PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj


Lič­nost Isi­do­re Se­ku­lić bi­la je pro­že­ta di­vov­skom svi­je­šću o kul­tur­nim po­tre­ba­ma, du­hov­nim du­go­vi­ma, je­zič­kim i sa­znaj­nim da­lji­na­ma ko­je tre­ba pri­bli­ži­ti.
– Šta je kul­tu­ra? – pi­ta­la se i od­go­va­ra­la – Sve što je atri­but ži­vo­ta, od uma i ma­šte pa do fi­zič­kog zdra­vlja, sve je ele­me­nat i me­di­jum kul­tu­re, ali ona sa­ma je ne­što dru­go. Ople­me­nja­va­nje čo­vje­ka – to ima hi­lja­de ste­pe­na, ob­li­ka, svr­ha.
Za nju su se ta in­te­lek­tu­al­na tra­ga­nja i mi­sa­o­na žeđ pro­te­za­li da­lje – sve do su­šti­ne stva­ra­lač­ke eg­zi­sten­ci­je, do naj­u­da­lje­ni­jih du­hov­nih zra­če­nja. Od estet­skog do asket­skog.
Ta­ko je i ži­vje­la, po­vu­če­no, sa­mot­no, is­po­snič­ki asket­ski. Na­zi­va­na je apo­sto­lom sa­mo­će. Če­sto su hljeb i vo­da i dva ku­va­na ja­je­ta nje­na je­di­na hra­na. Pred dru­gi­ma skrom­nost, pred so­bom rad, is­pod zvi­je­zda zna­nje – ži­vot­no ge­slo. Po­sli­je smr­ti maj­ke ko­ja je bo­lo­va­la od tu­ber­ku­lo­ze, či­ja je sen­ka leb­dje­la i nad njom, umi­ru joj otac i brat: „Po­sto­je ra­ne ko­je ne za­ra­sta­ju i ko­je va­zda bo­le”.
Za­ne­se­na Nje­go­še­vim ge­ni­jem 1937. obi­la­zi Ce­ti­nje, Le­sen­dro, ma­na­stir Ostrog u ko­ji je i Nje­goš ra­do do­la­zio, ra­di upo­zna­va­nja tla gdje je če­lom pao ve­li­ki pje­snik. Gle­da­la sam iste zvi­je­zde i isto tvr­do ne­bo ko­je je on posmatrao, te zvi­je­zde ko­je ta­mo iz­gle­da­ju mno­go ve­će, i stra­vič­no da­le­ke.
Ne ma­nje od smr­ti naj­bli­žih za­bo­lje­će je i kri­ti­ke Jo­va­na Sker­li­ća po­vo­dom nje­ne pr­ve knji­ge „Sa­put­ni­ci”, te po Sker­li­ću „eks­plo­zi­je žen­ske iskre­no­sti” ko­ju je sa­sje­kao. Istu sud­bi­nu do­ži­vje­la je i ka­sni­je sa knji­gom Nje­go­šu – knji­ga du­bo­ke oda­no­sti. Ovo dje­lo Đi­las je na­pao kao ide­a­li­zo­va­nu i ne­pot­kri­je­plje­nu mark­si­stič­kom ide­o­lo­gi­jom. Iako joj se ka­sni­je iz­vi­nja­vao ona je u znak pro­te­sta dru­gi tom dje­la po­sve­će­nog Nje­go­šu, spa­li­la: Mo­jih Dnev­ni­ka ne­ma vi­še. Sve sam spa­li­la po­sle Đi­la­so­vog na­pa­da. I se­be bih da Be­o­grad ima kre­ma­to­ri­jum.(...)Na­ću­tah se, i na­stra­ho­vah se...Pam­tim i ću­tim.
