Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


U
po­ro­di­ci Če­ho­vih dje­ca su se ra­no osa­mo­sta­lji­va­la. Od ma­lih no­gu ona su po­ma­ga­la ro­di­te­lji­ma u kuć­nim po­slo­vi­ma i u du­ća­nu. To što su za­ra­đi­va­la dje­ca, pri­je svih An­to­ša, mno­go je do­pri­no­si­lo bla­go­sta­nju po­ro­di­ce.
Kad ka­žu da je Pa­vel Je­go­ro­vič omo­gu­ćio svo­joj dje­ci da se ško­lu­ju i da im je dao obra­zo­va­nje, on­da su, vje­ro­vat­no, mi­sli­li na to, da mu ni­je bio cilj da se dje­ca ba­ve sa­mo tr­go­vi­nom i ne­kim dru­gim za­na­ti­ma, ka­ko su to već ra­di­li u nje­go­voj sre­di­ni i ka­ko su se pre­ma sre­di­ni upra­vlja­la nje­go­va bra­ća, već ih je upi­si­vao u gim­na­zi­ju. Ta nje­go­va za­slu­ga ni­je bi­la be­zna­čaj­na. Me­đu­tim, gim­na­zi­ju je za­vr­šio sa­mo naj­sta­ri­ji sin, ko­je­mu je on omo­gu­ćio ško­lo­va­nje. Ni­ko­laj je na­pu­stio ško­lu u 5-om raz­re­du. An­ton se sam do­ško­lo­vao i sam bri­nuo o se­bi i za­ra­đi­vao se­bi za ži­vot. (Alek­san­dar ta­ko­đe ni­je ži­vio sa ro­di­te­lji­ma, već je ra­dio pri­vat­no kao uči­telj i za­ra­đi­vao se­bi za stan i hra­nu.)
U po­ro­di­ci su sa­ču­va­li pri­ču o Mi­ha­i­lo­vom ško­lo­va­nju u Mo­skvi. On je sam od­lu­či­vao o svom upi­si­va­nju u ško­lu. Kad su ga iz­ba­ci­li iz jed­ne gim­na­zi­je, u ko­ju je bio upi­san bes­plat­no, on je oti­šao u dru­gu, ko­ja je bi­la da­lja i uspio je da na­go­vo­ri di­rek­to­ra dru­ge gim­na­zi­je da mu do­zvo­li upis. Od ta­da po­sto­ji pri­ča u po­ro­di­ci „o Mi­šo­vom sa­mo­stal­nom upi­si­va­nju u gim­na­zi­ju“.
Sko­ro isto se de­ša­va­lo i sa Ma­ri­jom. Mi­ha­il Če­hov je pi­sao: „Nju ni­je­su ni­gdje pri­ma­li zbog svih pro­pu­šte­nih ro­ko­va za upis, a i zbog ne­do­stat­ka in­te­re­so­va­nja. Mo­ji ro­di­te­lji ni­je­su umje­li da ri­je­še taj pro­blem zbog svo­je pro­vin­cij­ske za­o­sta­lo­sti, a mo­žda i zbog oba­ve­za i nje­ne ve­li­ke pre­op­te­re­će­no­sti u ku­ći. Ali, sve se opet za­vr­ši­lo sreć­no po nju. Se­stra je sa­ma uspje­la da se upi­še u ško­lu i do­bi­je zva­nje pri­vat­ne uči­te­lji­ce za sve pred­me­te.“
Ma­ri­ja Pa­vlov­na Če­ho­va se pri­sje­ća ka­ko je ona kao pet­na­e­sto­go­di­šnja dje­voj­či­ca išla sa maj­kom i naj­mla­đim bra­tom da tra­že stan za iz­najm­lji­va­nje: „Maj­ka se bo­ja­la pa­sa i ona je osta­ja­la sa bra­tom na ka­pi­ji, a ja sam uvi­jek bez raz­mi­šlja­nja o po­sle­di­ca­ma ula­zi­la u dvo­ri­šte i ras­pi­ti­va­la se za stan, ko­ji se iz­da­vao u na­jam.“
