Preveo: Slavko Šćepanović


Ne­sreć­nim lju­ba­vi­ma i nji­ho­vim stra­da­nji­ma pri­pa­da ve­o­ma za­pa­že­no mje­sto u sa­dr­ža­ju ah­ma­tov­ske li­ri­ke, ne sa­mo u tom smi­slu što se ne­sreć­na lju­bav po­ja­vlju­je kao pred­met mno­gih nje­nih sti­ho­va, ne­go i u to­me što je, u obla­sti pred­sta­vlja­nja nje­nih uz­bu­đe­nja, Ah­ma­to­va uspje­la da pro­na­đe op­šta oba­ve­zna iz­ra­ža­va­nja i raz­ra­di po­e­ti­ku ne­sreć­ne lju­ba­vi do iz­u­zet­no ve­li­kih mo­guć­no­sti.
Imam ja je­dan osmi­jeh či­ji se/ Po­kret je­dva vi­di na usna­ma./ Nje­ga ja sa­mo za te­be ču­vam,/ Sve­jed­no što si ti dr­zak i zao,/ Sve­jed­no što ti vo­liš dru­ge./ I pre­da mnom je zlat­ni čo­vjek,/I sa mnom mla­do­že­nja pla­vo­o­ki.
Mno­go ova­kvih, a mo­že bi­ti, i još oštri­jih i muč­ni­jih iz­ra­za, mo­že se na­ći u „Bro­ja­ni­ca­ma“, pa ipak se ne mo­že re­ći o Ani Ah­ma­to­voj da je nje­na po­e­zi­ja – „po­e­zi­ja ne­sreć­ne lju­ba­vi“. Ta­kvo od­re­đe­nje, ma­kar se ono i ču­lo od lju­di pa­žlji­vo pro­nik­nuv­ših u „Bro­ja­ni­ce“ bi­lo bi za nju po­nu­da ne­po­di­je­lje­ne ra­do­sti, ta­ko bo­ga­te od­je­kom ah­ma­tov­ske ne­sreć­ne lju­ba­vi. Ona je stva­ra­lač­ki na­čin pro­ni­ca­nja u čo­vje­ka.
Sma­tra se da je pje­sma „Vi­so­ki svo­do­vi ka­to­lič­ke cr­kve“ po­sve­će­na sje­ća­nju na Mi­ha­i­la Lan­der­ber­ga, mla­dog ofi­ci­ra ko­ji je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo 20. de­cem­bra 1913. go­di­ne. Ana Ah­ma­to­va je ubi­je­di­la se­be da je ona bi­la kri­va za tu ka­ta­stro­fu: zna­la je da je mla­dić bio za­lju­bljen u nju, ali zbog mla­da­lač­ke la­ko­mi­sle­no­sti, ni­je uči­ni­la ni­šta da bi pred­u­pri­je­di­la taj tra­gič­ni ras­plet. Me­đu­tim, ima mi­šlje­nja da ni­je sa­mo taj tra­gič­ni slu­čaj bio po­vod za na­sta­nak po­me­nu­te pje­sme.
Ana Go­ren­ko i Ni­ko­laj Gu­mi­ljov su se 1908. go­di­ne ras­ta­li, či­ni­lo im se, za­u­vi­jek. Na­kon to­ga Gu­mi­ljov je ot­pu­to­vao u Pa­riz, a Ana u Se­va­sto­polj. Ta­mo je i do­bi­la oba­vje­šte­nje da je Ko­lja po­ku­šao da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo, da se lje­ka­ri bo­re za nje­gov ži­vot, ali da je nje­go­vo sta­nje ve­o­ma ozbilj­no. Smi­ru­ju­ći te­le­gram je sti­gao tek po­sli­je ne­ko­li­ko da­na.
