Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Ova­ko su pro­la­zi­li da­ni u po­ro­di­ci Če­ho­vih po opi­su naj­sta­ri­jeg dje­te­ta iz po­ro­di­ce: „An­to­ša, uče­nik pr­vog raz­re­da gim­na­zi­je, sa­mo što je ru­čao, čim je sjeo da uči lek­ci­je za sju­tra, vra­ta se otva­ra­ju i u so­bu ula­zi nje­gov otac.
– Ja sad idem da ra­dim svoj po­sao, a ti An­to­ša idi u du­ćan i do­bro pa­zi šta ra­diš – ka­že mu Pa­vel Je­go­ro­vič.
– Imam pu­no da učim za sju­tra.
– Lek­ci­je ćeš uči­ti u du­ća­nu. Idi i pa­zi šta ra­diš. Br­že! Ne okli­je­vaj!
An­to­ša lju­ti­to ba­ca olov­ku, za­tva­ra knji­gu, sa su­za­ma u oči­ma obla­či gim­na­zij­sku blu­zu od va­te, obu­va ko­žne po­ci­je­pa­ne ka­lja­če i po­la­zi za ocem u du­ćan.
U du­ća­nu je hlad­no isto kao na uli­ci i na ta­kvoj hlad­no­ći An­to­ša mo­ra da osta­ne u du­ća­nu naj­ma­nje tri sa­ta... O pre­vo­di­ma sa la­tin­skog ne mo­že ni da mi­sli. Sju­tra ga če­ka je­di­ni­ca, a on­da oče­ve grd­nje i pre­ko­ri za lo­šu ocje­nu. On­da nas ne ču­di za­što je An­to­ša bio loš đak. U ni­žim raz­re­di­ma on je dva pu­ta po­na­vljao (u 3. i 5. raz­re­du). F. Mu­skat­blit, pr­vi bi­o­graf pi­sca, sa pu­nim pra­vom je oprav­da­vao An­to­na: „Kad se Pa­vel Je­go­ro­vič pre­se­lio sa po­ro­di­com u Mo­skvu, nje­gov sin, ko­ji je u to vri­je­me bio uče­nik 6. raz­re­da, ta­da je po­stao slo­bo­dan i „od­jed­nom“ po­ka­zao ta­kvu mar­lji­vost i upor­nost, da je po­red uobi­ča­je­nog uspje­ha iz pred­me­ta ko­je je vo­lio po­čeo da do­bi­ja pe­ti­ce, čak i iz grč­kog je­zi­ka, ko­ji je bez­gra­nič­no mr­zio.
U du­ća­nu se mo­ra­lo ra­di­ti i pre­ko lje­ta, umje­sto da slo­bod­no vri­je­me pro­vo­de na ri­ba­re­nju i ku­pa­nju u lu­ci. Po­vre­me­no su od­la­zi­li na mo­re, ali za sva­ki ta­kav od­la­zak mo­ra­li su se iz­bo­ri­ti kod oca. Za­bra­na je bi­lo mno­go, ni­je­su smje­li da ga­la­me, da se igra­ju i dru­že sa dru­go­vi­ma. A za­što? Za­to što su i Pa­ve­lu Je­go­ro­vi­ču za­bra­nji­va­li isto dok je bio u go­di­na­ma ra­ne mla­do­sti i to mu ni­je sme­ta­lo da uđe me­đu lju­de i po­sta­ne čo­vjek. On ni­je bio zao čo­vjek, ali je bio strog. To, če­mu su ga uči­li, pre­šlo mu je u na­vi­ku i on to ni­je mi­je­njao.
Du­ćan se mo­rao otva­ra­ti u pet sa­ti uju­tro. Ako ni­je bi­lo ku­pa­ca, šta je to stra­šno. Dje­ca su mo­ra­la da usta­ju ra­no, ni­je ni to stra­šno, na­vi­ći će se. U du­ća­nu mo­ra ne­ko da bu­de ga­zda, a na „mom­ke“ An­dr­ju­šu i Ga­vru­šku ni­je se mo­glo oslo­ni­ti. Kad u du­ća­nu ne­ma po­sla, „mom­ci“ mo­ra­ju da sto­je is­pred vra­ta, a ne da sje­de u du­ća­nu. Iako se u to vri­je­me kup­ci ne na­go­va­ra­ju da svra­te u du­ćan, „mom­ci­ma“ je mje­sto na ula­zu u du­ćan. Ta­ko je bi­lo kad je Pa­vel Je­go­ro­vič bio slu­ga kod tr­gov­ca Ko­bi­li­na, ta­ko je bi­lo kad je Ko­bi­lin bio „mo­mak“ i ta­ko će bi­ti i ubu­du­će.
