PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


„Osje­ćao sam po­tre­bu da se ne sa­mo pro­fe­si­o­nal­no, kao isto­ri­čar, već i kao Ba­na­ća­nin odu­žim svom kra­ju i svo­jim ze­mlja­ci­ma, da po­ka­žem da ima­mo raz­lo­ga da bu­de­mo po­no­sni na svo­ju pro­šlost, ali i da ne smi­je­mo da je iz­ne­vje­ri­mo, da od­u­sta­ne­mo od pu­ta ko­jim su išli na­ši pre­ci ču­va­ju­ći svo­je ime i svo­ju vje­ru”, za­pi­i­sao je, po­red osta­log, aka­de­mik Va­si­li­je Đ. Kre­stić u pred­go­vo­ru svo­je obim­ne knji­ge „Sr­bi u Ugar­skoj 1790–1918.”, ko­ju je 2013. go­di­ne iz­da­la Ma­ti­ca srp­ska iz No­vog Sa­da. Uz aka­de­mi­ko­vo lju­ba­zno odo­bre­nje, iz te im­po­zant­ne mo­no­gra­fi­je, ko­ja pra­ti vri­je­me od Te­mi­švar­skog sa­bo­ra 1790. do pri­klju­če­nja Voj­vo­di­ne Sr­bi­ji 1918. go­di­ne, pre­ni­je­će­mo u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va seg­ment ko­ji go­vo­ri o Po­lo­ža­ju Sr­ba u Ju­žnoj Ugar­skoj uoči i na po­čet­ku re­vo­lu­ci­je 1848/49. go­di­ne.
Aka­de­mik Va­si­li­je Đ. Kre­stić ro­đen je 20. ju­la 1932. u Đa­li, u Ba­na­tu. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u rod­nom mje­stu, a gim­na­zi­ju u No­vom Kne­žev­cu i Zre­nja­ni­nu. Stu­di­je isto­ri­je je za­vr­šio na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du 1957, na ko­me je de­set go­di­na ka­sni­je i dok­to­ri­rao. Na tom fa­kul­te­tu, kao pre­da­vač na Ka­te­dri za isto­ri­ju na­ro­da Ju­go­sla­vi­je i Na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju no­vog vi­je­ka, pro­šao je sva na­uč­na zva­nja do pen­zi­o­ni­sa­nja 1997. go­di­ne.
Za do­pi­snog čla­na Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, iza­bran je 1981, a za re­dov­nog čla­na 1991. Od 1982. di­rek­tor je Ar­hi­va SA­NU. Ob­ja­vio je pre­ko 40 knji­ga i oko 600 na­uč­nih ra­do­va. Pet de­ce­ni­ja ba­vi se isto­ri­jom Hr­vat­ske, po­lo­ža­jem Sr­ba u njoj, i sud­bi­nom srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa i ju­go­slo­ven­ske ide­je, a zbog ukup­nog opu­sa i na­uč­nog i sve­ko­li­kog ugle­da, spa­da u jed­no od naj­ve­ćih ime­na srp­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je
Po­zna­to je da do re­vo­lu­ci­je 1848/49. Sr­bi u Ju­žnoj Ugar­skoj ni­je­su ži­vje­li u jed­noj ad­mi­ni­stra­tiv­no-po­li­tič­koj cje­li­ni. Naj­ve­ći nji­hov broj na­la­zio se u Pro­vin­ci­ja­lu, u tri žu­pa­ni­je (To­ron­tal­skoj, Bač­ko-bo­dro­škoj i Srem­skoj), u tri di­je­la Voj­ne gra­ni­ce (Srem­skoj, Ba­nat­skoj i Šaj­ka­škom ba­ta­ljo­nu) i u dva di­strik­ta (Ve­li­ko­ki­kind­skom i Po­ti­skom). Sr­ba je bi­lo i u dru­gim pred­je­li­ma Ugar­ske, ali oni su ta­mo bi­li ra­su­ti i ni­gdje ni­je­su či­ni­li kom­pakt­nu ma­su kao u po­me­nu­tim obla­sti­ma. Iako su ad­mi­ni­stra­tiv­no-po­li­tič­ki bi­li po­ci­je­pa­ni i ži­vje­li su u raz­li­či­tim dru­štve­no-eko­nom­skim, po­li­tič­kim i kul­tur­nim uslo­vi­ma, na­ci­o­nal­no su bi­li svje­sni, a du­hov­no je­din­stve­ni. Me­đu­tim, raz­li­či­ti uslo­vi raz­vit­ka stvo­ri­li su raz­li­ke u dru­štve­nom i eko­nom­skom raz­vo­ju, što će se od­ra­zi­ti i na tok sa­me re­vo­lu­ci­je. Ne­gdje, kao u Pro­vin­ci­ja­lu, gdje su uslo­vi za eko­nom­ski raz­vi­tak bi­li ve­o­ma sku­če­ni, gdje je vi­še vla­da­la fe­u­dal­na ste­ga, pri­mar­ni su bi­li za­htje­vi za po­dje­lu ze­mlje. U pred­je­li­ma gdje se gra­đan­stvo br­že raz­vi­ja­lo, ma­nje su po­sta­vlja­ni eko­nom­ski za­htje­vi, a vi­še oni ko­ji su se ti­ca­li po­li­tič­kih i eko­nom­skih slo­bo­da.
