­vi”, An­dri­je­vi­ca 2005), či­ji je za­vr­šni dio po­sve­ćen Voj­vo­di Ga­vru, pri­je sve­ga po­le­mi­ka­ma i pri­ka­zi­ma po­vo­dom po­ja­va ne­kih od sve­za­ka nje­go­vih Me­mo­a­ra, a ko­joj je, sa­da, osim no­vih bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca, do­da­ta i Voj­vo­di­na bi­o­gra­fi­ja ko­ju je za Srp­ski bi­o­graf­ski reč­nik na­pi­sao Mi­ro Vuk­sa­no­vić.
Is­tra­ži­va­či ži­vo­ta i ra­da voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, sko­ro bez iz­u­zet­ka, is­ti­ču ka­ko se nje­go­va ži­vot­na dje­lat­nost od­vi­ja­la na dva po­lja: di­plo­mat­skom i spi­sa­telj­skom, i to je, bez sum­nje, tač­no. I što se ti­če nje­go­vih Me­mo­a­ra, oni bi se mo­gli svr­sta­ti u dvi­je gru­pe: u onu ko­ju či­ne spi­si ko­ji se od­no­se na pe­ri­od i do­ga­đa­je pri­je Ga­vro­vog ime­no­va­nja za po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du, da­kle pri­je po­čet­ka nje­go­ve di­plo­mat­ske ka­ri­je­re, i onu u ko­joj bi bi­li spi­si o do­ga­đa­nja­ma u ko­ji­ma je Voj­vo­da su­dje­lo­vao kao cr­no­gor­ski mi­ni­star ino­stra­nih dje­la.
Ako bi­smo pri­hva­ti­li tu, uslov­nu, po­dje­lu me­mo­ar­skih spi­sa, pr­voj gru­pi pri­pa­li bi oni ko­ji se ti­ču, uglav­nom, rat­nih do­ga­đa­ja, iako je Ga­vro­va ulo­ga i u nji­ma, bi­la, u ne­ku ru­ku, di­plo­mat­ska. Jer, on, u bur­nim rat­nim zbi­va­nji­ma ko­ja opi­su­je, ni­je bio rat­nik, kao nje­gov mla­đi brat To­dor, ne­go ci­vil ko­ji je imao va­žna za­du­že­nja, a to mu je omo­gu­ća­va­lo i da o ono­me što se do­ga­đa ima mno­go ši­ra sa­zna­nja od onih ko­ji su bi­li na rat­nim po­lo­ža­ji­ma i u ro­vo­vi­ma. Ri­ječ je, pri­je sve­ga, o spi­si­ma: Ubij­stvo Ju­sa Mu­či­na Kr­nji­ća, Her­ce­go­vač­ki i va­so­je­vić­ki usta­nak 1875. i 1876. g., Rat 1876. Cr­ne Go­re sa Tur­skom, Op­sa­da gra­da Nik­ši­ća 1877. g., Op­sa­da Ba­ra 1877. g., ali i o spi­su Ka­ra­đor­đe­vi­ći u Cr­noj Go­ri 1883., če­mu je, kao čo­vjek Dvo­ra, bio ne­po­sred­ni svje­dok, kao i Voj­vo­da Mi­ljan Vu­kov i Va­so­je­vi­ći (1820-1886), u kom go­vo­ri o svom ocu i ple­me­nu, uglav­nom na osno­vu ono­ga što je slu­šao i od oca i od dru­gih zna­me­ni­tih mu sa­vre­me­ni­ka, ma­da se zna­tan dio ka­zi­va­nja od­no­si na do­ga­đa­je o ko­ji­ma je imao ne­po­sred­na sa­zna­nja. Ti me­mo­ar­ski spi­si su, u ovom iz­da­nju, uvr­šte­ni u pr­vu knji­gu.
Dru­gu gru­pu spi­sa, i dru­gu knji­gu ovog iz­da­nja Me­mo­a­ra, či­ne tek­sto­vi ko­ji se od­no­se na pe­ri­od Ga­vro­ve di­plo­mat­ske ak­tiv­no­sti: Mo­je tri mi­si­je, Udad­ba cr­no­gor­ske prin­ce­ze Je­le­ne, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra 1896, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra 1897, Iz di­plo­mat­skih od­no­sa Cr­ne Go­re, Od­lo­mak iz di­plo­mat­skih od­no­sa sa Ru­si­jom, Ger­ma­ni­ja i Cr­na Go­ra, Knja­žev put u Ca­ri­grad, Če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ca vla­da­vi­ne knja­za Ni­ko­le, Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja 1900-1901, Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja i Po­vra­tak di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vi­ća na pri­je­sto u Sr­bi­ji.
(Na­sta­vi­će se)