Ali i po­red lič­nih in­te­re­so­va­nja, ona je po­naj­pri­je bi­la očev se­kre­tar, po­ma­žu­ći mu u ra­du, a i pra­te­ći ga na broj­nim pu­to­va­nji­ma. Sa njim je ob­i­šla ga­le­ri­je u Ve­ne­ci­ji, Ber­li­nu i Dre­zde­nu; iako je že­lje­la da po­sje­ti još ne­ke gra­do­ve i u nji­ma ga­le­ri­je, ni­je uspje­la zbog ne­do­stat­ka nov­ca. Na­sli­ka­la je oko tri­de­se­tak por­tre­ta, me­đu nji­ma su i dva na ko­ji­ma je ove­ko­vje­či­la svog oca.
Ocu je po­ma­ga­la u vo­đe­nju pre­pi­ske, u sre­đi­va­nju i pre­pi­si­va­nju nje­go­vih ru­ko­pi­sa.
Ima­la je broj­ne obo­ža­va­o­ce i udva­ra­če.
Bi­la je ve­re­na za Flo­ru Og­nje­va, ko­ji joj je po­sle uza­lud­nog na­da­nja vra­tio vje­re­nič­ki pr­sten s uvoj­kom nje­ne ko­se, ko­ji je no­sio uza se­be kao amaj­li­ju i na ko­me je bio ugra­vi­ran dan vje­rid­be i nje­no ime.
Ma­ja 1858. go­di­ne Vuk, Ana i Mi­na su do­pu­to­va­li bro­dom iz Be­ča u Ze­mun. Do­la­skom u Sr­bi­ju Mi­na je u Be­o­gra­du pre­šla iz ka­to­lič­ke upra­vo­slav­nu vje­ru i na kr­šte­nju do­bi­la ime Mi­li­ca.
Uda­la se u tri­de­stoj go­di­ni za Alek­su Vu­ko­ma­no­vi­ća, bra­tan­ca knje­gi­nje Lju­bi­ce Obre­no­vić, pro­fe­so­ra Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du. Mla­den­ci su se vjen­ča­li u Sa­bor­noj cr­kvi.
U bra­ku im se ro­dio sin Jan­ko.
Ubr­zo po­sle vjen­ča­nja Alek­sa se te­ško raz­bo­lio, po­sto­ja­la je bo­ja­zan da će osta­ti sli­jep, a Mi­na ga je hra­bri­la i tje­ši­la da će uvi­jek, ma šta se do­go­di­lo, bi­ti uz nje­ga.
Na­kon go­di­nu i po bra­ka Alek­sa je umro( 1859), a ri­je­či za nad­grob­ni spo­me­nik is­pi­sao je njen otac Vuk. Če­ti­ri go­di­ne po­sle smr­ti mu­ža umro je i Vuk (1864), a maj­ka Ana se te­ško raz­bo­lje­la. Maj­ku ko­ja se šlo­gi­ra­la, i ko­joj je bi­la od­u­ze­ta de­sna stra­na i ni­je mo­gla da go­vo­ri, pa­zi­la je i ne­go­va­la pu­nih osam go­di­na, sve do 1876, ka­da je Ana i umr­la.
Sin je­di­nac Jan­ko ( ko­ji je imao sa­mo tri mje­se­ca kad mu je umro otac) uče­sto­vao je sa ne­pu­nih se­dam­na­est go­di­na u Srp­sko – bu­gar­skom ra­tu i bio od­li­ko­van me­da­ljom za hra­brost, ško­lo­vao se u Pe­tro­gra­du.
U Pe­tro­gra­du se na­la­zio i Mi­nin brat Di­mi­tri­je, ko­ji se ta­ko­đe bo­rio kao do­bro­vo­ljac u Srp­sko – bu­gar­skom ra­tu. Mi­na i Di­mi­tri­je su je­di­ni pre­ži­vje­li od tri­na­e­sto­ro Vu­ko­ve i Ani­ne dje­ce.