Po­lo­žaj se­lja­ka, ne sa­mo srp­skih već i osta­lih, za sve vri­je­me fe­u­da­li­zma ne­pre­sta­no se po­gor­ša­vao. Fe­u­dal­ne da­žbi­ne stal­no su ra­sle a oba­ve­ze ku­lu­ka su po­ve­ća­va­ne. U tom po­gle­du ni­je bi­lo bit­ni­jih raz­li­ka iz­me­đu se­lja­ka iz žu­pa­ni­ja, di­stri­ka­ta i Voj­ne gra­ni­ce. Po­seb­no te­ško sta­nje se­lja­ka bi­lo je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja uoči re­vo­lu­ci­je. Ta­da je u okvi­ri­ma fe­u­da­li­zma po­čeo da se raz­vi­ja ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin pro­iz­vod­nje, usled če­ga se ja­vi­la dvo­stru­ka eks­plo­a­ta­ci­ja se­lja­ka: i fe­u­dal­na i ka­pi­ta­li­stič­ka. Po­ste­pen pre­la­zak s fe­u­dal­nog na ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin pro­iz­vod­nje po­čeo je in­ten­ziv­ni­jim raz­vo­jem tr­go­vi­ne po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­di­ma. Za­pad­nim, in­du­strij­ski raz­vi­je­ni­jim ze­mlja­ma Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je i Za­pad­noj Evro­pi bi­li su sve neo­p­hod­ni­ji po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­di. Do ta­da za­tvo­re­na – autar­kič­na fe­u­dal­na pro­iz­vod­nja, ko­ja se za­do­vo­lja­va­la pod­mi­ri­va­njem sop­stve­nih po­tre­ba, po­če­la je da se mi­je­nja. Pred­je­li Ju­žne Ugar­ske, po­zna­ti po plod­nom tlu, po­če­li su in­ten­ziv­ni­je da pro­iz­vo­de po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vo­de. Sve vi­še su se opre­dje­lji­va­li za pro­iz­vod­nju na­mi­je­nje­nu tr­ži­štu, pre­vas­hod­no za pro­iz­vod­nju ži­ta­ri­ca. Da bi to po­sti­gli, ve­le­po­sjed­ni­ci – fe­u­dal­ci, ko­ji su ras­po­la­ga­li sa la­ti­fun­di­ja­ma, po­če­li su da od­u­zi­ma­ju se­lja­ci­ma i ono ma­lo ze­mlje ko­jom su do ta­da ras­po­la­ga­li i ko­ju su, uz od­re­đe­ne oba­ve­ze, ob­ra­đi­va­li. Taj pro­ces od­u­zi­ma­nja ze­mlje u na­u­ci je po­znat kao „ogra­đi­va­nje”. Ze­mlja je od se­lja­ka naj­če­šće od­u­zi­ma­na ko­ma­sa­ci­ja­ma, se­gre­ga­ci­ja­ma i pu­tem ur­ba­ri­jal­nih re­gu­la­ci­ja. Zbog „ogra­đi­va­nja” i po­ste­pe­nog pre­la­ska na ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin pro­iz­vod­nje, zbog pre­la­ska s na­tu­ral­ne na rob­no­nov­ča­nu pri­vre­du, se­lja­ci su bi­li za­hva­će­ni i di­fe­ren­ci­ja­ci­jom. Jed­ni su si­ro­ma­ši­li i osta­ja­li bez ze­mlje, a dru­gi su uspi­je­va­li da se pri­la­go­de no­vim eko­nom­skim od­no­si­ma i da se obo­ga­te. Broj be­ze­mlja­ša u Ugar­skoj, i to ne sa­mo Sr­ba ne­go i Ma­đa­ra i osta­lih na­ro­da, uoči 1848. go­di­ne bio je u znat­nom po­ra­stu. Što se vi­še pri­bli­ža­va­la re­vo­lu­ci­ja 1848. go­di­ne, pri­ti­sak na se­lja­ke i nji­ho­vo eks­plo­a­ti­sa­nje bio je sve ja­či i bez­ob­zir­ni­ji.
(NASTA­VI­ĆE SE)