Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Šta je zna­čio du­ćan za bu­du­ćeg pi­sca, u ko­jem je bio pri­nu­đen da pro­vo­di du­ge sa­te, u go­di­na­ma naj­i­zra­že­ni­je i naj­du­blje per­cep­ci­je uti­sa­ka. U du­ćan su do­la­zi­le že­ne lo­kal­nih či­nov­ni­ka, či­nov­ni­ci, uči­te­lji, tr­gov­ci, tr­go­vač­ki po­moć­ni­ci, po­li­caj­ci, tr­go­vač­ki me­še­ta­ri, mo­na­si, ko­či­ja­ši, ri­ba­ri, obu­ća­ri, ko­nju­ša­ri, ku­va­ri­ce i ra­zna po­slu­ga, slič­na onoj pro­mr­zloj dje­voj­či­ci, ko­ja je stal­no svra­ća­la u „tr­go­vač­ko pred­u­ze­će Če­ho­vih.
Du­ćan u pro­vin­ci­ji je i svo­je­vr­stan klub, gdje se do­la­zi­lo da se sa­zna za no­vo­sti i ma­lo po­raz­go­va­ra. Du­ćan Pa­vla Je­go­ro­vi­ča je tu ulo­gu do­bro oba­vljao, a imao je i funk­ci­ju „vin­skog po­dru­ma“ , gdje se uvi­jek mo­gla po­pi­ti ča­ši­ca vot­ke ili ča­ša vi­na. An­ton je po­sma­trao te du­ge re­do­ve pri­do­šlih, ko­ji su pro­la­zi­li po­red nje­ga, me­đu ko­ji­ma je bi­lo svih slo­je­va dru­štva i pro­fe­si­ja. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji oni se ni­je­su ustru­ča­va­li da raz­go­va­ra­ju o sve­mu i sva­če­mu i da ras­pra­vlja­ju o svo­jim sva­ko­dnev­nim po­slo­vi­ma.
U Ta­gan­ro­gu se go­vo­ri­lo na ra­znim je­zi­ci­ma. A i sam ru­ski go­vor je bio ša­ro­lik, sa vi­še raz­li­či­tih di­ja­le­ka­ta. U nje­mu su se pre­pli­ta­la ju­žno­ru­ska na­reč­ja, a u upo­tre­bi su bi­li i ukra­i­ni­zmi i var­va­ri­zmi. Če­hov ni­je mo­gao u to vri­je­me da ču­je či­sti ru­ski go­vor, ko­jim su go­vo­ri­li Tur­ge­njev, Tol­stoj, Lje­skov, Bu­njin i osta­li. On je ka­sni­je mo­rao da se oslo­ba­đa tih mno­gih lo­kal­nih go­vor­nih uti­ca­ja. Ali, taj pre­li­je­pi neo­bra­đe­ni i ne­pre­či­šće­ni go­vor­ni je­zik bio mu je i ne­is­cr­pan iz­vor iz­ra­za, pro­fe­si­o­na­li­za­ma i go­vor­nih sin­tag­mi.
Slu­šao je u du­ća­nu ku­va­ri­ce, ko­je ku­pu­ju za dvi­je ko­pej­ke ha­rin­ge, po­moć­nik ku­va­ra je tra­žio lo­vo­rov list i pa­pri­ku po­po­la za jed­nu ko­pej­ku, so­ba­ri­ca je do­šla po dug­mad, či­nov­nik ho­će mje­ni­ce, a gim­na­zi­ja­lac pe­ro­rez. Glav­ni ju­nak pri­po­vi­jet­ke „Pri­ča o jed­nom du­ća­nu“, ko­ju smo već po­mi­nja­li, otvo­rio je knji­ža­ru, ali je od­mah po otva­ra­nju po­čeo da pro­da­je u njoj olov­ke, na­liv-pe­ra, đač­ke sve­ske, ma­lo ka­sni­je- hi­gi­jen­ske ga­će za dje­cu, cuc­le, a ta­ko­đe lam­pe, bi­ci­kla, gi­ta­re i na kra­ju je tr­go­vao sa po­su­đem, du­va­nom, ka­tra­nom, sa­pu­nom, ko­la­či­ma, ga­lan­te­ri­jom, pu­ška­ma, ko­žom i pr­šu­tom.