Sa bra­tom ni­je bi­la u do­brim od­no­si­ma, spo­ri­li su se oko te­sta­men­ta i na­sle­đa ko­je je on na kra­ju upro­pa­stio. Pro­dao je ima­nje u Tr­ši­ću, kao i ve­ći dio knji­ga iz oče­ve bi­bli­o­te­ke po­nio je u Pe­tro­grad i pro­da­vao bi­bli­o­te­ka­ma i pri­vat­nim ko­lek­ci­o­na­ri­ma.
Vi­jest o iz­ne­nad­noj smr­ti si­na Mi­nu je pot­pu­no slo­mi­la. Po zva­ni­čim na­la­zi­ma umro je od tu­be­r­ku­lo­ze, a po pri­ča­ma bli­skih pri­ja­te­lja, po­gi­nuo je u tzv. ame­ri­kan­skom dvo­bo­ju ( iz­vu­kav­ši cr­nu ku­gli­cu bio je oba­ve­zan da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo).
Tekst za nje­go­vu nad­grob­nu plo­ču na­pi­sa­la je sa­ma Mi­na.
Pet go­di­na ka­sni­je umi­re joj i brat Di­mi­tri­je.
Bez dra­gih bli­skih bi­ća Mi­na se po­sve­ću­je ra­du na oče­voj za­o­stav­šti­ni: sre­đu­je nje­go­ve ru­ko­pi­se, ob­ja­vlju­je Vu­ko­va dje­la u Be­ču, Be­o­gra­du i Pe­tro­gra­du.
Ma­tič­noj dr­ža­vi Sr­bi­ja ustu­pi­la je autor­ska i vla­snič­ka pra­va u ve­zi Vu­ko­vih dje­la i pre­o­sta­le imo­vi­ne.
Mi­na Ka­ra­džić Vu­ko­ma­no­vić umr­la je 12. ju­na 1894. go­di­ne u Be­ču. Nje­no ti­je­lo je pre­ni­je­to u Be­o­grad, o tro­ško­vi­ma se po­bri­nu­la dr­ža­va, i sa­hra­nje­no u grob nje­nog mu­ža na Ta­šmaj­da­nu.
Ka­sni­je su i ko­sti nje­nog mu­ža, s ko­sti­ma osam­na­e­sto­go­di­šnjeg je­din­ca si­na Jan­ka, pre­ni­je­te u Sa­vi­nac kod Gor­njeg Mi­la­nov­ca gdje su sa­hra­nje­ne u cr­kvi po­ro­di­ce Vu­ko­ma­no­vić.
Mi­na je bi­la knji­go­lju­bi­va že­na: či­ta­la je mno­go, pi­sa­la je sti­ho­ve, vo­di­la ne­ku vr­stu pu­to­pi­snih bi­lje­ža­ka na fran­cu­skom je­zi­ku(„Na pu­tu po Sr­bi­ji” 1850. go­di­ne). Ob­ja­vi­la je ve­ći broj pri­ča i oko hi­lja­du po­slo­vi­ca iz Vu­ko­vih zbir­ki u pre­vo­du na nje­mač­ki je­zik, za ko­je je pred­go­vor na­pi­sao slav­ni Ja­kob Grim.
I zbir­ka „ Gu­sle” ko­ja je šta­pa­na pod ime­nom L. A. Fran­kla, u stva­ri je Mi­nin pre­vod ko­ji je ovaj austrij­ski pje­snik sa­mo ob­ra­dio.
Mi­na je pri­pa­da­la kru­gu onih že­na iz srp­ske isto­ri­je ko­je su svoj ži­vot pod­re­di­le du­hov­nom i kul­tur­nom na­pret­ku svo­je otadž­bi­ne; že­na­ma ko­je su u iz­u­zet­no te­škim i ne­po­god­nim uslo­vi­ma, uspje­le da osta­ve du­bok i tra­jan znak u knji­žev­noj isto­ri­ji.
Sa tri­de­set go­di­na Mi­na je već ušla u Ku­ku­lje­vi­ćev „Slov­nik umjet­ni­kah ju­go­slo­ven­skih”, ne­du­go za­tim i u nje­mač­ki „Bi­o­graf­ski lek­si­kon”, a po­čet­kom XX vi­je­ka na­šla se me­đu 216 Zna­me­ni­tih Sr­ba u XIX vi­je­ka An­dre Ga­vri­lo­vi­ća.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Mi­li­ca KRALj