PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj


Lju­bav­no osje­ća­nje je za Ani­cu Sa­vić Re­bac, fi­lo­zo­fa i este­ti­ča­ra, bi­lo vr­hun­sko mje­ri­lo i smi­sao ži­vo­ta. Iz­van tog osje­ća­nja ži­vot ni­je ni po­sto­jao, ni­ti ga je i mo­glo bi­ti. Ži­vje­ti bez bi­ća ko­je joj je ot­kri­lo su­šti­nu lju­ba­vi i ko­je joj je omo­gu­ći­lo da po­sto­ji u mje­ri kojom se iz­ra­ža­va naj­du­blji atom sop­stva, za nju je bi­lo be­smi­sle­no.
Ani­ca Sa­vić, uda­ta Re­bac, ro­đe­na je 1. oktobra 1893. go­di­ne u No­vom Sa­du u ugled­noj po­ro­di­ci Sa­vić. Njen otac Mi­lan Sa­vić, uva­že­ni no­ov­sad­ski kul­tru­ni i jav­ni rad­nik, pr­vi pre­vo­di­lac Ge­te­o­vog „Fa­u­sta” kod nas i ured­nik „Le­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske”, do­bio je kćer u po­od­ma­klim go­di­na­ma. Kao fi­lo­log kla­si­čar on kod svo­je kćer­ki­ce raz­vi­ja lju­bav pre­ma an­tič­koj knji­žev­no­sti.
Dom Ani­či­nog oca pred­sta­vljao je ne­ku vr­stu knji­žev­nog sa­lo­na u No­vom Sa­du. Tu su do­la­zi­li svi naj­po­zna­ti­ji srp­ski knji­žev­ni­ci : La­za Ko­stić, La­za K. La­za­re­vić, Si­ma Ma­ta­vulj. Ani­ca se dru­ži i sa Mi­lo­šem Cr­njan­skim i on joj po­sve­ću­je jed­nu od pje­sa­ma u „Li­ri­ci Ita­ke”.
Zbog te pje­sme Ani­čin otac Mi­lan Sa­vić pri­je­tio je da će Cr­njan­skog iz­u­da­ra­ti ki­šo­bra­nom.
Ani­ca je vr­lo ra­no na­u­či­la nje­mač­ki, za­tim ita­li­jan­ski i en­gle­ski je­zik. Otac je si­ste­mat­ski uvo­di i u he­len­sku mi­to­lo­gi­ju, kao i u dje­la Ho­me­ra i Plu­tar­ha.
U Srp­skoj Ati­ni go­vo­ri­lo se o Sa­vi­će­voj ge­ni­jal­noj kće­ri, ko­ja iako još dje­voj­či­ca, pre­vo­di Še­li­ja, Pin­da­ra i Kit­sa. Po­sli­je ma­tu­re mla­da Ani­ca od­la­zi u Beč na stu­di­je he­le­ni­sti­ke kod po­zna­tog pro­fe­so­ra Ra­der­ma­he­ra. Ona s lju­ba­vlju pro­u­ča­va grč­ke i la­tin­ske pi­sce i sta­ro­grč­ku kul­tru.
Pr­vi svjet­ski rat je za­ti­če pred okon­ča­va­nje stu­di­ja.
Po­sli­je po­lo­že­nog di­plom­skog is­pi­ta na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du od­mah je po­sta­vlje­na za su­plen­ta Žen­ske gim­na­zi­je u No­vom Sa­du.
U pro­lje­će 1921. uda­je se za Ha­sa­na Reb­ca, Mo­star­ca, tri go­di­ne sta­ri­jeg od se­be. Ha­san je stu­di­rao ori­jen­ta­li­sti­ku u Pa­ri­zu, Be­ču i Ber­li­nu.
Ani­ca sa nje­mač­kog pre­vo­di tri no­ve­le To­ma­sa Ma­na: To­nio Kre­ger, Tri­stan i Smrt u Ve­ne­ci­ji 1929. go­di­ne. Od Ma­na do­bi­ja pi­smo za­hval­no­sti. Isto­vre­me­no pri­pre­ma i pr­vu zbir­ku pje­sa­ma Ve­če­ri na mo­ru.
