pi­še: Dra­gi­ša Do­žić


Kao ar­gu­ment tvrd­nje da smo oti­šli tri ko­ra­ka una­zad u ga­zdo­va­nju re­sur­si­ma, na­vo­dim pri­mjer iz se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Na­i­me, tih go­di­na po­ža­ri su bi­li če­sta po­ja­va na te­ri­to­ri­ji ko­la­šin­ske op­šti­ne. Vi­še po­ža­ra je iz­bi­lo u tar­skom šum­sko pri­vred­nom pod­ruč­ju 1971. go­di­ne, u re­jo­nu vi­so­kih mje­šo­vi­tih šu­ma i u do­li­ni ri­je­ke Mo­ra­če. U ga­še­nju po­ža­ra uče­stvo­va­lo je vi­še sto­ti­na upo­sle­nih iz rad­ne or­ga­ni­za­ci­je „Ta­ra”, ko­ja je ga­zdo­va­la šu­mom na tom pod­ruč­ju, za­tim, gra­đa­ni Ko­la­ši­na, ko­ji su se oda­zva­li op­štoj mo­bi­li­za­ci­ji, kao i pri­pad­ni­ci JNA, iz ta­da­šnjeg Ti­to­gra­da... Ne­bri­ga, ko­ja se is­po­lja­va pre­ma op­šte­dru­štve­nim vri­jed­no­sti­ma, sa ten­de­ci­jom za tre­nut­ne po­tre­be i za­htje­ve, sa­mo jed­ne ge­ne­ra­ci­je, od­li­ka je na­šeg dru­štva. Po­sle­di­ce ta­kve ori­jen­ta­ci­je su već ja­sno vi­di­lji­ve.
Za sve na­ve­de­ne ne­ga­tiv­no­sti, is­po­lje­ne u ga­za­do­va­nju šu­ma­ma, za pro­te­kli man­dat­ni pe­ri­od, naj­ve­ću od­go­vor­nost sno­si Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de i ru­ral­nog raz­vo­ja. U po­sled­njih po­la vi­je­ka ova­kav ha­os i jav­šluk ni­su za­pam­će­ni u cr­no­gor­skim šu­ma­ma. Za­pam­tio sam pro­te­klo vri­je­me i bio su­di­o­nik za­kon­skih, sta­tu­snih i or­ga­ni­za­ci­o­nih pro­mje­na u obla­sti šu­mar­stva i dr­vo­pre­ra­de, ali ova­kve po­ha­re i ne­ma­ra u uni­šta­va­nju šu­ma, pot­po­mog­nu­tog oni­ma, ko­ji­ma je da­ta na upra­vlja­nje, ni­je­su za­bi­lje­že­ne u hro­ni­ci po­sto­ja­nja te pri­vred­ne gra­ne. Kri­za ga­zdo­va­nja šu­ma­ma za­hva­ti­la je ci­je­li sje­ver dr­ža­ve. Ne mo­že se go­vo­ri­ti o do­brom i lo­šem ga­zdo­va­nju, jer je u pi­ta­nju kr­če­nje i uni­šta­va­nje naj­vred­ni­jih šum­skih eko­si­ste­ma, či­jim ne­stan­kom na­sta­ju so­ci­jal­ne, eko­nom­ske i eko­lo­ške po­slje­di­ce.
Pro­te­stu­ju gra­đa­ni, NVO, mje­sne za­jed­ni­ce, op­štin­ski funk­ci­o­ne­ri, pa i ne­ke lo­kal­ne upra­ve, ali od­go­vor­ni ne ha­ju, ne ču­ju gla­so­ve obe­se­pra­vlje­nog na­ro­da. Bi­lo je oče­ki­va­no, na­kon sve­ga, što se de­si­lo u na­šim šu­ma­ma, da se ogla­se lo­kal­ne upra­ve, na­ro­či­to iz sje­ver­ne re­gi­je i za­ka­žu van­red­ne sjed­ni­ce SO, na ko­ji­ma bi se ras­pra­vlja­lo o pro­bel­mi­ma u šu­mar­stvu u pod­ruč­nim jed­ni­ci­ma, ko­je se pro­sti­ru na nji­ho­vim te­ri­to­ri­ja­ma. Iz­o­sta­la je i ta in­ter­vent­na i neo­p­hod­na mje­ra za­šti­te.
