Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ

Od Pr­ve knji­ge Moj­si­je­ve ko­ja se zo­ve Po­sta­nje do knji­ga Pro­ro­ka Ma­la­hi­je vo­di nas Lu­ča svo­jim pu­tem Svje­tla i ob­no­ve sta­re Isti­ne kao na­dah­nu­ća za stva­ra­nje oslon­ca no­vo­me do­bu na­stan­ka Go­spod­nje vo­lje da jed­nom vra­ti Čo­vje­ka u bla­žen­stvo i bo­žan­sko ob­lič­je.
Od Sve­tog je­van­đe­lja po Ma­te­ju do Ot­kri­ve­nja sve­to­ga Jo­va­na bo­go­slo­va upu­ću­je nas „Gor­ski vi­je­nac”, iz­vi­ja nam iskru no­ve na­de, no­ve svje­tlo­sti, no­vog sta­nja ka­ja­nja, ob­no­ve i za­vje­ta Go­spo­du na­šem Isu­su Hri­stu u vri­je­me ka­da po­no­vo an­ti­hrist ho­će da za­go­spo­da­ri svi­je­tom.
Za­to po­sto­ji ve­li­ka i čud­no­va­ta ze­mlja, ma­la Cr­na Go­ra. „Ze­mlja ma­la, od­svud sti­je­šnje­na”, ali pu­na sna i ener­gi­je. Neo­bič­nog sna i pro­ti­vr­ječ­ne ener­gi­je. Ze­mlja u ko­joj je Bog i na­rod kru­ni­šu­ći stva­ra­la­štvo stvo­rio Vla­di­ku da bu­de pje­snik i da so­či­ni ve­li­čan­stve­nu pje­smu „Pa­ris i He­le­na ili Noć sku­plja vi­je­ka”:
„O na­sljed­stvo ide­jal­no, ti nam To­jiš be­smr­ti­je, te sa ne­bom du­ša ljud­ska ima svo­je sno­še­ni­je!”
Broj­na su tu­ma­če­nja ovog ču­ve­nog so­či­nje­ni­ja Vla­di­ke Ra­da To­mo­va od sve­to­rod­nih i pa­tri­jar­hal­nih Pe­tro­vi­ća sa Nje­gu­ša, na­sta­log po svoj pri­li­ci pred kraj lje­ta 1845. g. u Pe­ra­stu. Ta­mo je po Me­da­ko­vi­će­vom svje­do­če­nju u Nje­go­še­vom su­sjed­stvu sta­no­va­la lje­po­ti­ca ko­ja se za­gle­da­la u pre­li­je­pog vla­di­ku i po­gle­di joj ne osta­še ne­uz­vra­će­ni. Pje­smu je pr­vi put ob­ja­vio Pa­vle Po­po­vić u „Bo­san­skoj vi­li” tek 1913. g. i to na osno­vu pre­pi­sa ko­ji je pro­na­đen u Pu­blič­noj (Na­rod­noj) bi­bli­o­te­ci u Pe­tro­gra­du me­đu spi­si­ma Je­go­ra Pe­tro­vi­ča Ko­va­ljev­skog. De­ta­ljan za­pis o to­me osta­vio je Pa­vle Po­po­vić u tek­stu „Jed­na ne­po­zna­ta pje­sma Nje­go­še­va”, upra­vo u „Bo­san­skoj vi­li” br. 1, od 15. ja­nu­a­ra 1913. g. Ori­gi­nal­ni auto­graf pje­sme pro­na­ćen je tek 1956. g. na po­seb­nom li­stu u „Nje­go­še­voj bi­lje­žni­ci” ko­ju je prin­ce­za Kse­ni­ja Ni­ko­li­na Pe­tro­vić po­klo­ni­la Isto­rij­skom in­sti­tu­tu Cr­ne Go­re. Fak­si­mil i štam­pa­na tran­skrip­ci­ja pje­sme sa osta­lim tek­stom „Nje­go­še­ve bi­lje­žni­ce”, ob­ja­vlje­ni su iste 1956. g. na Ce­ti­nju, a sa­ma pje­sma je na str. 195-198 tog ču­ve­nog iz­da­nja. Raz­li­ke iz­me­ću tek­sta ko­ji je ob­ja­vio Pa­vle Po­po­vić i auto­gra­fa Nje­go­še­vog ne­znat­ne su i ne mi­je­nja­ju su šti nu zna­če­nja ovog je­din­stve­nog pje­snič­kog dra­gu­lja.
