PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ljet­nje fe­ri­je Velj­ko pro­vo­di u Som­bo­ru. Bo­e­mi­še po som­bor­skim ka­fa­na­ma, po bir­cu­zi­ma tra­ći da­ne, ta­ko da ga i tet­ke pre­ko­ri­je­va­ju: „Ko­men­di­je znaš, a jo­go­ve (pra­va) ne znaš...!” Če­sto je u dru­štvu sa Va­som Sta­ji­ćem, ko­ji je pro­fe­sor srp­ske Pre­pa­ran­di­je u Som­bo­ru. Va­sa ga tje­ra na uče­nje fran­cu­skog je­zi­ka, upo­zna­je ga sa fran­cu­skom li­te­ra­tu­rom, sa Bo­dle­ro­vom po­e­zi­jom, Mi­se­om. Od­vra­ća ga od be­kri­ja­nja, a i od pre­tje­ra­nog uva­ža­va­nja ma­đar­ske li­te­ra­tu­re. Sve­to­zar Pri­bi­će­vić mu ša­lje iz Za­gre­ba te­le­graf­sku uput­ni­cu od še­zde­set kru­na. Bio je to, u stva­ri, od­go­vor da je pri­mljen za čla­na re­dak­ci­je Sr­bo­bra­na i da će ima­ti to­li­ku pla­tu; da do­đe.
Pr­vi put sti­že u Za­greb na sve­slo­ven­ski so­kol­ski slet, sa svo­jim dru­gom, ured­ni­kom ča­so­pi­sa Cro­a­tia Ga­špar­cem. Pri­bi­će­vić mu je u re­dak­ci­ji dao po­sao ured­ni­ka li­te­rar­ne i felj­ton­ske ru­bri­ke. Či­ta­o­ci su po­seb­no za­pa­zi­li nje­go­ve „Ne­djelj­ne za­pi­ske”, ko­men­ta­re po­li­tič­kih, kul­tur­nih i osta­lih zbi­va­nja u svi­je­tu, ali pi­sa­ne li­te­rar­no: o se­ljač­kim po­bu­na­ma u Ru­mu­ni­ji i Fer­di­nan­do­vom pu­tu u Ber­lin, ili o in­ter­pe­la­ci­ji u srp­skom par­la­men­tu i agrar­nim pi­ta­nji­ma. Sa­ra­đu­je i u dru­gim srp­skim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma na pod­ruč­ju Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je. U pr­voj sve­sci Bo­san­ske vi­le ob­ja­vlju­je pje­smu „Na Sa­vi”, po­sve­će­noj Pe­tru Ko­či­ću.
Ne­će se du­go u Za­gre­bu za­dr­ža­ti – već uje­sen 1907. go­di­ne pre­ći će u Srem­sku Mi­tro­vi­cu, pri­vre­me­no, za ured­ni­ka or­ga­na Srp­ske sa­mo­stal­ne stran­ke za Srem. Po­sla u re­dak­ci­ji ni­je bi­lo do­volj­no, pa je ra­dio i kao advo­kat­ski pri­prav­nik. Us­po­sta­vlja pr­ve bli­že ve­ze sa be­o­grad­skim knji­žev­nim kru­go­vi­ma. Ljet­nji od­mor pro­vo­di u Be­o­gra­du i upo­zna­je se sa pi­sci­ma na gla­su: vi­dio je Si­mu Pan­du­ro­vi­ća, Di­sa; Sker­lić ga je „vr­lo li­je­po pri­mio”... Sve­ti­slav Ste­fa­no­vić ob­ja­vlju­je u Bran­ko­vom ko­lu pje­smu „Po­nos kr­vi”, po­sve­će­nu mla­dom pje­sni­ku Velj­ku Pe­tro­vi­ću. A sam Velj­ko – oda­zi­va se na po­ziv bi­lo ko­jeg srp­skog gla­si­la: iz Ki­kin­de, Som­bo­ra, Vr­šca, No­vog Sa­da, Sa­ra­je­va...
Naj­zad je uspio da uđe u Lje­to­pis. U ja­nu­ar­skoj sve­sci 1908. go­di­ne, u svo­joj dva­de­set­če­tvr­toj go­di­ni, ob­ja­vio je ru­ko­vet od de­set pje­sa­ma iz knji­ge „Na pra­gu”, ko­ju je pri­pre­mao. Me­đu ovim pje­sma­ma je i ona „Otac pla­če” – nju ni­ka­da vi­še ne­će pre­štam­pa­ti. Ured­nik Lje­to­pi­sa Mi­lan Sa­vić, sa ko­jim je u stal­noj pre­pi­sci, i u či­ju ku­ću je ra­do pri­man, očin­ski se bri­ne o nje­mu. Na­pu­šta po­sao u re­dak­ci­ji Slo­bo­de i od­la­zi u ma­na­stir Ši­ša­to­vac, u Fru­šku go­ru, da se od­mo­ri, da spre­mi za­vr­šni is­pit i da pi­še.
