Piše:NIKOLA JOVANOVIĆ


Do­sta to­ga se na­la­zi u sa­mom tu­ma­če­nju nor­me, ra­zu­mi­je­va­nju svr­he nje­ne pri­mje­ne i po­tre­be po­sto­ja­nja u ak­tu­el­nom tre­nut­ku. Jer za­kon i prav­na pra­vi­la se do­no­se u da­tom tre­nut­ku zbog po­tre­be re­gu­li­sa­nja, od­no­sno u kri­vič­noj ma­te­ri­ji po­tre­be sank­ci­o­ni­sa­nja od­re­đe­nog ne­do­zvo­lje­nog po­na­ša­nja.
Sank­ci­je, po­seb­no kri­vič­ne, tre­ba da bu­du pra­ved­ne i de­sti­mu­la­tiv­ne za sve bu­du­će po­či­ni­o­ce.
Da li je ovaj na­čin okon­ča­nja kri­vič­nog po­stup­ka re­zer­vi­sa­no i pri­vi­le­go­va­no pra­vo za po­je­di­ne dr­žav­ne funk­ci­o­ne­re. Da li je on na­čin da sud­stvo i tu­ži­la­štvo, po­sdred­stvom do­go­vo­ra do­đu do mjer­lji­vih re­zul­ta­ta u bor­bi pro­tiv or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je, po­seb­no ga­đa­ju­ći ti­me „krup­ne ri­be”. Da li će ovim po­stup­ci­ma za­i­sta bi­ti do­stig­nu­ta prav­da i pra­vič­nost ili će­mo bi­ti svje­do­ci fin­gi­ra­nja stvar­nih kri­vič­nih pro­ce­sa i hva­ta­nja krup­nih ri­ba. U kraj­njem, za­klju­čio bih da stva­ri ni­je­su ta­ko so­fi­sti­ci­ra­ne da je do isti­ne te­ško do­ći.
Jav­nost, do­ma­ća i me­đu­na­rod­na je tu da pro­su­di da li su ovi po­stup­ci do­volj­na mje­ra in­te­gra­ci­o­nih i dru­gih pro­ce­sa, po­seb­no da li su oni mje­ra na­pre­do­va­nja u obla­sti po­bolj­ša­nja vla­da­vi­ne pra­va kao ka­me­na te­melj­ca prav­ne dr­ža­ve.
„Iako je spo­ra­zum o pro­zna­ju kri­vi­ce iz­vor­no na­stao u ame­rič­kom pra­vu, on ni­je od­mah na­i­šao na odo­bra­va­nje. Pro­bit­no je pred­sta­vljao čist do­kaz ko­rup­mi­ra­no­sti tu­ži­o­ca i slu­žbe­ni­ka da bi se po­ste­pe­no, stav o nje­mu mi­je­njao jer se po­ka­za­lo da do­no­si ko­rist za sva­kog su­bjek­ta u kri­vič­nom po­stup­ku. Tu­ži­lac je pri za­klju­če­nju spo­ra­zu­ma bio ras­te­re­ćen iz­vo­đe­nja i pri­ba­vlja­nja no­vih do­ka­za, a bio je si­gu­ran u svo­ju po­bje­du jer je sud u slu­ča­je­vi­ma pri­hva­ta­nja, uvi­jek do­no­sio osu­đu­ju­ću pre­su­du.”
Spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce je u cr­no­gor­skoj la­ič­koj i prav­nič­koj jav­no­sti pred­met mno­go­broj­nih ras­pra­va i po­vla­či za so­bom niz pi­ta­nja i even­tu­al­nih kon­sen­kven­ci. Po­sto­je pred­no­sti, a to je br­že i efi­ka­sni­je vo­đe­nje kri­vič­nog po­stup­ka, ras­te­re­će­nje.
Ma­na je što ni­je pro­pi­sa­no ko­ja je mje­ra mi­ni­mum do ko­je tu­ži­lac mo­že da ubla­ži ka­znu. Na­če­lo pra­ved­no­sti na­la­že da ta gra­ni­ca mo­ra da post­ji i da ona te­ba da bu­de pro­pi­sa­na za­ko­nom ka­ko ne bi bi­le na­ru­še­ne pra­vič­nost i prav­da. Ta­ko­đe, opa­snost vre­ba i od po­ja­ve od­re­đe­nog pro­ce­snog auto­ma­ti­zma. Od­no­sno, da se sud pre­tvo­ri u pro­stu ve­ri­fi­ka­ci­ju ono­ga što kao do­go­vor po­stig­nu tu­ži­lac i okri­vlje­e­ni. Jer je sud po­sled­nja li­ni­ja od­bra­ne prav­de i pra­vič­no­sti i oba­ve­zno je to ra­di­ti u skla­du sa za­kon­skim ovla­šće­nji­ma.
Oče­ki­va­nja jav­no­sti su da pri­mje­na ovog in­sti­tu­ta ne ide na uštrb prav­de i pra­vič­no­sti. To zna­či da oni­ma sa ko­ji­ma tu­ži­la­štvo bu­de sklo­pi­lo spo­ra­zu­me, a sud ih u kraj­njem bu­de ve­ri­fi­ko­vao, ne do­đe do na­ru­ša­va­nja osnov­ne svr­he kri­vič­nog go­nje­nja, a to je sank­ci­o­ni­sa­nje po­či­ni­la­ca kri­vič­nih dje­la i iz­ri­ca­nja onih za­kon­skih sank­ci­ja ko­je će de­sti­mu­la­tiv­no dje­lo­va­ti na even­tu­al­ne po­či­ni­o­ce. Po­seb­no je va­žno u sva­kom kon­kret­nom slu­ča­ju pro­na­ći ba­lans iz­me­đu olak­ša­va­ju­ćih okol­no­sti ko­je po­či­ni­lac sti­če pri­zna­ju­ći dje­lo i vi­si­ne kri­vič­ne sank­ci­je ko­ja je pred­vi­đe­na za­ko­nom. Bez ob­zi­ra na sve ar­gu­men­te za br­zim i efi­ka­snim rje­ša­va­njem kri­vič­nih pred­me­ta ni pod ko­jim okol­no­sti­ma se ne smi­je stvo­ri­ti is­kri­vlje­na sli­ka ovog in­sti­tu­ta u jav­no­sti, a to je da po­či­ni­o­ci kri­vič­nih dje­la mo­gu da se na­go­de sa dr­ža­vom, od­no­sno nje­nim in­sti­tu­ci­ja­ma na na­čin ka­ko to nji­ma od­go­va­ra. Za­to je na pra­vo­su­đu da pri­mje­nu ovog in­sti­tu­ta ko­ri­sti is­klju­či­vo u prav­cu za­do­vo­lje­nja prav­de i pra­vič­no­sti jer će sve su­prot­no zna­či­ti nje­go­vu zlo­u­po­tre­bu i ozbilj­nu kom­pro­mi­ta­ci­ju in­sti­tu­ta spo­ra­zu­ma o pri­zna­nju kri­vi­ce kao i onih ko­ji su ovla­šće­ni da ga pri­mje­nju­ju.(KRAJ)