Preveo: Slavko Šćepanović


U mladosti nijesam željela da se sjećam, niti da pričam o svom nimalo ružičastom djetinjstvu. Nijesam voljela ni svoje rane stihove, činili su mi se čudnovati, toliko čudnovati da sam se jednom odlučila da ih sve spalim. Poštedjela sam samo nekoliko pjesama koje su bile posvećene Nikolaju Gumiljovu. Istina, kasnije sam zbog toga zažalila, i pokušala sam da ih po sjećanju oživim.
Svu noć mi nijesu dali da zaspim,/Govorili su nemirno i glasno,/Neko se spremao na daleki put
Da sobom vozi bolesno dijete./Majka je u polutamnim sjenkama/Lomila prste izmršavjele,/I dugo je u mraku tražila/Čistu kapicu i pokrivač mali.
Gimnazijska drugarica Ane Ahmatove je Valerija Sergejeva Srezenjska, rođena Tjuljpanova. One su se upoznale u djetinjstvu, 1896. godine, a nekolike godine poslije toga porodice Tjuljpanovi i Gorenko zajedno su iznajmili sprat u jednoj kući. Od tog dana djevojčice su postale prave drugarice. Zajedno su išle u školu, na kupanje, na skijanje. To prijateljstvo trajalo je u toku čitavog njihovog života. Preko Valje Tjuljpanove Ana Ahmatova se i upoznala sa Nikolajem Gumiljovim.
Po kazivanju Valje Tjuljpanove Ana se sa Koljom upoznala u Sočeljniku: „ Nas dvije i moj mlađi brat smo izašli da kupimo neke ukrase za jelku, koja se u našoj kući kitila uvijek uoči Božića. Ispred hotela smo sreli dva dječaka. To su bili braća Gumiljovi, Mitja i Kolja. Pozdravili smo se i dalje produžili zjedno, ja sa Mitjom, a Ana sa Koljom.
Valerija Sreznjevska, tada još Tjuljpanova, očigledno nije bila dobro informisana kad je tvrdila da je Nikolaj Gumiljov tog dana prvi put vidio Anu Ahmatovu. Sudeći po nekim njenim stihovima, u kojima ona govori o „izjavi ljubavi prije prvog susreta“, Gumiljov je , kao učenik sedmog razreda gimnazije , još ranije obratio pažnju na Valerijinu drugaricu, tužnu divljačnu djevojčicu zelenih očiju i crne kose, koju je, ne znajući joj ime, nazvao vodenom vilom.
Ana Ahmatova je govorila:
„Postojao je takav period života i stvaranja Gumiljova kada su svi njegovi stihovi, i sve njegove misli, bili o meni. On je stalno putovao da bi se izliječio od ljubavi prema meni. A bio je Don Žuan.Naš brak nije bio početak, niti vrhunac, nego kraj naših odnosa.Ali to niko nije znao.Nas je trebalo gledati u periodu od devedeset pete do devedeset devete godine.Tada je on davao stvari u zalog i podizao novac za put da bi mogao da vidi moj nadmeni profil makar na petnaest minuta“.
I kada smo jedno drugo proklinjali/U strasti do samog kraja usijanoj,/Ni jedno, ni drugo nijesmo znali/Kako je Zemlja za dvoje mala./Mučenje jakih , oštrih bolova!/U noći dubokoj srce pati.
Suviše duga vjeridba moja i Gumiljova, beskrajna otkazivanja i odlaganja, umorila su čak moju krotku majku, koja mi je jednom prilikom rekla „ ti si udavača neudavača“, što sam ja doživjela kao uvredu. Gotovo svaki moj susret sa Gumiljovim završavao se mojim odbijanjem da se udam za njega.
Nakon udaje , Ahmatova je uništila, ne samo svoje stihove, nego i ličnu prepisku. Samo slučajno sačuvana njena pisma Sergeju fon Štejnu Vladimiroviču , mužu njene starije sestre Ine,pomažu da se ponešto sazna i shvati o uzrocima Aninog dugog i upornog odbijanja, i na kraju, ipak, pristanka da se uda za Nikolaja Gumiljova. Evo jednog takvog pisma: „Dragi Sergeju Vladimiroviču, ovo je moje četvrto pismo koje Vam pišem u toku nedjelje. Ne čudite se mojoj upornosti, jer sam riješila da Vas upoznam sa jednim događajem koji bi trebalo da iz temelja promijeni moj život. Ali je to tako teško da sam se sve do ovog trenutka odlučivala da li da Vam po­ša­ljem ovo pi­smo. Ja se uda­jem za pri­ja­te­lja iz mo­je mla­do­sti Ni­ko­la­ja Ste­pa­no­vi­ča Gu­mi­ljo­va. On me vo­li već tri go­di­ne i ja vje­ru­jem da mi je su­đe­no da bu­dem nje­go­va že­na. Vo­lim li ja nje­ga, ne znam, ali mi se či­ni da vo­lim. Sje­ti­te se sti­ho­va Br­ju­so­va:
Daj mi ru­ku! Daj mi ru­ku!
Mač je po­dig­nut. Vri­je­me je, žu­ri.
I ja sam mu da­la ru­ku. A što je u mo­joj du­ši zna­te sa­mo Bog i Vi, dra­gi moj Ser­jo­ža. Ali osta­vi­mo sa­da to.
...Ho­će­te li da zna­te za­što Vam ni­je­sam od­go­vo­ri­la od­mah? Če­ka­la sam pi­smo od G.K. Htje­la sam tek na­kon do­bi­ja­nja tog pi­sma da Vam sa­op­štim od­lu­ku o svo­joj uda­ji. Znam da je to ru­žno , i da bih ka­zni­la se­be za ta­kvu ma­lo­du­šnost, pi­šem Vam da­nas, i pi­šem sve tač­no, ma­kar ko­li­ko mi to bi­lo te­ško. Ja ne pi­šem ni­šta i ni­ka­da vi­še ne­ću pi­sa­ti. Ja sam, svo­ju du­šu ubi­la, i mo­je oči su stvo­re­ne sa­mo za su­ze, ka­ko ka­že Jo­lan­da.
(Na­sta­vi­će se)