Mi­lan Ka­ša­nin u Le­to­pi­su Ma­ti­ce srp­ske pi­še: Go­spo­đa Sa­vić Re­bac je zla­tar ri­je­či, iz­van­re­dni tvo­rac sli­ka, do­ča­ra­lac at­mos­fe­re, sa To­do­rom Ma­noj­lo­vi­ćem, naj­ve­ći ar­tist ko­ji nam je u po­e­zi­ju do­šao po­sli­je Du­či­ća. „Pje­sme u ovoj zbir­ci su na­sta­ja­le pod uti­sci­ma na­ših i stra­nih pje­snič­kih tra­di­ci­ja, sa iz­van­red­nim osje­ća­njem za me­lo­di­ju i at­mos­fe­ru: U to­plom sja­ju va­še cvet­ne zo­re/ Gu­be se ko i vr­ho­vi ma­če­va/ I zve­zde, smrt­no bled im lik ne sne­va. / No zo­re va­še dok još va­tre go­re/ (...) naj­div­ni­je bli­sta­nje sad se ra­su, / I jed­na ru­ža tek ne­be­sa sva su – / A zve­zde dve u nji­ma se ne gu­be:// Va­ša se, evo, zlat­na zve­zda spa­ja/ Ju­tar­nja sa ve­čer­njom sred tog sja­ja, / Ko vr­ho­vi ma­ča dok se lju­be. (Ro­meo i Ju­li­ja) Ide­al za­grob­ne lju­ba­vi ostva­re­na je tek smr­ću Ro­mea i Ju­li­je kao ne­ras­ki­di­va cje­li­na. Smrt je Ani­ca do­ži­vlja­va­la kao ka­tar­zič­no ra­zr­je­še­nje svih ži­vot­nih ne­spo­ra­zu­ma i ne­do­u­mi­ca.
Kra­jem 1930. u Be­o­gra­du umi­re njen otac Mi­lan Sa­vić u 85. go­di­ni. Ani­cu je oče­va smrt te­ško po­go­di­la. Ha­san do­bi­ja pre­mje­štaj u Sko­plju gdje je po­sta­vljen za uprav­ni­ka mu­sli­man­skih va­kuf­skih ima­nja, a ona za na­stav­ni­ka gim­na­zi­je i ho­no­rar­nog sa­vjet­ni­ka Uni­ver­zi­te­ta. Sa ve­li­kom stra­šću i za­no­som ra­di na dok­tor­skoj te­zi. U lje­to 1932. pu­tu­je po Cr­noj Go­ri. Pri­ja­te­lji­ma pi­še: „Pro­đo­smo Pa­tri­jar­ši­ju, De­ča­ne, Ostrog i sti­go­smo do mo­ra i Ul­ci­nja – a su­tra kre­će­mo da­lje: Bu­dvi, Her­ceg No­vom, Ce­ti­nju... Tra­ži­mo duh Nje­go­ša i Si­me Ma­ta­vu­lja. Sa­mo ista br­da i bes­pre­kor­no čist va­zduh i ti­ši­na”.
U pje­smi Ma­gia na­tu­ra­lis soslti­ti­um (... ) A do­le na ze­mlji/ Dr­ve­ta u inju, ko šu­me be­log ko­ra­la, buj­ne, / Dig­nu­te iz pod­mor­ska du­ga su­mra­ka/ I sno­va su­mor­nih med ve­dri­je stru­je gde ne­ba sja­ju/ mo­drom mi­ru hal­ki­no­skih da­na – is­pi­su­je ko­smo­go­nij­sku rav­no­te­žu sve­to­va ne­be­skog i zem­nog.
