PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ

U pro­šlo­sti su se če­sto de­ša­va­le su­šne i glad­ne go­di­ne. U tim su­tu­a­ci­ja­ma bi­lo je te­ško pre­hra­ni­ti i če­ljad i sto­ku. Su­ša je za so­bom osta­vlja­la ne­da­će i te­go­be. Ovo po­seb­no va­ži kad je bi­lo u pi­ta­nju zi­mlje­nje ova­ca. U se­lu su u va­zdu­hu leb­dje­la pi­ta­nja: „Da li će­mo us­pje­ti da ih ska­pu­la­mo od gla­di do Đur­đev­da­na”. Mno­gi­ma je pi­ća (hra­na za sto­ku) ne­sta­ja­la pri­je Đur­đev­da­na. U tom slu­ča­ju su bi­li pri­mo­ra­ni da idu u žup­ne kra­je­ve (Ul­cinj, Bar, Pod­go­ri­ca) gdje pro­lje­će ra­ni­je do­la­zi. To je sto­ča­ri­ma pri­či­nja­va­lo ve­li­ke te­ško­će. U ovim si­tu­a­ci­ja­ma, pa­sti­ri su se če­sto bo­ri­li sa ne­vre­me­nom, sa ne­do­stat­kom su­vot­nog pro­sto­ra, a bo­ga mi, i sa ne­do­stat­kom tra­ve. Če­sto se de­ša­va­lo da ov­ce je­dva pre­ži­ve. Ta­kvu sto­ku je tek pla­ni­na po­pra­vlja­la i do­vo­di­la u ži­vot­nu kon­di­ci­ju.
Ne­do­sta­tak pi­će u opi­sa­nim okol­no­sti­ma, kao i pi­ća lo­šeg kva­li­te­ta, di­rekt­no su uti­ca­li na ugi­nu­će i ova­ca i jag­nja­di. Po­ne­kad se de­ša­vao i pra­vi po­mor jag­nja­di. Ovo­me su, na­rav­no, če­sto do­pri­no­si­la i ra­zna stoč­na obo­lje­nja ko­ja ni­je­su li­je­če­na.
Ni­je bio ri­je­dak slu­čaj da ov­ca pri­li­kom jag­nje­nja ugi­ne. To se de­ša­va­lo usled te­škog i pre­te­škog jag­nje­nja. Ne­u­hra­nje­nost, od­no­sno sla­bo dr­ža­nje sto­ke, ovo­me je znat­no do­pri­no­si­lo. Osim to­ga, de­ša­va­lo se da se jag­nje ne­pra­vil­no okre­ne pri­li­kom jag­nje­nja, što je do­vo­di­lo do to­ga da se ov­ca jag­nji i po ne­ko­li­ko da­na. To do te mje­re ov­cu iz­mu­či da na kra­ju ugi­ne. De­ša­va­lo se da ugi­ne i ov­ca i jag­nje, a ne­ri­jet­ko se do­ga­đa­lo da ov­ca ugi­ne, a jag­nje osta­ne ži­vo. Ta­kva jag­njad su na­zi­va­na si­ro­čad (po­doj­čad). U ne­kim bu­lju­ci­ma uvi­jek je bi­lo si­ro­ča­di.
Si­ro­čad su do­sta op­te­re­ći­va­la pa­sti­ra, pa i osta­lu če­ljad ko­ja su se bri­nu­la o sto­ci. Nji­ma je po­kla­nja­na po­seb­na pa­žnja. Na­ro­či­to je po­kla­nja­na pa­žnja si­ro­ča­di­ma ko­ju je ojag­nji­la do­bra mlje­ko­da­ni­ca. U tim si­tu­a­ci­ja­ma se svim si­la­ma na­sto­ja­lo da se si­ro­če od­go­ji i da sprem­no uđe u svi­jet od­ra­slih. Ovo se pr­ven­stve­no od­no­si­lo na jag­nji­ce.
Si­ro­čad su, pri­je sve­ga, sa­ža­lji­va­na sa­mim tim što su osta­la bez maj­ke. To se ni­je mno­go raz­li­ko­va­lo od sa­ža­lje­nja ko­ja su dje­ca kao si­ro­čad do­ži­vlja­va­la u po­ro­di­ci, u se­lu, u dru­štve­nim gru­pa­ma.
Od pr­vog tre­na do­la­ska na svi­jet, pred do­ma­ći­nom se po­sta­vlja­lo pi­ta­nje ka­ko za­do­ji­ti si­ro­če. Ni­je mu ni­šta dru­go pre­o­sta­ja­lo, ne­go da ga po­do­ji pod onom ko­ja već ima jag­nje i ko­ja ima vi­šak va­re­ni­ke.