Sa­vić mu pi­še da se ču­di što ga otac osta­vlja da u Ši­ša­tov­cu „ka­lu­đe­ru­je”, umje­sto da na­sta­vi „za­pu­šte­ne i za­par­lo­že­ne stu­di­je”. I tu u Ši­ša­tov­cu zbi­će se je­dan od naj­u­zbu­dlji­vi­jih do­ga­đa­ja u Velj­ko­vom ži­vo­tu. On sam ga je ova­ko opi­sao:
– Đa­kon Ro­man je na ma­gar­cu, čak iz Čal­me, pre­no­sio po­štu. Kad je vi­dio Gla­snik, ni­je mo­gao da odo­li, a da ma­lo ne za­vi­ri... Vi­dio je Sker­li­ćev čla­nak „Ob­no­va na­še ro­do­lju­bi­ve po­e­zi­je”. Od­mah je pu­kao glas... Otac Ger­man, naj­sta­ri­ji ka­lu­đer, za­pla­kao se i re­kao mi: „Znaš li ti da je srp­ski knji­žev­nik sa­mo­pro­i­zvolj­ni mu­če­nik?”
Sker­lić je u svom ese­ju, sem osta­log, pi­sao: „Velj­ko Pe­tro­vić ja­vlja se do­sta če­sto svo­jim ro­do­lju­bi­vim i po­li­tič­kim pje­sma­ma u Sr­bo­bra­nu i dru­gim po­li­tič­kim li­sto­vi­ma. Či­taj­te te pje­sme. To su ne sa­mo naj­bo­lje pa­tri­ot­ske pje­sme ko­je da­nas je­dan Sr­bin iz Ugar­ske pje­va, to ide mo­žda u naj­bo­lje, ali iz­vje­sno u naj­o­ri­gi­nal­ni­je stva­ri cje­lo­kup­ne ro­do­lju­bi­ve po­e­zi­je srp­ske”. Jo­van Sker­lić je ta­ko utro put, po­sve si­gu­ran, u knji­žev­no­sti mla­dom pje­sni­ku i pri­po­vje­da­ču.
A on će se, umje­sto u Pe­štu na za­vr­še­tak stu­di­ja, oti­snu­ti u Sa­ra­je­vo, u re­dak­ci­ju Srp­ske ri­je­či. Bi­lo je to lje­to 1909. go­di­ne, u vri­je­me „buj­nog, pr­ko­snog po­le­ta srp­skog na­ro­da u anek­to­va­noj car­skoj po­kra­ji­ni, u Ko­či­će­voj, u Šan­ti­će­voj, u Rin­di­noj, u Prin­ci­po­voj otadž­bi­ni”. S Bo­snom je, po sop­stve­nom sje­ća­nju, imao i ra­ni­je ve­ze, ta­ko da je ovaj do­la­zak bio ostva­re­nje dav­na­šnje že­lje. A sem ra­da u svo­joj re­dak­ci­ji, ak­ti­van je sa­rad­nik u Bo­san­skoj vi­li, gdje je, sem Šan­ti­ća, Ko­či­ća, Du­či­ća i Ćo­ro­vi­ća, član re­dak­ci­o­nog od­bo­ra. Pa ipak, u Sa­ra­je­vu se naj­vje­ro­vat­ni­je ob­reo po pre­po­ru­ci Sve­to­za­ra Pri­bi­će­vi­ća jer je re­dak­ci­ji Srp­ske ri­je­či bio po­tre­ban mlad, da­ro­vit no­vi­nar. To su no­vi­ne ko­je po­zi­va­ju: „Sr­bi­ne, ne is­pu­štaj ze­mlje iz ša­ka, jer je sva­ka gru­da, sva­ka bra­zda, sva­ki pe­dalj srp­ske ze­mlje, sva­ka iz­gu­blje­na ku­ći­ca, sva­ko na­pu­šte­no ku­ći­šte srp­sko, što Sr­bi la­ko­mi­sle­no iz ša­ka is­pu­šta­ju i stran­ci­ma pro­da­ju – ne­iz­mjer­ni na­rod­ni gu­bi­tak, si­gur­na i ne­iz­bje­žna na­rod­na pro­past, naj­ve­će srp­sko na­rod­no iz­daj­stvo...”
Dru­ži se, naj­če­šće, sa Jef­tom De­di­je­rom, Sve­to­za­rom Ćo­ro­vi­ćem, Alek­som Šan­ti­ćem, Pe­trom Ko­či­ćem. Pi­še va­tre­ne na­ci­o­nal­no obo­je­ne član­ke. Ali i sti­ho­ve. Sa stra­šću će pi­sa­ti o go­sto­va­nju ho­ra Ste­va­na Mo­kranj­ca u Sa­ra­je­vu, sa eufo­rič­nim na­slo­vom: „Do­bro nam do­šla, srp­ska pje­smo!’”(NA­STA­VI­ĆE SE)