Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Na pi­ta­nje da li je pri­znao Ma­če­ka za vo­đu hr­vat­skog na­ro­da, Ste­pi­nac je od­go­vo­rio po­tvrd­no. Ipak, Ma­če­ka ni­je sma­trao od­go­vor­nim za bi­lo ka­kva zlo­dje­la. Na pi­ta­nje da li je sa­ra­đi­vao sa dr Ni­ed­zi­el­skim, pred­sjed­ni­kom kri­žar­ske or­ga­ni­za­ci­je, od­go­vo­rio je da je on sa­mo do­no­sio od­lu­ke i da se sa njim sa­sta­jo je­dan­put go­di­šnje. Na pi­ta­nje da li je ika­da kri­ti­ko­vao kri­ža­re zbog nji­ho­vih dje­lat­no­sti, nad­bi­skup je od­luč­no od­go­vo­rio da je to bi­la „unu­tra­šnja stvar” o ko­joj ni­je že­lio da od­go­va­ra. Is­pi­ti­va­nje se na­sta­vlja­lo, upr­kos Ste­pin­če­vom ću­ta­nju. Ipak, iz­ja­vio je da ni­je ni­šta znao o do­di­ri­ma sa sa­ve­znič­kim sna­ga­ma. Od­ba­cio je tvrd­nju da se sa­sta­jao sa Li­sa­kom na­mjer­no i po­tvr­dio da ni­je znao za nje­gov bo­ra­vak u bi­skup­skoj re­zi­den­ci­ji. U po­gle­du bla­go­si­lja­nja za­sta­ve, od­go­vo­rio je da ga je Ši­mec­ki upo­znao sa tim, na šta je ovog upo­zo­rio da u to ne tre­ba da se mi­je­ša. Za pi­sma ko­ja mu je slao Mo­škov, od­go­vo­rio je da ih je uni­štio ili na­re­dio da bu­du spa­lje­na.
Za vri­je­me is­pi­ti­va­nja o po­kr­šta­va­nju, nad­bi­sku­po­va sa­mo­u­vje­re­nost bi­la je uz­dr­ma­na, a od­go­vo­ri po­sta­li ne­si­gur­ni. Kad je tu­ži­lac pro­či­tao du­ge iz­vo­de iz iz­vje­šta­ja ko­ji je, pre­ma na­vo­di­ma op­tu­žni­ce Ste­pi­nac upu­tio lič­no Pi­ju XII, 18. ma­ja 1943. go­di­ne, od­ba­cio je da ga je on pi­sao. U iz­vje­šta­ju se go­vo­ri­lo da su čet­ni­ci po­či­ni­li mno­ge zlo­či­ne pro­tiv Hr­va­ta, op­tu­žio je pri­sta­li­ce ve­li­ke Sr­bi­je da že­le da u nju uklju­če i dje­lo­ve Hr­vat­ske i upo­zo­rio na nji­ho­vu na­mje­ru da ka­to­li­ke pre­vo­de u pa­ra­vo­sla­vlje. U tom slu­ča­ju, pra­vo­sla­vlje će se na­ći pred vra­ti­ma Ita­li­je. Zbog to­ga je tra­žio od Pi­ja XII da sta­ne u za­šti­tu hr­vat­skog na­ro­da. Tu­ži­lac je to pri­ka­zao kao po­ziv za stra­nu in­ter­ven­ci­ju. Ka­da se pre­šlo na či­ta­nje iz­vje­šta­ja usta­ških ne­slu­žbe­nih pred­stav­ni­ka pri Va­ti­ka­nu, dr Ru­ši­no­vi­ća i Lob­ko­vi­ca, i iz­ja­va Pa­ve­li­će­vih mi­ni­sta­ra Alaj­be­go­vi­ća i Ko­ša­ka, Ste­pi­nac je pre­ću­tao od­go­vor. Na­kon to­ga, tu­ži­lac je za­klju­čio da je sve na­ve­de­no po­ka­zi­va­lo da je Ste­pi­nac bio vo­đa i cen­tar fa­ši­stič­kih i an­ti­na­rod­nih sna­ga; oni su se nje­mu obra­ća­li za sa­vjet i po­moć.
