Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ta­gan­rog je imao i tre­će li­ce, on je bio i step­ski grad. On ni­je bio sa­mo tr­go­vač­ki grad na mo­ru, ne­go i grad sun­ca i pi­je­ska. Grad je bio smje­šten na oba­la­ma to­plog za­li­va, a sa dru­ge stra­ne, od­mah iza gra­da, pro­sti­ra­la se ste­pa.
U lu­ci su lo­vi­li ri­bu udi­com. Pa­vel Je­go­ro­vič se od­no­sio po­ma­lo po­pu­stlji­vo pre­ma toj za­ba­vi, jer je bi­lo „ne­ke ko­ri­sti“ od to­ga. An­ton je na­pra­vio plo­vak, ko­ji je li­čio na čo­vje­čulj­ka i kad bi se ri­ba upe­ca­la, čo­vje­ču­ljak bi po­to­nuo i po­di­gao ru­ke uvis.
Pe­šo­ve (ri­ba) su lo­vi­li u ve­li­kom bro­ju. To­li­ko im ni­je bi­lo po­treb­no, jer su se oni br­zo kva­ri­li, ali se ni­je­su mo­gli za­u­sta­vi­ti. Pa­vel Je­go­ro­vič im ni­je do­zvo­lja­vao da se „pr­ska­ju“ vo­dom i sun­ča­ju na pi­je­sku, ali su oni, ipak, od­la­zi­li na ku­pa­nje, pli­va­li su da­le­ko od oba­le i ro­ni­li. Mo­ra­li su ra­no da se vra­ća­ju s mo­ra. Čim bi pro­šli str­mu oba­lu, opet bi im bi­lo vru­će. Ve­o­ma ri­jet­ko su ima­li jed­nu ko­pej­ku da ku­pe „uše­će­re­ni“ sla­do­led kod sla­do­led­dži­je Gri­go­ri­ja.
„Ko ima ko­pej­ku, taj i je­de sla­do­led iz ze­le­ne ča­ši­ce, po mo­guć­no­sti što du­že, sa užit­kom, pra­ve­ći pa­u­ze da mu što du­že tra­je na­sla­đi­va­nje, mljac­ka­ju­ći, ob­li­zu­ju­ći se i li­žu­ći pr­ste. Je­dan je­de, a njih de­se­tak i vi­še, ko­ji ne­ma­ju ko­pej­ku, sto­je u sta­vu „mir­no“ i sa za­vi­dlji­vo­šću gle­da­ju sreć­ni­ka u usta. A on je­de i pr­ko­si...
– Pe­ća, daj... ka­ši­či­cu! – mo­li ga dje­voj­či­ca, pra­te­ći de­snu ru­ku sreć­ni­ka.
– Osta­vi me na mi­ru! – go­vo­ri sreć­nik i čvr­sto ste­že u ša­ci ze­le­nu ča­ši­cu.
– Pe­ća! – mo­li ga dje­čak sa ve­li­kim oče­vim kač­ke­tom na gla­vi – Daj mi na za­jam!
– Šta?
– Po­zaj­mi mi ma­lo sla­do­le­da. (Pa­u­za). Ho­ćeš li mi da­ti? Ti me­ni ka­ši­či­cu, a ja te­bi pet ri­ba.
– Osta­vi me na mi­ru! – go­vo­ri mu sreć­nik
Sreć­nik je po­jeo svo­ju por­ci­ju, du­go je ob­li­zi­vao svo­je usne i du­go će mu osta­ti u sje­ća­nju „uše­će­re­ni“ sla­do­led. ( Iz pri­po­vjet­ke „Va­šar“, 1882.)
Ali za­to, kad su bra­ća za­ra­di­la svoj no­vac od pro­da­je pti­ca i pri­vat­nog da­va­nja ča­so­va, oni su po­sta­li stal­ni kli­jen­ti sla­do­led­dži­je.
