O Pa­stir­skom pi­smu Ste­pi­nac ni­je go­vo­rio sa Li­sa­kom, ko­ga je pri­mio 24. sep­tem­bra 1945. go­di­ne. Od­ba­cio je, ta­ko­đe, da je Li­sak imao bi­lo ka­kve ve­ze sa Bi­skup­skom kon­fe­ren­ci­jom. Od­bio je da da­lje od­go­va­ra na pi­ta­nja o Li­sa­ku. Is­tra­žni su­di­ja je po­tom že­lio da sa­zna ne­što o ve­za­ma Ste­pin­ca i bi­sku­pa San­ti­na, us­po­sta­vlje­nim po­sred­stvom ne­ke Le­le So­pi­ja­nac. Ste­pi­nac je od­go­vo­rio da ta­kvu da­mu ni­je po­zna­vao, ali kad je bio pri­ti­snut do­ka­zi­ma od­go­vo­rio je da ona ni­je do­ni­je­la ni­ka­kva pi­sma od bi­sku­pa San­ti­na, po­što on ni­je odr­ža­vao ve­ze pre­ko pri­vat­nih li­ca. Na pi­ta­nje kad je sa­znao za osve­će­nje kri­žar­ske za­sta­ve u nad­bi­skup­skoj ka­pe­li, od­go­vo­rio je da je to sa­znao od Đu­ze­pe Ma­su­či­ja, se­kre­ta­ra pa­pa­skog le­ga­ta Mar­ko­nea. Do­dao je da je za­sta­va bi­la osve­će­na u ka­pe­li nad­bi­skup­skog dvo­ra dok se on na­la­zio iz­van Za­gre­ba. Tek po po­vrat­ku sa­znao je o to­me; Ša­lić je ću­tao o sve­mu. Tek na­kon Ša­li­će­vog hap­še­nja sa­znao je da je on pri­su­stvo­vao osve­će­nju za­sta­ve. Na pi­ta­nje da li je to sma­trao zlo­či­nom, Ste­pi­nac je od­go­vo­rio da je to pred­sta­vlja­lo po­vre­du ka­no­na 133, ko­ji na­la­že sve­šte­ni­ci­ma da se ne mi­je­ša­ju u stva­ri sve­tov­nog ka­rak­te­ra: „Ja gor­nje dje­lo sma­tram kri­vič­nim dje­lom pre­ma da­na­šnjoj vla­sti”, iz­ja­vio je nad­bi­skup. O kri­ža­ri­ma ni­je mo­gao mno­go da ka­že; o nji­ma je znao ko­li­ko i osta­li, sa nji­ma ni­je odr­ža­vao ni­ka­kve ve­ze. Na pi­ta­nje ka­kve ve­ze je odr­ža­vao sa Mo­ško­vom, od­go­vo­rio je da ni­je pri­mio ni­ka­kva pi­sma od nje­ga di­rekt­no; do­pu­stio je da su ne­ka sti­gla po­sred­stvom Ša­li­ća, ali ih je spa­lio i na­re­dio Ša­li­ću da ih uni­šti. „Na sva­ki na­čin, taj­ni­ku sam na­re­dio da se ni pod ko­ju ci­je­nu ne mo­že­mo mi­je­ša­ti”. Od­bio je i po­mi­sao da je Mo­ško­vu pru­žio po­moć. Na pi­ta­nje da li je nje­gov go­vor stu­den­ti­ma pred­sta­vljao pod­sti­caj sve­šten­stvu da dje­lu­je pro­tiv re­ži­ma, Ste­pi­nac je od­go­vo­rio da u to ni­je vje­ro­vao. Za ma­sov­na po­kr­šta­va­nja iz­ja­vio je da za njih ni­je znao, a ako ih je bi­lo, tre­ba­lo je do­ka­za­ti da su iz­vr­še­na sa nje­go­vim zna­njem i odo­bre­njem. Na kra­ju, na pi­ta­nje isled­ni­ka da li že­li ne­što da iz­ja­vi, Ste­pi­nac je re­kao: „Mo­je hap­še­nje i za­tvo­ri i is­tra­žni po­stu­pak ima oči­gled­no pri­pre­mi­ti ma­te­ri­jal za sud pro­tiv me­ne. Da­nas je u ci­je­lom kul­tur­nom svi­je­tu omra­že­no di­rekt­no na­pa­da­ti cr­kvu i vje­ru. Za­to se ta­mo gdje se ho­će ne­što pod­u­ze­ti pro­tiv pred­stav­ni­ka cr­kve, mo­ra na­ći po­li­tič­ka pod­lo­ga, što je pro­tiv me­ne na­đe­no u ovoj for­mi. Ni po Bož­jem ni po na­rav­no, ni in­ter­na­ci­o­nal­nom pra­vu, ni­je­dan is­pra­van sud ne bi me ni­ka­da mo­gao osu­di­ti za ono što mi se im­pu­ti­ra, kad bi po­gle­dao ci­je­lu si­tu­a­ci­ju u