Preveo: Slavko Šćepanović


Pro­šle su dvi­je-tri go­di­ne, i u nje­nim oči­ma, dr­ža­nju, po­na­ša­nju i kon­tak­ti­ra­nju s lju­di­ma, po­ja­vi­la se naj­va­žni­ja cr­ta nje­ne lič­no­sti: ve­li­či­na. Ne nad­me­nost, ne uobra­že­nost, ne uz­vi­še­nost, ne­go upra­vo ve­li­či­na, „car­ski“, mo­nu­men­tal­no zna­čaj­ni hod, ne­u­ni­šti­vi osje­ćaj uva­ža­va­nja se­be i svo­je vi­so­ke pje­snič­ke mi­si­je.
Sva­ke go­di­ne ona je po­sta­ja­la sve ve­li­čan­stve­ni­ja. I ni­ma­lo se ona o to­me ni­je bri­nu­la, sve je to do­la­zi­lo sa­mo po se­bi. Cr­te li­ca su joj bi­le su­vi­še stro­ge, ta­ko da se nje­no li­ce ni­je mo­glo na­zva­ti li­je­pim. Bi­la je iz­u­zet­no ela­stič­na, ta­ko da su joj mo­gle po­za­vi­dje­ti pe­ter­bur­ške pri­ma­do­ne ba­le­ta, a ho­da­ti ni­je umje­la, kre­ta­la se kao mje­se­čar. Ona je htje­la da ob­ja­sni ka­ko nje­na lo­bo­da ni­je ba­šten­ski ko­rov, ali ni­je uspi­je­va­la. Go­vo­ri­la je: „Ka­da bi­ste vi zna­li iz ka­kvog ko­ro­va ra­stu sti­ho­vi, i ne osje­ća­ju stid. Kao ma­sla­čak, čič­ko­vi i lo­bo­da po­red ba­šten­ske ogra­de...“
Ja ra­no, na iz­la­sku sun­ca, / O lju­ba­vi ve­se­lo pje­vam, / I na ko­lje­ni­ma u ba­šti, / Nje­žnu lo­bo­du za­li­vam. / Ko­pam, ču­pam i ba­cam, / Ne­ka mi opro­šte­no bu­de, / Vi­dim: dje­voj­ka pot­pu­no bo­sa, / Usa­mlje­na, po­red ogra­de, pla­če.
Tu­žni su mi ti gla­sni va­pa­ji, / Glas tu­žni dje­voj­či­ce jad­ne. / Sve je ja­či taj to­pli mi­ris / Ba­če­ne, mr­tve, uve­le lo­bo­de.
A mje­sto hle­ba bi­će ka­men / Me­ni na­gra­da zla i opa­ka. / Na­da mnom je vi­so­ko ne­bo, / A sa mnom sa­mo glas tvoj
U ka­sni­jim go­di­na­ma, Ana je la­ko i otvo­re­no pri­ča­la o svo­jim ra­ni­jim lju­bav­nim ve­za­ma. O gro­fu Zu­bo­vu ni­je vo­lje­la da pri­ča, iako je nje­go­vo ime po­mi­nja­la u okvi­ru bro­ja mu­ška­ra­ca sa ko­ji­ma je bi­la bli­ska. Ka­da se jed­nom pri­li­kom, na­kon pe­de­set go­di­na od po­sled­njeg su­sre­ta, u Pa­ri­zu sre­la sa gro­fom Zu­bo­vim, na­pad­no i umi­lja­to je gle­da­la svog, već osta­rje­log obo­ža­va­o­ca, i re­kla je pri­sut­ni­ma: „Evo, Go­spod nam je dao da se još jed­nom vi­di­mo... “
Po­čet­kom 1912. go­di­ne Ah­ma­to­va i Gu­mi­ljov za­jed­no su ot­pu­to­va­li u Ita­li­ju, a kra­jem te iste go­di­ne ro­dio im se sin Lav. To je bi­la po­sled­nja go­di­na re­la­tiv­no do­brih po­ro­dič­nih od­no­sa dvo­je pje­sni­ka. U pro­lje­će 1913. go­di­ne Ni­ko­laj Gu­mi­ljov po­no­vo je ot­pu­to­vao u Afri­ku. Nje­go­va maj­ka je pri­stu­pi­la ve­li­kom spre­ma­nju ku­će i za­mo­li­la je Anu da pre­tre­se so­bu svog mu­ža. Tom pri­li­kom Ana je na pi­sa­ćem sto­lu Ni­ko­la­ja Gu­mi­ljo­va na­šla po­de­blji sve­žanj žen­skih pi­sa­ma sa pri­lič­no umi­lja­tim i slat­kor­je­či­vim sa­dr­ža­jem. Ka­sni­je je sa­zna­la da autor­ka i ot­prav­ni­ca tih pi­sa­ma Ol­ga Ni­ko­la­jev­na Vi­soc­ka če­ka od Ni­ko­la­ja Gu­mi­ljo­va be­bu.
