pi­še: Dra­gi­ša Do­žić

Dru­štvo mla­dih eko­lo­ga „DMEN” iz Nik­ši­ća i dru­ge ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je upu­ti­le su apel gra­đa­ni­ma i nad­le­žni­ma, pri­je sve­ga tu­ži­la­štvu, da se pre­i­spi­ta rad od­go­vor­nih u za­šti­ti i ga­zdo­va­nju šu­ma­ma. Oni su tom pri­li­kom uka­za­li na mno­ge ne­pra­vil­no­sti i ne­za­ko­ni­to­sti, ko­je pra­te ne­sa­vje­sno i neo­d­go­vor­no ga­zdo­va­nje šu­ma­ma na pod­ruč­ju nji­ho­ve op­šti­ne. Po­seb­no su­ge­ri­šu tu­ži­la­štvu da pre­i­spi­ta ras­po­dje­lu kon­ce­si­ja, pri­ho­de od kon­ce­si­ja, ko­ji po tom osno­vu pri­pa­da­ju lo­kal­noj upra­vi i iz­ra­ža­va­ju sum­nju da su ti pri­ho­di ne­sra­zm­jer­ni po­sje­če­noj drv­noj ma­si. Ko­nač­no, uka­zu­ju da je za­po­če­lo or­ga­ni­zo­va­no uni­šta­va­nje šum­skih eko­si­ste­ma, ne­kon­tro­li­sa­nim sje­ča­ma i po­ža­ri­ma u re­jo­nu pla­ni­ne Voj­nik, za­hva­ta­ju­ći i ši­re pro­sto­re.
Pri­ča o ne­bri­zi o šu­ma­ma i ne­do­ma­ćin­skom po­na­ša­nju pre­ma šum­skom do­bru ne za­u­sta­vlja se u okvi­ri­ma Cr­ne Go­re, ona se pre­no­si da­lje, van nje­nih gra­ni­ca. Imao sam pri­li­ku da, kao mje­šta­nin Ko­la­ši­na, to­kom pro­šle go­di­ne, pre­pje­ša­čim pla­nin­skim pre­vo­jem pre­ma Bje­la­si­ci, Ostr­vi­ci Do­njem i Gor­njem Vuč­ju i pro­đem ga­zdin­skim je­di­ni­ca­ma Bu­ko­vi­ca, Ri­je­ka Mu­šo­vi­ća, Pje­šča­ni­ca i Do­nje Vuč­je. Na­i­šao sam na pri­zo­re, ko­ji pod­sje­ća­ju na ru­ši­lač­ke za­hva­te, rav­ne ele­men­tar­nim ne­po­go­da­ma. Ni­je­sam se mo­gao od­mah pri­bra­ti i shva­ti­ti o če­mu se ra­di, pa sam po­zvao u po­moć stru­ku i is­ku­stvo, da bih iden­ti­fi­ko­vao si­stem sje­če i cilj ta­kvog ga­zdo­va­nja. Ko­nač­no sam shva­tio da su u pi­ta­nju za­hva­ti i či­ste sje­če, vo­đe­ne is­klju­či­vo pro­fi­ter­skim in­te­re­som pri­vi­le­go­va­nih kon­ce­si­o­na­ra i šu­mo­kra­di­ca, uz bla­go­na­klo­nost i po­dr­šku taj­ku­na i nad­le­žnih or­ga­na i in­sti­tu­ci­ja.