ko­joj smo se na­la­zi­li. (...) „Ako je da­na­šnjim vla­sti­ma”, na­sta­vio je Ste­pi­nac, „iskre­no do sre­đe­nja pri­li­ka u na­šoj ze­mlji, on­da evo je­di­nog pu­ta do to­ga. Dr­ža­va ima­de svo­je re­do­vi­te di­plo­mat­ske od­no­se sa Sve­tom sto­li­com. Ne­ka da­kle s njom, kao s je­di­nim kom­pe­tent­nim fak­to­rom, po­ve­de otvo­re­no i mu­ški i po­šte­no pre­go­vo­re. Sve­ta sto­li­ca, od­no­sno Ka­to­lič­ka cr­kva ne po­zna dik­ta­ta, ali po­zna po­šte­ne i is­kre­ne spo­ra­zu­me. Bez to­ga sve dru­go ne­će ko­ri­sti­ti ni­šta. Mo­gu bi­ti ja osu­đen, što me ma­lo di­ra. Mo­gu bi­ti osu­đe­ni i dru­gi bi­sku­pi. Mo­gu bi­ti po­u­bi­ja­ni još to­li­ki sve­će­ni­ci ili vjer­ni­ci, stva­ri se ne­će po­pra­vi­ti, ne­go sa­mo po­gor­ša­ti i do­ve­sti sa­svim si­gur­no do pot­pu­nog ra­su­la. Da ne go­vo­rim o bez­broj­nim po­ru­ka­ma po­vi­je­sti, ogrom­na je po­ru­ka Hi­tler ko­joj smo svi ži­vi svje­do­ci. Vi­še od jed­nog de­ce­ni­ja vo­dio je ne­ču­ve­nu bor­bu pro­tiv ka­to­lič­ke cr­kve i zna­mo ka­kav je re­zul­tat: Cr­kva da­nas slo­bod­no di­še i ra­di u Nje­mač­koj. Za­to ve­lim, ako mi ne­će­te da­ti pra­vo vi u ovo­me što na­vo­dim, dat će mi po­vi­jest i kao što su svi ne­bro­je­ni Hi­tle­ro­vi pro­ce­si pro­tiv ka­to­lič­ke cr­kve po­slu­ži­li za nje­zi­no do­bro, ta­ko će sa­svim si­gur­no u zad­njoj li­ni­ji bi­ti i s ovim. Iza Ka­to­lič­ke cr­kve sto­ji ko­nač­no Krist, nje­zin uga­o­ni ka­men u ko­jem je pi­sa­no: „Ko pad­ne na ovaj ka­men, raz­bit će se i na ko­ga on pad­ne, smr­vit će ga! Ja sam iz­nio ukrat­ko svo­je mi­sli za is­prav­no rje­še­nje ovog pro­ble­ma”, ka­zao je Ste­pi­nac.
Ste­pin­če­ve ri­je­či bi­le su od­luč­ne i ja­sne. On ni­je bio spre­man ni na ka­kve kom­pro­mi­se sa vla­šću; šta­vi­še, oštrim ri­je­či­ma iz­nio je kon­kret­ne pri­mjed­be na njen ra­čun, osu­dio nje­ne po­stup­ke i ob­ra­čun sa Cr­kvom. Od­lu­čio je da sa­op­šti sve što je imao na umu, a što je bi­lo oštra kri­ti­ka re­ži­ma. Po­no­vio je mno­go to­ga što je re­kao ra­ni­je, što se na­la­zi­lo u Pa­stir­skom pi­smu i od­lu­ka­ma Bi­skup­ske kon­fe­ren­ci­je. Po­što je sma­trao da ni­je bio u sta­nju da po­stig­ne do­go­vor sa re­ži­mom, pred­lo­žio je da se re­žim spo­ra­zu­mi­je sa Va­ti­ka­nom. Upo­zo­rio je da će iz to­ga su­da­ra re­žim iza­ći raz­bi­je­ne gla­ve, a Ka­to­lič­ka cr­kva oja­ča­na i po­pu­lar­na. Naj­zad, po­tvr­dio je od­lu­ku da ne od­go­va­ra na su­du.
Vr­ho­vi ju­go­slo­ven­ske vla­sti bi­li su svje­sni da su­đe­nje Ste­pin­cu ne­će bi­ti jed­no­sta­van i lak po­sao. Zbog to­ga su pred­u­ze­li ko­ra­ke da u jav­no­sti stvo­re ras­po­lo­že­nje ko­je bi bi­lo po­volj­no po njih. U go­vo­ru odr­ža­nom u Do­mu stu­de­na­ta u Za­gre­bu 25. sep­tem­bra, dr Ba­ka­rić se osvr­nuo na po­lo­žaj vje­re u Ju­go­sla­vi­ji. Pret­hod­no je upo­zo­rio da ni­je na­mje­ra­vao da go­vo­ri o slu­ča­ju Ste­pi­nac i tra­žio je od pri­sut­nih da mu ne po­sta­vlja­ju pi­ta­nja o su­đe­nju.
(Na­sta­vi­će se)