Do­šav­ši u Ta­gan­rog po­sli­je 7 go­di­na, Alek­san­dar Če­hov pi­še bra­tu: „Vi­dio sam sla­do­led­dži­ju Gri­go­ri­ja. On me je pre­po­znao i obra­tio mi se ri­je­či­ma: ‘Go­spo­di­ne Če-ehov!’ Ku­pio sam kod nje­ga sla­do­led i pla­tio mu pet pu­ta vi­še ne­go što ko­šta, ali ga ni­je­sam po­jeo iz pre­do­str­o­žno­sti.“
Ta­gan­ro­ški za­liv je zi­mi bio ne­lju­ba­zan, lov ri­be is­pod le­da je bio opa­san. Išli su u gru­pa­ma i lo­vi­li ogrom­nim mre­ža­ma, du­gim i do 300 hva­ti, ko­je su za­vla­či­li is­pod le­da. U mre­žu su upa­da­le ve­li­ke mo­ru­ne, te­ške i do 90 pu­di. U lov su išli i po­je­di­nač­no. Stal­no je kru­ži­la pri­ča da se led pro­va­lju­je i da se sko­ro uto­pio je­dan mje­šta­nin, da su se uto­pi­la ne­ka dvo­ji­ca, ko­ji su do­šli sa stra­ne da lo­ve ri­bu, a po­to­nuo je i je­dan konj. Kad bi du­nuo ura­gan, po­či­nja­la je i me­ća­va da bi­je­sni za­le­đe­nom po­vr­ši­nom i na de­se­ti­ne ki­lo­me­ta­ra od oba­le smr­za­va­le su se ci­je­le gru­pe ri­ba­ra. Po­ne­kad bi vje­tar lo­mio led i de­ša­va­lo se da ri­ba­ri osta­nu od­sje­če­ni na mo­ru.
Ta­kav je­dan slu­čaj ostao je u du­bo­kom sje­ća­nju bra­ći Če­hov, o ko­jem su ka­sni­je i pi­sa­li. Alek­san­dar Če­hov ga je opi­sao u svo­joj pri­či „Noć­na zvo­nja­va“, is­pri­čav­ši, u stva­ri, sve ka­ko se stvar­no do­go­di­li.
„Noć uoči Bo­ži­ća. Sve slu­žbe u cr­kvi su već odav­no za­vr­še­ne, ali sa svih se­dam cr­ka­va u gra­du je od­je­ki­va­la ne­pre­kid­na zvo­nja­va. Već tre­ći dan me­ća­va ne pre­sta­je, od ko­je se ni da­nju ne vi­di prst pred okom. Ako sa­mo još dva-tri da­na ova­ko po­tra­je, ci­je­li ve­li­ki grad na mo­ru bi­će za­me­ten do kro­vo­va i za­tr­pan na­me­ti­ma sni­je­ga. Če­tr­de­set dva ri­ba­ra umi­ru ta­mo ne­gdje na otvo­re­nom mo­ru, na le­du, uda­lje­ni od oba­le oko 30 vr­sta. Zbog njih se i ču­la ova noć­na zvo­nja­va sa svih cr­ka­va u gra­du“.
Sje­ća­nja na te da­ne, Če­hov je svo­je uti­ske na­pi­sao u pri­po­vje­ci „Ro­đen­dan­ska noć“ (1883. go­di­na). „Ako pre­sta­ne me­ća­va za ova dva na­red­na da­na, Li­tva­nov i nje­go­vi ri­ba­ri po­žu­ri­će pre­ma oba­li. Mo­re se uz­bur­ka­lo i pri­ča se da će led po­če­ti da se lo­mi. Led ne­će iz­dr­ža­ti to­li­ki vje­tar. Kroz za­vi­ja­nje vje­tra ču­la se zvo­nja­va sa zvo­ni­ka. To su zvo­ni­li go­re, u ru­dar­skom se­o­ce­tu, sa zvo­ni­ka sta­re tro­šne cr­kve. Lju­di ko­je je za­te­kla me­ća­va na mo­ru, a za­tim ki­ša mo­ra­li su da se vra­ća­ju pre­ma oba­li kad ču­ju tu zvo­nja­vu, jer je to bi­la slam­ka za ko­ju se uto­plje­nik hva­ta“.
(Na­sta­vi­će se)