Vje­ro­vat­no je Če­hov već bio čuo za slič­nu pri­ču, ko­ja se do­go­di­la u Ta­gan­ro­gu. „Ubr­zo je jed­na od knji­ža­ra, uz knji­žar­ski po­sao, otvo­ri­la kan­ce­la­ri­ju za po­zajm­lji­va­nje nov­ca, a u za­log su uzi­ma­li stva­ri. Uz to su pro­da­va­li čaj, ko­zme­ti­ku i to­me slič­no i na taj na­čin po­dr­ža­va­li pro­da­ju knji­ga“ (pi­sa­le su „Pe­ter­bur­ške no­vi­ne“ 1874. go­di­ne).
„Ov­dje u pro­vin­ci­ji ne­ma po­tre­be za uskom spe­ci­a­li­za­ci­jom“ – raz­mi­šlja glav­ni ju­nak Če­ho­vlje­ve pri­po­vi­jet­ke.
Pa­vel Je­go­ro­vič ni­je ni bio usko spe­ci­a­li­zo­van. U nje­go­vom dućanu je bi­lo sve­ga i sva­če­ga. Tu se mo­glo ku­pi­ti: ulje za kan­di­lo, ulje od ko­no­plje, štirk, tre­šnje, ri­ba (su­še­na), cr­ve­no­per­ka, je­se­tra, sar­di­na, ma­sli­ne, grč­ki ora­si, ora­si od mu­ška­ta, hra­sto­vi žir, ši­šar­ke si­bir­skog bo­ra, pre­kru­pa od pro­sa, gra­šak... Vre­će sa bra­šnom su bi­le po­red bu­ra­di sa ha­rin­gom, a ke­si­ce sa ča­jem su bi­le na po­li­ci za­jed­no sa sa­pu­nom i ni­ša­do­rom.
U du­ća­nu si mo­gao na­ći i vo­sak za pe­ča­će­nje i pu­šča­ne otva­ra­če. Tu si mo­gao ku­pi­ti alek­san­drij­ske ta­ba­ke, dug­mad,san­ta­lo­vi­nu (dr­vo), fi­ti­lje za lam­pe, sve­žnje­ve svinj­ske če­ki­nje za ko­nop­ce i mno­go če­ga još.
To bo­gat­stvo iz­ra­za, na­zi­va i iz­re­ka bi­li su nje­gov naj­ši­ri lek­si­kon, ko­ji je slu­šao sva­kog da­na.
Dok je bio još ma­li, Če­hov je bio na­sil­no ugu­ran u sre­di­nu, gdje se čuo sa­mo cr­kve­no­slo­ven­ski je­zik i oba­ve­zno je mo­rao da pri­su­stvu­je ve­čer­njim i ju­tar­njim slu­žba­ma u cr­kvi ( u po­čet­ku sa da­di­ljom), ku­ći je slu­šao aka­fist i mo­rao da či­ta Je­van­đe­lja i Psal­tir, a imao je oba­ve­zu i da pje­va u cr­kve­nom ho­ru.
Po­ma­lo je bi­lo čud­no da je u gim­na­zi­ji na ča­so­vi­ma vje­ro­na­u­ke po­stao lju­bi­mac uči­te­lja to­ga pred­me­ta F.P. Po­krov­skog, ko­ji je po­stao be­smr­tan, iz­mi­sliv­ši svom uče­ni­ku na­di­mak „Če­hon­te“. Pro­to­je­rej Fjo­dor Pla­to­no­vič Po­krov­ski je ve­o­ma mlad za­vr­šio Ki­jev­sku du­hov­nu aka­de­mi­ju 1857. go­di­ne i ubr­zo je po­stao pro­to­je­rej u Ta­gan­ro­škoj cr­kvi. Go­di­ne 1865. je bio po­sta­vljen za uči­te­lja vje­ro­na­u­ke u pr­voj mu­škoj gim­na­zi­ji u Ta­gan­ro­gu. Na Aka­de­mi­ji je ste­kao ve­o­ma ši­ro­ko fi­lo­zof­sko obra­zo­va­nje i vo­lio je da se po­ma­lo po­hva­li u raz­go­vo­ru da mu ni­je­su ne­po­zna­ti i stra­ni fi­lo­zo­fi i van re­li­gi­je. On je iz­van­red­no pje­vao ba­ri­ton ( u mla­do­sti on se pri­pre­mao za ka­ri­je­ru oper­skog pje­va­ča) i na nje­go­ve slu­žbe u cr­kvi oku­pljao se ci­je­li grad.
Po­krov­ski je vo­lio igru ri­je­či i on ni­je sa­mo Če­ho­vu dao na­di­mak. An­to­no­vom pri­ja­te­lju An­dre­ju Dro­su dao je na­di­mak „Dro­sos“, a i mno­gim dru­gim gim­na­zi­jal­ci­ma iz­mi­šljao je na­dim­ke. (Na­sta­vi­će se)