Re­če­no je na po­čet­ku da su tu­ma­če­nja ove ve­li­ke cr­no­gor­ske pje­sme nad pje­sma­ma br­oj­na; mo­žda ono­li­ko broj­na ko­li­ko je i di­vlje­nje toj pje­smi za ko­ju je još M. Me­da­ko­vić re­kao da bi se „mo­ra­la na­zva­ti kru­nom nje­go­vi­je pje­sa­ma”. I sva osta­la ka­zi­va­nja, kri­ti­čar­ska i im pre­si­o­ni­sti­čar­ska idu u upra­vo re­če­nom smi­slu. I do­bro je, sva­ka ko je do­bro što je ta­ko. Ali, osta­je­mo u ubje­će­nju da „Noć sku­plja vi­je­ka” je­ste auten­tič­no ve­li­čan­stve­na i po se­bi i za se­be. I sve osta­lo mo­že, ali i ne mo­ra da je se do­ti­če. Kao i kon­sta­ta­ci­ja ko­ju smo i sti­ho­vi­ma ilu­stro­va­li, o po­e­ti­ci u slu­žbi me­ta­fi­zi­ke, o pje­smi ko­ja ljud­ski, eg­zal­ti­ra­no erot­ski do­ži­vljaj ne­po­sred­no ve­zu­je za op­šte­nje ovo­ze­malj­ske du­še sa vječ­nim bož­jim du­hom va­se­lje­ne. I re­če Vog. I bi po nje­go­vo­me.
I bi, i je­ste. Sre­ćom je­ste, Go­spod­njom pro­mi­sli je­ste me­ću na­ma i Go­spo­dom Nje­goš. I „Gor­ski vi­je­nac” – No­vi za­vjet – Nje­go­šev.
Nje­goš je „Gor­ski vi­je­nac” spje­vao na Ce­ti­nju 1846. go­di­ne, u te­škim ukup­nim pri­li­ka­ma za Cr­nu Go­ru i Vr­da. („No­ve nu­žde ra­đu no­ve si­le...), „De­lo je bi­lo štam­pa­no naj­ka­sni­je do po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra, 1847. go­di­ne, jer je već 16. fe­bru­a­ra te go­di­ne Stje­pan Pe­ja­ko­vić, do­slao iz Be­ča je­dan pri­mje­rak Lju­de­vi­tu Ga­ju u Za­greb, kao Nje­go­šev po­klon”. Na na­slov­ni­ci tog pr­vog iz­da­nja „Vi­jen­ca sto­ji da, je u pi­ta­nju „isto­rič­no so­bi­tie pri svr­šet­ku XVII vi­e­ka, so­či­ne­nie P. P. Nj. Vla­di­ke Cr­no­gor­sko­ga”. Lič­no ime je sta­vlje­no u sa­svim spo­re­dan plan – i to či­ne sa­mo ve­li­ki. Nji­ho­vo je ime po­zna­to i traj­no – u Sve­po­zna­nju.
Ako su po­et­ska dje­la, po­go­to­vu ona što im zbog pri­bli­žno­sti ili nad­moć­no­sti nad ži­vo­tom da­je­mo ta­ko smi­o­no na­ziv ve­li­kih, otje­lo­tvo­re­nje bi­ti­sa­nja u naj­sna­žni­jem vi­du, on­da je vr­lo ne­za­hval­no u nji­ma oba­ve­zno tra­ži­ti pri­stup ko­ji će ima­ti ap­so­lut­nu di­men­zi­ju. Di­na­mi­ka ko­ju po­sto­ja­nje sa­mo po se­bi na­me­će, pri­ma i ta dje­la u okri­lje svo­je ne­u­mit­no­sti, te je ta­ko i ana­li­ti­čar pri­mo­ran da tra­ži no­va vi­đe­nja u vre­me­nu do ko­jeg su ta dje­la uspje­la da do­đu i da u nje­mu ne iz­gu­be ni­šta od sa­vre­me­no­sti i op­šte­i­stin­skog (u naj­ši­rem smi­slu) zna­če­nja. Vri­je­me zem­no pri­hva­ta ljud­ske sud­bi­ne i nji­ho­va ostva­re­nja, i ona, ako su pra­va, osta­ju; vri­je­me pri­hva­ta i na­dah­nju­je se nji­ma ka­ko ne bi sa­tr­lo sa­mo se­be.
(Na­sta­vi­će se)