Ali ni uve­če, po­sli­je ra­da u du­ća­nu, dje­ca ni­je­su uvi­jek mo­gla da se od­mo­re ili da se ba­ve ne­čim što vo­le. Dva-tri pu­ta ne­djelj­no Pa­vel Je­go­ro­vič ih je vo­dio da pje­va­ju u cr­kve­ni hor. U tom ho­ru sta­ri­ja bra­ća su bi­li prat­nja, a An­ton je pje­vao alt. Pje­va­nje je tra­ja­lo do po­no­ći. Slu­žbe su vr­še­ne u grč­kom ma­na­sti­ru, tj. u kuć­noj cr­kvi „Dvo­rac“ (ku­ća u ko­joj je Alek­san­dar Pr­vi pro­veo po­sled­nje da­ne svo­ga ži­vo­ta), a ka­sni­je u no­vo­sa­gra­đe­noj Mi­tro­fan­skoj cr­kvi. (U toj cr­kvi An­ton je mo­rao mno­go pu­ta da na pa­pi­ri­ći­ma za­pi­si­je po­bo­žnim že­na­ma tekst za mo­li­tve „o zdra­vlju“ i „za upo­ko­je­nje“.)
Pa­vel Je­go­ro­vič je u sve­mu što se od­no­si­lo na slu­že­nja u cr­kvi, „bio ure­dan, od­go­vo­ran, strog i za­htje­van“. Ako se mo­ra­lo pri­su­stvo­va­ti ju­tar­njoj slu­žbi za ve­li­ke pra­zni­ke, on je bu­dio dje­cu u dva ili tri sa­ta no­ću, ne oba­zi­ru­ći se na lo­še vri­je­me i vo­dio ih u cr­kvu. Ju­tar­nje li­tur­gi­je su slu­že­ne re­dov­no, bez ob­zi­ra na hlad­no­ću ili pa­da­vi­ne, bi­lo to da je ki­ša ili la­pa­vi­ca. Ta­da bi ta­gan­ro­ške uli­ce bi­le po­kri­ve­ne de­be­lim le­plji­vim bla­tom i te­ško su bi­le pro­hod­ne. O, ka­ko je bi­lo te­ško usta­ja­ti ra­no da se ne za­ka­sni na po­če­tak Bo­ži­je slu­žbe. Po za­vr­šet­ku li­tur­gi­je vra­ća­li su se ku­ći i pi­li čaj. Za­tim je Pa­vel Je­go­ro­vič oku­pljao ci­je­lu po­ro­di­cu is­pred or­ma­ri­ća sa iko­na­ma i po­či­njao da im či­ta aka­tist. Pred kraj te po­ro­dič­ne mo­li­tve već bi po­či­nja­la zvo­na da zvo­ne za po­po­dnev­nu li­tur­gi­ju.
Je­dan od si­no­va gim­na­zi­ja­la­ca je, po utvr­đe­nom re­du, ili ko­je­ga bi otac od­re­dio, od­la­zio za­jed­no s „mom­ci­ma“, u svoj­stvu „ga­zde“, da otvo­ri du­ćan i poč­nu sa pro­da­jom ro­be, a osta­la dje­ca su mo­ra­la da idu sa Pa­vlom Je­go­ro­vi­čem na po­po­dnev­nu li­tur­gi­ju.
Da­ni pra­zni­ka i ne­dje­lje ta­ko­đe su bi­li rad­ni, kao i svi osta­li rad­ni da­ni. Na­ve­če kod ku­će, po­sli­je ve­čer­nje mo­li­tve, mo­ra­li su pred spa­va­nje da pro­či­ta­ju i „mo­li­tve­no pra­vi­lo“.
Dje­ca su to te­ško pod­no­si­la. „De­ša­va­lo se, pi­sao je Če­hov 1893. go­di­ne, da mo­ja dva bra­ta ja i pje­va­mo za­jed­no „Ar­han­gel­ski glas“ na­sred cr­kve i svi su nas slu­ša­li i gle­da­li sa po­seb­nom nje­žno­šću i za­vi­dje­li na­šim ro­di­te­lji­ma, a mi smo se isto­vre­me­no osje­ća­li kao ma­li osu­đe­ni­ci“. Po­seb­no te­ško su nam pa­da­la slu­že­nja za Ve­li­ke po­ste. Mno­go je bi­la ve­se­li­ja Vas­kr­šnja li­tu­r­gi­ja, jer je bi­la i kra­ća i ra­do­sni­ja.
(Na­sta­vi­će se)