Ni­je bo­lja si­tu­a­ci­ja ni u pri­vat­nim šu­ma­ma. Vla­sni­ci šu­ma po­na­ša­ju se ne­do­ma­ćin­ski pre­ma svom do­bru, kao da je na­mi­je­nje­no za jed­no­krat­nu upo­tre­bu i sa­mo za jed­nu ge­ne­ra­ci­ju. Ga­zdo­va­nje pri­vat­nim šu­ma­ma sve­de­no je, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, na do­zna­ku sta­ba­la ko­ja se ne mo­že ura­di­ti struč­no bez pret­hod­no ura­đe­ne osno­ve ili pla­na ga­zdo­va­nja. Oni ko­ji oba­vlja­ju do­zna­ku ne­ma­ju ni­ka­kve po­dat­ke o drv­noj ma­si, pri­ra­stu, od­no­sno, vr­sti dr­ve­ća i ga­zdin­skoj kla­si sa­sto­ji­ne na pri­vat­noj par­ce­li. Ve­li­ki broj vla­sni­ka sje­ču oba­vlja bez do­zna­ke i ži­go­sa­nja sor­ti­me­na­ta. Do­volj­no je da se do­bi­je do­zvo­la za sje­ču 10-ak ku­bi­ka i da to po­slu­ži kao „ulaz” u pri­vat­ni po­sjed, a po­si­je­če se vi­še­stru­ko vi­še. Si­je­če se sve od re­da, če­sto i naj­kva­li­tet­ni­ja sta­bla, bez oba­ve­ze us­po­sta­vlja­nja šum­skog re­da. Ot­pre­ma šum­skih sor­ti­me­na­ta se oba­vlja, pre­te­žno, na re­gi­o­nal­nom i jav­nom pu­tu. Ni­je­su ri­jet­ki pri­mje­ri da vla­sni­ci uz svo­ju par­ce­lu si­je­ku i u dru­štve­noj šu­mi i tu­đem vla­sni­štvu, bez ika­kvih po­slje­di­ca. Naj­dra­stič­ni­je pri­mje­re či­stih sje­ča, na iz­u­zet­no str­mim te­re­ni­ma, i po­ha­re tu­đeg vla­sni­štva, na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Ko­la­šin, ima­mo is­pod pre­vo­ja Cr­kvi­ne, ne­da­le­ko od re­pe­ti­to­ra i ma­gi­stral­nog pu­ta, ju­go­za­pad­no od za­se­o­ka Se­o­ca. Opu­st­je­lo se­lo i od­su­stvo kon­trol­nih šu­mar­skih or­ga­na, is­ko­ri­sti­li su po­je­din­ci i šu­mo­kra­di­ce, bo­ga­te­ći se ta­ko na tu­đoj imo­vi­ni.
Po za­ma­hu i oči­gled­nim po­slje­di­ca­ma, po­na­ša­nje pri­vi­le­go­va­nih kon­ce­si­o­na­ra i šu­mo­kra­di­ca po­sta­je dru­štve­ni pro­blem. Po­slje­di­ce su vi­še­stru­ke, šu­me se kr­če i ne­sta­ju, a pre­o­sta­li kom­plek­si se uni­šta­va­ju u po­ža­ri­ma. Va­tre­ne sti­hi­je na­no­se ogrom­nu šte­tu, a kon­ce­si­o­na­ri ne osje­ća­ju od­go­vor­nost da ih za­šti­te, iako eks­plo­a­ti­šu ve­li­ke po­vr­ši­ne eko­nom­ski naj­vred­ni­jih šu­ma u Cr­noj Go­ri.
Neo­do­go­vo­ran je stav onih kon­ce­si­o­na­ra, ko­ji sma­tra­ju da za­šti­ta šu­ma od po­ža­ra ni­je nji­ho­va bri­ga, čak ni u ga­zdin­skim jed­ni­ci­ma na ko­ji­ma si­je­ku, shod­no ugo­vo­ri­ma o kon­ce­si­ja­ma. Za­blu­da je da slu­žbe za­šti­te i spa­sa­va­nja u op­šti­na­ma, sa sla­bom opre­mom i ne­do­volj­nim bro­jem iz­vr­ši­la­ca, mo­gu efi­ka­sno za­šti­ti­ti na hi­lja­de hek­ta­ra šu­ma. Štam­pa je u vi­še slu­ča­je­va za­bi­lje­ži­la ape­le gra­đa­na, NVO i lju­bi­te­lja pri­ro­de, ko­ji od nad­le­žnih tra­že da se pi­ta­nje za­šti­te šu­ma od po­ža­ra, pod hit­no i kom­plet­no ri­je­ši. To pi­ta­nje bi­lo je pri­sut­no i ra­ni­je i ne­ma di­le­me či­ja je to du­žnost, s ob­zi­rom na zna­čaj šu­ma u sva­kom dru­štve­nom si­ste­mu.
Da­nas ima­mo za­bri­nja­va­ju­ću neo­d­go­vor­nost i ne­bri­gu nad­le­žnih or­ga­na i in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, ka­da je ri­ječ o za­šti­ti šu­ma. Ta ne­bri­ga je pre­šla u anar­hi­ju i to u vri­je­me ka­da te­ži­mo da se in­te­gri­še­mo u ci­vi­li­zo­va­no evrop­sko dru­štvo. Pro­fi­ter­ska ma­ni­ja gru­pe taj­ku­na i po­je­di­na­ca iz­di­gla se iz­nad na­ci­o­nal­nog in­te­re­sa i za­po­če­la ru­ši­lač­ke za­hva­te u uni­šta­va­nju pri­rod­nih re­sur­sa.
(NA­STA­VI­ĆE SE)