Na­kon smr­ti Emi­la Strem­nic­kog, lje­ka­ra polj­skog po­ri­je­kla za ko­ga je krat­ko bi­la uda­ta (ma­da mno­gi nje­ni sa­vre­me­ni­ci sum­nja­ju da je taj čo­vjek uop­šte po­sto­jao), pot­pu­no se po­sve­ću­je ra­du: pu­tu­je, pi­še, pre­vo­di. Njen je­di­ni za­nos je ap­so­lut li­te­ra­tu­re. Pi­še o Pro­per­ci­ju, An­der­se­nu, Strind­ber­gu, Pi­ran­de­lu, Kjer­ke­go­ru, Pu­ški­nu, Pou, Baj­ro­nu, Še­li­ju, Si­o­ra­nu (ka­da za nje­ga sko­ro ni u Evro­pi ni­je ni­ko znao); pi­še o na­ši­ma Vu­ku, Nje­go­šu, Bran­ku Ra­di­če­vi­ću, Đu­ri Jak­ši­ću, La­zi Ko­sti­ću, Mi­le­ti Jak­ši­ću, Pe­tru Ko­či­ću, Bo­ri Stan­ko­vi­ću Ra­ki­ću, An­dri­ću, Cr­njan­skom. Is­tan­ča­no je ko­men­ta­ri­sa­la i lu­cid­no afir­mi­sa­la Ot­kro­ve­nje Rast­ka Pe­tro­vi­ća, Rit­mo­ve To­do­ra Ma­noj­lo­vi­ća, An­dri­će­ve Pri­po­vet­ke ( 1923), po­e­zi­ju Ti­na Uje­vi­ća (1923), Me­đu­lu­ško bla­go i Tam­ni vi­la­jet Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća, ne­ka dje­la Iva Voj­no­vi­ća.
Pri­ja­te­lji su joj Mi­loš Cr­njan­ski, Tin Uje­vić, Mi­lan Ka­ša­nin, Mi­lan Ko­nje­vić, sli­kar­ka Zo­ra Pe­tro­vić. Ali ona ni­je bi­la sreć­na, i s tim se po­mi­ri­la. Jer, po­sto­ji va­si­on­ska sre­ća ko­ja opre­dje­lju­je lju­de, ako ni­ste vo­lje­ni, uza­lud će­te na­sto­ja­ti da vas vo­le: Vječ­no ljud­ska i vječ­no slat­ka će osta­ti i ona čud­na pri­vi­le­gi­ja do­ma­ćeg svi­je­ta, ko­ja se zo­ve: odoh ja svo­joj ku­ći. Oti­ći, za­tvo­ri­ti za so­bom vra­ta iz­me­đu se­be i spo­lja­šnjeg svi­je­ta kad smo sreć­ni i ne­sreć­ni, to je utje­ha, po­nos, od­mor, slast...
Slu­že­ći kul­tu­ri svog je­zi­ka, ona je uči­ni­la sve da se­be ne is­ti­če i da zna­čaj svo­je lič­no­sti ne uve­ća, u sre­di­ni u ko­joj se ta­kvo od­ri­ca­nje, zna­nje, obra­zo­va­nje sma­tra­lo kao smi­šlje­na uvre­da onim ako­ji to zna­nje ne­ma­ju. Shva­ti­la je da „sav trud oko unu­tra­šnjeg ži­vlje­nja ima čo­vjek, mo­nah ili ne, da no­si sam. To je stal­ni rad i na­por”.
Otu­da u nje­nim tek­sto­vi­ma ona mi­sa­o­na hi­tri­na i ona mje­ša­vi­na du­hov­ne ra­do­zna­lo­sti, ana­li­tič­ke sve­ži­ne, ne­pre­ten­ci­o­zne eru­di­ci­je i pre­da­ne za­ne­to­sti sva­kom te­mom, sva­kim pro­ble­mom. U svim nje­nim te­ma­ma pro­te­že se slo­že­na ide­ja kul­tu­re kao mje­ri­la za sve.
Osje­ća­ju­ći bli­zi­nu smr­ti is­pi­sa­la je po­sled­nju že­lju: Umi­ra­nje i smrt, po­sled­nja bor­ba ko­ju sva­ko mo­ra sam iz­dr­ža­ti. Po­sle iz­di­sa­ja što osta­ne to vi­še ni­je ni­ko, i za­to nad naj­pro­sti­jim po­gre­bom tre­ba da vla­da naj­pot­pu­ni­ja ti­ši­na. Mo­lim, sto­ga, da se moj leš za­vi­je u čar­šav iz mog do­ma­zlu­ka, da se po­lo­ži u naj­pro­sti­ji ča­mov san­duk, i spu­sti u si­ro­tinj­sku ra­ku, po re­du na gro­blju. Bez ika­kve aran­ži­ra­ne sa­hra­ne, bez go­vo­ra i vi­je­na­ca, bez no­vin­skih čla­na­ka. Sve­šte­nik će me is­pra­ti­ti i oči­ta­ti nad gro­bom dra­gu mi pro­stu mo­li­tvu Go­spod­nju. Sem sve­šte­ni­ka, mo­ji naj­bli­ži pri­ja­te­lji ko­li­ko mog­nu i hted­nu.
Umr­la je 1958. i sa­hra­nje­na na Top­či­der­skom gro­blju. Po­nad hum­ke jed­no­sta­van be­li kr­sti i: ISI­DO­RA SE­KU­LIĆ.
(Na­sta­vi­će se)