Kad su po­ku­ša­va­li da pro­da­ju ku­ću u Ta­gan­ro­gu, Jev­ge­ni­ja Ja­ko­vljev­na je po­sla­la An­to­na kod ze­le­na­ša To­či­lov­skog. U pi­smu Pa­vlu Je­go­ro­vi­ču, ona je taj raz­go­vor pre­ni­je­la ona­ko ka­ko joj je sin is­pri­čao: „Ju­če uju­tro, na Vaz­ne­se­nje, An­to­ša je oti­šao kod nje­ga i re­kao mu da je na­ša ku­ća da­ta u za­log ban­ci i sve mu de­talj­no ob­ja­snio. On je ma­lo raz­mi­šljao i po­tom ga pi­tao u ko­joj se uli­ci na­la­zi na­ša ku­ća. On mu je re­kao da je to Kon­tor­ska. To­či­lov­ski je pod­vik­nuo – A to je ta­mo u onoj ba­ru­šti­ni i bla­tu. Bo­že me sa­ču­vaj! Ne, ne­ću hva­la! Ne­mam na­mje­ru da imam po­sla sa Ta­gan­ro­gom. – Sa ta­kvim je od­go­vo­rom An­to­ša do­šao ku­ći.“
An­ton se ra­no osa­mo­sta­lio i ve­o­ma ra­no po­čeo sam da bri­ne o se­bi. Sa 16 go­di­na ostao je sam u Ta­gan­ro­gu, bez nov­ca i u tu­đoj ku­ći. Naj­go­re od sve­ga je bi­lo to što je ta nji­ho­va ku­ća od­ne­dav­no po­sta­la tu­đa. Nju je pri­svo­jio vje­štom pre­va­rom pod­sta­nar Če­ho­vih G.P. Se­li­va­nov, ko­ji je is­ko­ri­stio lo­še ma­te­ri­jal­no sta­nje i nov­ča­ne ne­pri­li­ke svo­jih sta­no­da­va­ca.
Do­bar po­zna­va­lac Če­ho­vlje­ve bi­o­gra­fi­je A. I. Ro­skin pro­nic­lji­vo je pri­mi­je­tio ka­ko je ta pre­va­ra uti­ca­la na du­šu mla­dog Če­ho­va, ko­ji je mo­rao „ve­o­ma do­bro da shva­ti šta je to po­ni­že­nje bez gra­ni­ca i bez­ob­zir­na ljud­ska po­dlost. To po­taj­no sa­kri­va­nje pre­o­sta­le ro­be u ko­nju­šni­cu, upli­ta­nje su­sje­da i ro­đa­ka u po­sao, ko­ji je pro­pa­dao, nji­ho­va že­lja da što pri­je iz­vu­ku iz ru­ku Pa­vla Je­go­ro­vi­ča sve što se mo­glo iz­vu­ći, otac, ko­ji je bje­žao od du­ga i za­tvo­ra, pre­go­vo­ri sa ze­le­na­ši­ma, iz­da­ja pri­ja­te­lja, ko­ji su se pred­sta­vlja­li kao „čla­no­vi po­ro­di­ce“, ne­moć maj­ke da ne­što ri­je­ši i neo­p­hod­nost da se poč­ne sa no­vim, sa­mo­stal­nim i te­škim ži­vo­tom za­u­vi­jek su po­vri­je­di­li du­šu Če­ho­va.
Bi­o­graf sa pu­nim pra­vom po­ve­zu­je ta do­ga­đa­nja sa ne­ko­li­ko nje­go­vih dje­la, a jed­no od njih je za­vr­še­no u go­di­ni smr­ti Če­ho­va. A. Ro­skin mi­sli na dje­la „Kod po­zna­ni­ka“ (1898) i „Vi­šnje­va ba­šta“ (1904).
Sta­ri­ju bra­ću za­te­kla su sreć­ni­ja vre­me­na u ži­vo­tu po­ro­di­ce i do­bi­la su obra­zo­va­nje, ko­je ni­je­su ima­li ni naj­o­bra­zo­va­ni­ji tr­gov­ci sre­di­nom 19. vi­je­ka. U nji­ho­vu ku­ću je do­la­zio Fran­cuz, za­tim ga je smi­je­ni­la go­spo­đa Šo­ne i kroz ne­ko­li­ko go­di­na Alek­san­dar i Ni­ko­laj su do­sta do­bro go­vo­ri­li na fran­cu­skom. Ni­ko­laj je imao svog uči­te­lja mu­zi­ke Ro­ka, ko­ji ga je učio da svi­ra na vi­o­li­ni. Po­ne­kad su pi­sa­li da je Ni­ko­laj bio sa­mo­uk. Kao što vi­di­mo, to ni­je tač­no, jer je oči­gled­no da se on ba­vio mu­zi­kom pod kon­tro­lom pro­fe­si­o­nal­ca, što mu je ka­sni­je omo­gu­ći­lo da svi­ra u kvar­te­tu u So­kolj­ni­ci­ma. Kad je An­ton od­ra­stao, od to­ga vi­še ni­če­ga ni­je bi­lo i on je do­bio sa­mo obič­no gim­na­zij­sko obra­zo­va­nje.
(Na­sta­vi­će se)