Iako je od­lu­čio da ne od­go­va­ra na pi­ta­nja tu­ži­o­ca i pred­sjed­ni­ka su­da, Ste­pi­nac je od­go­vo­rio na op­tu­žbe. Na­po­me­nuo je da ni­je ras­po­la­gao ta­kvim uti­ca­jem da bi bio u sta­nju da oba­vi sve što mu se pri­pi­si­va­lo u dje­lo. Na op­tu­že­nič­koj klu­pi se na­la­zio nad­bi­skup za­gre­bač­ki, a ne Ste­pi­nac. U po­gle­du po­kr­šta­va­nja, na­po­me­nuo je da se ni­je mo­glo go­vo­ri­ti o po­nov­nom po­kr­šta­va­nju, po­što ni­ko ni­je mo­gao da se kr­sti dva pu­ta; u pi­ta­nju je bi­la pro­mje­na vje­re; o nje­go­voj od­go­vor­no­sti sud će da­ti isto­ri­ja, a nje­go­va sa­vjest je či­sta. Du­žnost voj­nog vi­ka­ra oba­vljao je pri­je ra­ta, a po­tom je ostao du­še­bri­žnik hr­vat­skih voj­ni­ka. Ni­je bio per­so­na gra­ta Njem­ci­ma i usta­ša­ma, ni­ti je po­lo­žio usta­šku za­kle­tvu. Po­dr­žao je za­htje­ve i pra­vo Hr­va­ta da stvo­re svo­ju dr­ža­vu, što je bi­lo pred­vi­đe­no u Atlant­skoj po­ve­lji. Na op­tu­žbu da je bio ne­pri­ja­telj na­ro­da, od­go­vo­rio je da je pri­znao no­vu vlast 8. ma­ja 1945. go­di­ne, a ne ra­ni­je. Pi­tao je ko­me je tre­ba­lo is­ka­za­ti pri­zna­nje: vla­di u Lon­do­nu, par­ti­za­ni­ma u šu­mi ili NDH u Za­gre­bu. Ni­je bi­lo ra­zum­no ospo­ra­va­ti či­nje­ni­cu da je NDH dr­ža­la vlast u Za­gre­bu. Upo­zo­rio je da ni­je bi­lo ni­ka­kvih do­ka­za da je po­či­nio te­ro­ri­stič­ka dje­la; nje­go­va sa­vjest bi­la je či­sta, a da li će sud pri­hva­ti­ti nje­go­ve ri­je­či, ni­je ga se ti­ca­lo.
Po­tom je po­no­vio, ma­nje-vi­še do­slov­no, ri­je­či op­tu­žbe iz­re­če­ne pred is­tra­žnim su­di­jom, na kra­ju sa­slu­ša­nja 20. sep­tem­bra 1946. go­di­ne. Osvr­nuo se na Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju ko­ju je sma­trao od­go­vor­nom za su­đe­nje. Nje­ne vo­đe bi­li su u za­blu­di ako su vje­ro­va­li da je Ka­to­lič­ka cr­kva bi­la pro­tiv njih za­to što je bi­la ma­te­ri­jal­no ošte­će­na; Cr­kva ni­je bi­la pro­tiv dru­štve­nih re­for­mi, jer su one bi­le u skla­du sa pap­skim en­ci­kli­ka­ma. Ali, ako se ko­mu­ni­sti­ma do­zvo­li da ši­re svo­je ate­i­stič­ko uče­nje, on­da je tre­ba­lo do­zvo­li­ti i ka­to­li­ci­ma da ši­re svo­je. Pre­po­ru­čio je da Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja poč­ne da pre­go­va­ra sa Va­ti­ka­nom, po­što ni on ni čla­no­vi hi­je­rar­hi­je ni­je­su ima­li pra­vo da se sa njom spo­ra­zu­mi­je­va­ju i do­go­va­ra­ju.
Po­tom je ri­ječ do­bi­la od­bra­na op­tu­že­nog. Dr Po­li­teo, kao glav­ni za­stup­nik od­bra­ne, go­vo­rio je pr­vi. Nje­go­ve ne­vo­lje sa su­dom bi­le su zna­čaj­na smet­nja, što se po­ka­za­lo i pri­li­kom go­vo­ra. Ni­je imao pri­li­ke i vre­me­na da se pot­pu­no pri­pre­mi i raz­go­va­ra sa Ste­pin­cem, ko­ji je pre­pu­stio od­bra­ni da ra­di po svom na­ho­đe­nju. Po­red to­ga, pred­sjed­nik su­da od­bio je da pri­hva­ti če­tr­na­est svje­do­ka ko­je je po­zvao da svje­do­če. Jav­ni tu­ži­lac je bio pro­tiv nji­ho­vog pri­su­stva u su­du, po­seb­no sve­šte­ni­ka, ko­ji su se sma­tra­li iz­daj­ni­ci­ma i pro­fa­ši­stič­ki na­sto­je­nim. Dr Po­li­teo je pri­hva­tio osnov­ne pret­po­stav­ke su­da i isto­rij­ske okol­no­sti u ko­ji­ma se su­đe­nje od­vi­ja­lo; go­vo­rio je kao ju­go­slo­ven­ski gra­đa­nin i pro­ti­vik NDH. Po­šav­ši od tog sta­no­vi­šta, sma­trao je da su po­sto­ja­li uslo­vi da se ak­ci­je op­tu­že­nog ob­ja­sne na dru­gi na­čin. (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)