Piše: dr RADOSLAV T. STANIŠIĆ - filmski i TV reditelj

Fric Lang je, neo­spor­no, bio ve­li­ki este­ta što se ogle­da u nje­go­vom sta­vu ne sa­mo pre­ma for­mi fil­ma,već i nje­go­vom unu­tra­šnjem zna­če­nju. Lan­go­va adap­ta­ci­ja ger­man­skog Epa o Ni­be­lun­zi­ma, od ko­jih je ‘Zig­frid’ pr­vi dio, je vje­ro­vat­no re­di­te­lje­vo naj­bo­lje ostva­re­nje ko­je po­sje­du­je ne­ka­kav mi­sti­čan ugo­đaj. Lang je stvo­rio fan­ta­sti­čan, sno­vit svi­jet ko­ji je ne­ka­ko odvo­jen od obič­nog is­ku­stva,te ga je na­sta­nio sa ne­vje­ro­vat­no do­bro ostva­re­nim li­ko­vi­ma.Opi­su­ju­ći Zig­fri­da, u nje­go­voj le­gen­dar­noj uz­vi­še­no­sti, stva­rao je, s jed­ne stra­ne, ar­hi­tek­ton­sku kon­struk­ci­ju,a s dru­ge se pre­da­vao uz­vi­še­no­sti na­dah­nu­ća, sve­ča­nim to­no­vi­ma ka­zi­va­nja ko­ji se stal­no upi­nju da stvo­re uti­sak ta­kve or­ke­stra­ci­je sli­ka ko­je će po mno­go če­mu bi­ti slič­ne pra­vom ora­to­ri­ju­mu. Ali u tom po­stup­ku on ne po­la­zi od pred­ra­su­da, li­te­rar­nih i mu­zič­ki po­zna­tih for­mi i rje­še­nja,vra­ća se pra­i­zvo­ri­ma i onim ne­ja­snim le­gen­da­ma ko­je vi­še pod­sti­ču duh,ne­go što mo­gu da do­ča­ra­ju že­lje­na uz­bu­đe­nja i pra­vi do­ži­vljaj. Za nje­ga je to ta­ko­đe jed­na mo­guć­nost da ostva­ri svoj po­se­ban ugao po­sma­tra­nja svi­je­ta pro­šlo­sti,ali i da isto­vre­me­no po­mo­ću nje­ga po­ku­ša da na­zre i bu­duć­nost.
U tom pro­la­zu iz­me­đu sno­va i stvar­no­sti, Fric Lang bi htio da nje­go­ve sli­ke bu­du iz­jed­na­če­ne i sa onim traj­nim isti­na­ma ko­je uvi­jek tra­že i od stva­ra­la­ca i od gle­da­la­ca vr­lo ja­sno opre­dje­lje­nje.Ako pri­hva­ti­mo ove pla­stič­ne i ži­ve spo­me­ni­ke sa svim na­šam stra­sti­ma, a na­ro­či­to sa svi­je­šću o na­ma sa­mi­ma, mo­že da se do­đe do tog že­lje­nog efek­ta ka­da će i be­ton­ske kon­struk­ci­je u pro­sto­ru,pa i sa­me skulp­tu­re, pot­pu­no do­bi­ti ži­vo zna­če­nje. Otud ova­ko kon­stru­i­san svi­jet i ne mo­že da po­sto­ji sam za se­be mi­mo na­ših pra­vih ubje­đe­nja i po­tre­ba. To je ona bit­na i če­sto ne­iz­re­ci­va kom­po­nen­ta na­šeg ži­vo­ta ko­ja nas tje­ra da cio svi­jet, pa čak i one naj­sta­ri­je le­gen­de pre­ži­vi­mo kao sop­stve­sne isti­ne i to upra­vo u psi­ho­lo­škim sta­nji­ma ko­ja su ve­za­na za eg­zi­sten­ci­jal­nu si­tu­a­ci­ju i pro­ble­me sa ko­ji­ma nas vri­je­me su­o­ča­va. Ako sve to us­pi­je­mo da pri­hva­ti­mo i ostva­ri­mo,u se­bi će nam i te vi­so­ke ste­pe­na­ce, ne­do­ku­či­vi pro­sto­ri ili sta­bla na ko­ji­ma pre­po­zna­je­mo mal­ter, po­sta­ti sa­stav­ni dio na­še svi­je­sti. Fil­mo­vi ova­kve vr­ste isto su to­li­ko umjet­nost ko­li­ko i od­re­đe­na fi­lo­zo­fi­ja ži­vo­ta. U nji­ma ima ne­čeg za­ne­se­njač­kog i čud­nog, pa je te­ško sve te pe­dant­ne ar­hi­tek­ton­ske kon­struk­ci­je ve­zi­va­ti sa­mo za je­dan od­re­đe­ni iz­ra­žaj­ni pra­vac ili smi­sao umjet­no­sti, jer je u nji­ma ugra­đen i cio niz mo­ti­va­ci­ja ko­je su i u sa­mom fil­mu osta­le ve­za sa na­šom pri­ro­dom. To ide­ju ko­jom je ova­plo­ćen ovaj film iz­dva­ja iz do­me­na či­ste fi­lo­zo­fi­je i sta­vlja u spe­ci­fič­ne od­no­se sa sa­mim ži­vo­tom. Stva­ra­lač­ki čin ni­je ni­ka­kav ne­za­vi­san akt vo­lje i u nje­mu ima do­sta onog što je re­zul­tat na­šeg osje­ća­nja svi­je­ta, na­či­na po­na­ša­nja i shva­ta­nja stvar­no­sti u ko­joj ži­vi­mo. Ako je čo­vjek pod­re­đen u pot­pu­no­sti for­mi i ne mo­že da se iz­jed­na­či ili su­prot­sta­vi tom svi­je­tu be­to­na, on­da u to­me va­lja vi­dje­ti ne­što od ljud­ske usa­mlje­no­sti i otu­đe­no­sti, pa i ne­spo­koj­stva u vre­me­nu ko­je nas ne či­ni sreć­nim. U ta­kvim kon­struk­ci­ja­ma na­ći mje­sta i oži­vje­ti emo­ci­je i za­no­se vr­lo je te­ško,a Lang upra­vo to po­sti­že. One se ne ukra­ša­va­ju sa­mo tim bo­ga­tim de­ko­rom,već se pro­ži­vlja­va­ju ta­ko da čak i on­da ka­da su pot­pu­no oka­me­nje­ne iz­gle­da­ju kao ne­ka­kva ko­mič­na for­ma na­ših emo­ci­ja i podsvje­snih že­lja.
(Na­sta­vi­će se)