Ka­da se po­ja­vi­la ah­ma­tov­ska zbir­ka „Bro­ja­ni­ce“, me­đu či­jim ko­ri­ca­ma su smje­šte­ne pje­sme na­sta­le od 1914 do 1916. go­di­ne, či­ta­o­ci, a po­seb­no či­ta­telj­ke su po­če­li na­ga­đa­ti ko je taj sreć­nik ko­je­mu su po­sve­će­ni sti­ho­vi da­me u odje­ći od svi­le li­la bo­je. Svi­ma ko­ji su joj ta­kvo pi­ta­nje upu­ći­va­li lič­no, ona je od­go­vo­ri­la: „Mno­gi­ma!“ I go­vo­ri­la je isti­nu, ni­je lu­ka­vi­la. Ona se u tim go­di­na­ma do­sta za­lju­blji­va­la, a i u nju su se mno­gi za­lju­blji­va­li: Ser­gej Su­dej­kin, pje­snik i kri­ti­čar, Ni­ko­laj Ne­do­brov,grof Zu­bov. Ali ne, ne, ona uop­šte ni­je,kao ne­ki pje­sni­ci sre­br­nog vi­je­ka,sma­tra­la da su ži­vot, su­ze i lju­bav vi­še od sve­ga sa­mo sred­stvo za stva­ra­nje bli­sta­vih i me­lo­dič­nih sti­ho­va. Pa ipak, već joj se do­ga­đa­lo sledeće: da ona, na osno­vu is­ku­stva sop­stve­nog sr­ca, što je vi­še sa­zna­va­la što se do­ga­đa iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne kad oni vo­le jed­no dru­go, to je ona stva­ra­la sve kva­li­tet­ni­je sti­ho­ve. Tu svo­ju taj­nu ( „od­go­net­ku sr­ca mo­ga“), ona ni­ko­me ni­je ot­kri­va­la, ali je njen pri­ja­telj i lju­bav­nik Ni­ko­laj Do­brov, sam od­go­net­nuo tu za­go­net­ku, i po­klo­nio joj svo­je sti­ho­ve:
Po­znan­stvo sa
Alek­san­drom Blo­kom
Ka­ko ti da­ješ od­go­vor za sva sr­ca,/ Ti du­ša­ma otva­raš usne, i di­šeš,/ I ti u pri­bli­ža­va­nju sva­kog li­ca/ U svo­joj kr­vi zvuk svi­ra­le slu­šaš.
U nje­go­vom ana­li­tič­kom član­ku o sti­ho­vi­ma Ane Ah­ma­to­ve „od­go­net­ka“ je iz­lo­že­na na fi­lo­zof­skom ni­vou. U je­sen 1918. go­di­ne u ži­vo­tu Ane Ah­ma­to­ve do­go­di­lo se ne­što što je za nju bi­lo ve­o­ma zna­čaj­no. Alek­san­dar Blok, ko­je­ga je ona u to­ku dvi­je go­di­ne tek ko­je­ka­ko po­zna­va­la, na kra­ju je nju iz­dvo­jio iz ja­ta mla­dih pje­sni­ki­nja. Ana je zbog to­ga bi­la ve­o­ma uz­bu­đe­na, a ima­la je i raz­lo­ga za to.
Ka­da je 1918. Go­di­ne u ča­so­pi­su „Apo­lon“ ob­ja­vlje­na nje­na pje­sma „ Pla­vo­o­ki kralj“, ne sa­mo či­ta­lač­ka pu­bli­ka, ne­go i Blo­ko­va maj­ka je vje­ro­va­la da je to iz­ja­va lju­ba­vi Ane Ah­ma­to­ve nje­nom si­nu i kra­lju sre­br­nog vi­je­ka ru­ske po­e­zi­je. Ana da­lje pri­ča: „ U lje­to 1914. Bi­la sam u po­sje­ti ma­mi u se­lu Dar­ni­ce, po­red Ki­je­va. Po­čet­kom ju­la sam se vra­ća­la u Slep­nje­vo. Put me vo­dio kroz Mo­skvu, U Mo­skvi sam usko­či­la u pr­vi voz ko­ji je išao u Slep­nje­vo. Sta­ja­la sam po­red otvo­re­nog pro­zo­ra i pu­ši­la. Od­jed­nom se, pred mo­jim iz­be­zu­mlje­nim oči­ma, na pe­ro­nu, po­ja­vio Blok. Ja sam uz­vik­nu­la : „Alek­san­dre Alek­san­dro­vi­ću!“. On se okre­nuo i, ka­ko je bio ne sa­mo ve­li­ki pje­snik, ne­go i maj­stor za po­sta­vlja­nje tak­tič­kih pi­ta­nja, pi­tao me je: „Sa kim pu­tu­ješ? Ja sam sa­mo uspje­la da ka­žem: „Sa­ma“, a voz je kre­nuo... Tek po­sli­je re­vo­lu­ci­je, 21. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne, sre­la sam ga u po­zo­ri­šnom re­sto­ra­nu. Bio je ve­o­ma mr­šav, sa iz­gu­blje­nim po­gle­dom i tom pri­li­kom mi je re­kao: „Ov­dje se svi sre­ta­mo kao na onom svi­je­tu“.
Pr­va go­di­na ra­ta zbli­ži­la je Gu­mi­ljo­ve. Ana je sla­la mu­žu na front nje­žna pi­sma i la­ska­ve pje­sme:
Bi­će­mo mi za­jed­no, dra­gi, za­jed­no,/ Svi zna­ju ko­li­ko smo mi bli­ski/ I ni­ka­kvi podsmje­si oko­li­ne/ Ne mo­gu nas ni­ka­ko uvri­je­di­ti,/ Ni­ti nas ni ma­lo ogor­či­ti./ Ne sje­ćam se gdje smo se vjen­ča­li,/ Ali znam da je cr­kva bli­sta­la/ Ta­ko ne­za­bo­rav­nom svje­tlo­šću,/ Ko­ju sa­mo an­đe­li mo­gu do­ni­je­ti.
(Na­sta­vi­će se)