U tom slu­ča­ju, mo­rao je ov­cu pri­dr­ža­va­ti jer obič­no ov­ca ne da­je da je po­do­ji tu­đe jag­nje. To je mo­rao či­ni­ti ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no. Na­rav­no, ni­je po­da­jao si­ro­če sa­mo is­pod jed­ne ov­ce, već je če­sto tre­ba­lo da ga za­do­ji vi­še ova­ca – sve one ko­je su ima­le iz­vje­sne vi­ško­ve va­re­ni­ke u vi­me­nu. Po­ne­kad se de­ša­va­lo da ov­ci ugi­ne jag­nje. Ta­kve su du­go pa­ti­le. Do­ma­ćin je pod ta­kvim ov­ca­ma po­da­jao si­ro­če. To je či­nio ve­o­ma upor­no. One ko­je su bi­le lju­bo­rod­ni­je, na­kon od­re­đe­nog vre­me­na, pri­lju­blji­va­le su si­ro­če. Ta­ko je si­ro­če do­bi­ja­lo no­vu maj­ku. Ni­je se raz­li­ko­va­la od pra­ve maj­ke. Čak se imao uti­sak da ga vi­še vo­li ne­go svo­je jag­nje.
Bi­lo je slu­ča­je­va da se ov­ca ne­mi­lo­srd­no od­no­si­la pre­ma si­ro­ča­di­ma. Si­ro­čad su, na­i­me, če­sto gri­nja­la (na­pa­da­la) dru­ge ov­ce da ih po­do­je, da uto­le glad. To su če­sto či­ni­la na­pad­no i upor­no. Ov­ce su ih od se­be od­bi­ja­le uda­ra­ju­ći ih gla­vom iz sve sna­ge. Ne­kad bi si­ro­če pa­lo na ze­mlju od si­li­ne udar­ca. Ta­kve ov­ce ni­je­su vo­lje­li ni čo­ba­ni, ni dje­ca. Čak su ih „opo­mi­nja­li” du­gim pru­tom po rba­tu. Jad­no si­ro­če je stra­da­lo i od ov­no­va, na­ro­či­to ako je sta­do bo­ra­vi­lo u sti­je­šnje­nom pro­sto­ru. De­ša­va­lo se da si­ro­če ugi­ne od pre­ja­kog udar­ca ro­ga­ča. Ta­kav je ovan tre­ti­ran kao pra­vi si­le­dži­ja. Bio je pod stal­nom pri­smo­trom i pa­sti­ra i do­ma­ći­na ku­će. Ni­je mu se „dri­je­ma­lo” kad ga je „opo­mi­njao” ra­že­šće­ni čo­ba­nin.
Dje­ca su se sa oso­bi­tom pa­žnjom od­no­si­la pre­ma si­ro­ča­di­ma. No­si­la su ih u na­ruč­ju, sa­ža­lji­vo ih mi­lo­va­la. Dje­či­ji po­ljup­ci i za­gr­lja­ji ni­kad im ni­su fa­li­li. Iz ša­ke su im da­va­li so­li, bra­šna i osta­le đa­ko­ni­je. Po­da­ja­le su ih ne­kad mlje­ko­da­ni­ce. Kad je bi­lo mno­go zim­no vri­je­me, pri­no­si­li su ih pri og­nji­štu da ih ugri­ju. Dje­ca su vo­lje­la da im pru­že prst pri usti­ma. Jag­njad su im si­sa­la prst, mi­sle­ći da je to si­sa nji­ho­ve maj­ke. Po­ne­kad je ova za­ba­va du­že tra­ja­la. I dje­ca i jag­njad su u to­me uži­va­la. Si­ro­čad su tr­ča­la za pa­sti­rom, do­ma­ći­nom, do­ma­ći­com, dje­com, da­kle, za svi­ma oni­ma ko­ji su ih po­da­ja­li pod tu­đim maj­ka­ma. U bli­skoj pro­šlo­sti se do­ga­đa­la jed­na ino­va­ci­ja u po­da­ja­nju (hra­nje­nju) si­ro­ča­di. Če­sto se, na­i­me, hra­ne ova jag­njad iz bo­či­ce (fla­ši­ce) na ko­joj je na­dje­nu­ta cuc­la. Ova­kav na­čin hra­nje­nja jag­nja­di, oba­vlja­ju i od­ra­sli i dje­ca. Ta ino­va­ci­ja je u znat­noj mje­ri olak­ša­la taj za pa­sti­ra de­li­ka­tan po­sao.
Po­seb­na pa­žnja se po­kla­nja­la si­ro­ča­di­ma či­ja je maj­ka stra­da­la od vu­ko­va. Valj­da se to či­ni­lo iz raz­lo­ga što su ta­kva jag­njad bi­la žr­tva vuč­jeg si­le­džij­stva i na­sil­ni­štva. Ako su maj­ke si­ro­ča­di stra­da­le usled ne­pa­žnje, ta­kvom se pa­sti­ru te­ško par­šta­lo, jer maj­ku, ipak, ne mo­že ni­ko na­do­mje­sti­ti i za­mi­je­ni­ti.(Na­sta­vi­će se)