U lje­to iste go­di­ne Ana je bi­la pot­pu­no na­či­sto sa so­bom u to­me da nji­hov brak uop­šte vi­še ne li­či na idi­lič­ni sa­vez dvo­je za­lju­blje­nih lju­di. Ona se uda­la za pri­vr­že­nog i vjer­nog vi­te­za ko­ji ne mo­že bez nje. A is­po­sta­vi­lo se da njen mi­li muž Ko­lja vjer­nost ne shva­ta ta­ko sta­ro­mod­no kao ona. Pre­ma nje­go­vom shva­ta­nju, vjer­nost ne is­klju­ču­je slu­čaj­na za­lju­blji­va­nja i po­vre­me­ne lju­bav­ne ve­ze. Ana ni­je če­sto, ali je­ste po­ne­kad do­zvo­lja­va­la se­bi i jed­no i dru­go. Ali, po­sto­ja­la je tu jed­na ni­jan­sa, ko­ju Gu­mi­ljov ni­je ni pri­zna­vao ni pri­hva­tao, ko­ja se sa­sto­ja­la u to­me da, pre­ma Ani­nom shva­ta­nju, „ve­li­ka, pra­va, ovo­ze­malj­ska lju­bav is­klju­ču­je „hlad­na ne­vjer­stva“ neo­d­go­vor­nih i ne­ra­zum­nih lju­bav­nih za­ba­va“. Sve do zva­nič­nog raz­vo­da bra­ka Ana An­dre­jev­na i Ni­ko­laj Gu­mi­ljov su, pre­ma me­đu­sob­nom do­go­vo­ru, tu ška­klji­vu okol­nost dr­ža­li u taj­no­sti. Pa i po­sli­je raz­vo­da su o to­me, uglav­nom, ću­ta­li.
Pr­vog da­na po­sli­je po­vrat­ka iz Afri­ke su­pru­ga mu je uru­či­la svo­je ot­kri­će, sve­žanj lju­bav­nih pi­sa­ma ko­ji je na­šla na nje­go­vom pi­sa­ćem sto­lu, i ću­te­ći je če­ka­la ob­ja­šnje­nje, ko­je je ta­da iz­o­sta­lo. Po­ku­šaj da se spa­si to što se spa­si­ti mo­že je, ipak, pred­u­zet. Su­pru­žni­ci su se do­go­vo­ri­li da od sa­da ži­ve ne­ka­ko i za­jed­no i raz­dvo­je­ni, ta­ko da ne mu­če jed­no dru­go be­smi­sle­nom lju­bo­mo­rom i po­ten­ci­ra­njem du­šev­nih bo­lo­va, ne­sre­ća i uvre­da.
Sa­ma sam oda­bra­la sud­bi­nu / Pri­ja­te­lju sr­ca sop­stve­nog, / Pu­sti­la sam ga na slo­bo­du. /U to nje­go­vo bla­go­sta­nje. / Vra­tio se go­lub bi­je­li, / Kri­li­ma u sta­klo uda­ra, / I svje­tlost ula­zi u so­bu / Kao blje­sak odje­će svi­je­tle.
Od ta­da Ana Ah­ma­to­va ni­je re­a­go­va­la na lju­bav­ne avan­tu­re Ni­ko­la­ja Gu­mi­ljo­va, ali ih ni­je ni za­bo­ra­vlja­la.
Ne­će­mo pi­ti iz jed­ne ča­še, / Mi, ni vo­du, ni slat­ko vi­no, / Ne­će­mo se uju­tro lju­bi­ti, / Ni uve­če gle­da­ti kroz pro­zor. // Ti di­šeš sun­cem, a ja mje­se­cem, / Ali obo­je lju­ba­vlju ži­vi­mo, / Sa mnom je moj pri­ja­telj dra­gi, / A s to­bom tvo­ja že­na vo­lje­na.
U mar­tu 1914. go­di­ne iza­šla je iz štam­pe dru­ga zbir­ka pje­sa­ma Ane Ah­ma­to­ve, pod na­zi­vom „Bro­ja­ni­ce“. Ana je „Bro­ja­ni­ce“ sma­tra­la svo­jom pr­vom pra­vom knji­gom. U zre­lim go­di­na­ma pr­vu zbir­ku pje­sa­ma „Ve­če“ ni­je vo­lje­la ni da po­mi­nje. Na­vod­no, to je bi­lo sa­mo is­pro­ba­va­nje pe­ra glu­pe i raz­ma­že­ne dje­voj­či­ce. Ipak je, u po­od­ma­klim go­di­na­ma, na­pi­sa­la no­stal­gič­ne sti­ho­ve ko­je je na­zva­la „Cr­tež na knji­zi ‘Ve­če’”.
(Na­sta­vi­će se)