U ok­to­bru 1932. od­bra­ni­la je dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju s te­mom Pret­pla­ton­ska ero­to­lo­gi­ja. Po­vo­dom iz­la­ska te­ze iz štam­pe Jo­van Du­čić joj pi­še: „Ne zna­te ka­kvu ste mi čast uči­ni­li va­šom le­pom i du­bo­kom knji­gom. Vi ste me za­pre­pa­sti­li svo­jom eru­di­ci­jom i oča­ra­li svo­jim mu­dro­va­njem. U Pe­šti sam je­dva imao vre­me­na da vi­dim ogrom­ni put ko­jim ste pre­šli pra­ve­ći ovo le­po i po­no­sno de­lo o lju­ba­vi, ali sam osta­vio da sve po­tan­ko ose­tim i raz­u­mem tek u Ri­mu gde se ta slo­va či­ta­ju u sa­svim dru­gom sun­cu. Lju­bav je maj­ka fi­lo­zo­fi­je, ma­kar to isto pri­pi­si­va­li te­o­lo­gi­ji. Da vi ni­ste zna­li da lju­bi­te u ve­li­kom grč­kom smi­slu, ne bi­ste na­pi­sa­li ove sjaj­ne stra­ni­ce. Va­šu će knji­gu pre­ću­ta­ti u knji­žev­noj kri­ti­ci, ali sa­mo za­to što ne znam ko bi umeo o njoj da ka­že pra­vu reč. Ja se od sr­ca i pr­vi ra­du­jem va­šem ova­kvom uz­le­tu.”
Dru­gi svjet­ski rat za­ti­če Ani­cu i Ha­sa­na u Sko­plju, oni od­bi­ja­ju da ra­de za vri­je­me oku­pa­ci­je i od­la­ze za Niš, a oda­tle ubr­zo u Vr­njač­ku Ba­nju, i na­po­kon u Be­o­grad, gdje i do­če­ku­ju oslo­bo­đe­nje ze­mlje.
Ani­ca pr­vo ra­di kao gim­na­zij­ski pr­o­fe­sor, za­tim je iza­bra­na za re­dov­nog pro­fe­so­ra Uni­ver­zi­te­ta. Pre­da­je rim­sku knji­žev­nost i la­tin­ski je­zik. Za­jed­no sa Mi­la­nom Bu­di­mi­rom i dr Mi­lo­šem Đu­ri­ćem, no­si­lac je na­stav­nič­kog i na­uč­nog ra­da na Ka­te­dri za kla­sič­nu fi­lo­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du.
Za­bri­nu­ta je zbog sve če­šćeg Ha­sa­no­vog po­bo­li­je­va­nja, zbog sr­ča­nih smet­nji. On po­ku­ša­va da je smi­ri go­vo­re­ći da je sa­svim u re­du da on pr­vi umre, a ona ga uvje­ra­va da ni da­na du­že ne­će da ži­vi po­sli­je nje­ga.
Po­ro­dič­noj pri­ja­te­lji­ci i pr­voj kom­ši­ni­ci, Da­rin­ki Ne­ve­nić Gra­bo­vac, Ha­san pre­da­je pi­smo za Ani­cu da joj se uru­či po­sli­je nje­go­ve smr­ti. U nje­mu je na­pi­sao da bi i kad bi se po­no­vo ro­dio, sa­mo nju je­di­nu vo­lio. Ka­da je Ha­san umro Ani­ca je se­bi pre­re­za­la ve­ne, pret­hod­no ubri­zgav­ši in­jek­ci­ju mor­fi­ju­ma, da ne bi osje­ti­la bol, i na­pi­sav­ši pri­ja­te­lji­ma da Ha­sa­no­vo pi­smo sta­ve po­red nje. Pri­ja­te­lji su je spa­si­li.
Po­sli­je pr­vog po­ku­ša­ja sam­o­u­bi­stva, po­če­la je gro­zni­ča­vo da ra­di, ne­pre­kid­no pod pa­žnjom naj­bli­žih pri­ja­te­lja. Pi­sa­la je svo­ju an­tič­ku este­ti­ku, uz ne­pre­kid­nu op­sjed­nu­tost sta­ro­grč­kim uzo­ri­ma smr­ti, i ni­je kri­la da će po­no­vo po­ku­ša­ti da se ubi­je.(NA­STA­VI­ĆE SE)