Ra­u­bo­va­njem pri­rod­nih re­sur­sa, ku­pu­ju se bi­ra­či, ko­ji na iz­bo­ri­ma da­ju le­gi­ti­mi­tet be­za­ko­nju, što je pa­ra­dok­sal­no, jer se de­ša­va u dr­ža­vi ko­ja te­ži evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma. Na sce­ni je po­ha­ra, de­va­sta­ci­ja, kr­če­nje i uni­šta­va­nje naj­zan­čaj­ni­jeg pri­rod­nog re­sur­sa, od ne­pro­cje­nji­ve ko­ri­sti za zdrav ži­vot čo­vje­ka i oču­va­nje ži­vot­ne sre­di­ne. Uni­šta­va­njem šu­ma, uni­šta­va­mo naj­ve­ću fa­bri­ku za pro­iz­vod­nju ki­se­o­ni­ka, bez ko­je ne­ma ži­vo­ta ljud­skom ro­du. De­va­sta­ci­jom šu­ma uti­če­mo na kli­mat­ske pro­mje­ne, ko­je se ma­ni­fe­stu­ju na in­ten­zi­tet pa­da­vi­na, te­me­pra­tur­ne pro­mje­ne, ero­zvi­ne pro­ce­se, ko­ji spi­ra­ju naj­plod­ni­je ze­mlji­šte…To je sa­mo ma­li dio po­sle­dič­nih po­ja­va, ko­je na­sta­ju uni­šta­va­njem šu­ma.
Otu­žan je pri­zor gle­da­ti pre­voz oblo­vi­ne sa sje­ve­ra dr­ža­ve, pre­ko pre­vo­ja Cr­kvi­ne, pre­ma Pod­go­ri­ci. U sko­ro sva­koj sje­ver­noj op­šti­ni, do 2006. go­di­ne, po­sto­ja­la su pred­u­ze­ća za dr­vo­re­ra­du, zva­na šum­sko in­du­strij­ski kom­bi­na­ti, u či­jim po­go­ni­ma su se oba­vlja­li pro­iz­vod­ni pro­ce­si, od pri­mar­ne do fi­nal­ne pre­ra­de. Ti pri­vred­ni su­bjek­ti u mno­gim op­šti­na­ma bi­li su oko­sni­ca raz­vo­ja. Ru­ši­lač­kom pri­va­ti­za­ci­jom, uni­šte­na su ta pred­u­ze­ća, pa se da­nas ovo de­ša­va. Iz Plje­va­lja se trup­ci iz­vo­ze za pe­let na Ko­lo­vrat, u Pri­je­po­lje, iz Ro­ža­ja na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, iz ko­la­šin­skog pod­ruč­ja oblo­vi­na se od­vo­zi i pre­ma sje­ve­ru i ju­gu, za­vi­sno od tr­ži­šnih pri­li­ka. Ta cir­ku­si­ja­da po­sje­ća na dav­no pro­šlo vri­je­me i pri­ču ko­ju sam ta­da čuo: Po­če­li raz­go­vo­ri o grad­nji fa­bri­ke ce­lu­lo­ze i pa­pi­ra, pri­je še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. To je bi­la ve­li­ka in­ve­sti­ci­ja i ve­li­ka fa­bri­ka u to vri­je­me i zna­či­la je ve­li­ki pod­sti­caj za raz­voj re­gi­o­na, a po­seb­no za op­šti­nu gdje će se gra­di­ti. Op­štin­ski lo­kal­ni funk­ci­o­ne­ri od sje­ve­ra do mo­ra, po­če­li su se oti­ma­ti oko lo­ka­ci­je gdje će se fa­bri­ka gra­di­ti, kan­di­du­ju svo­ju op­šti­nu kao naj­op­ti­mal­ni­je rje­še­nje. Ni­je to bi­lo vri­je­me za eko­nom­ske ana­li­ze, po­seb­no ne za lo­kal-pa­tri­o­te. Bi­lo je va­žno gra­di­ti, da bi se zna­lo za či­jeg man­da­ta je ura­đe­na fa­bri­ka, most, put ili stam­be­na zgra­da.
To što je si­ro­vi­na za fa­bri­ku bio ci­je­li sje­ver Cr­ne Go­re i to što će se gra­di­ti put­na in­fra­struk­tu­ra i pre­ma sje­ve­ru i ju­gu, a već se pri­ča­lo o grad­nji pru­ge Be­o­grad–Bar, naj­ma­nje je bi­lo va­žno. Pri­ča se da su op­štin­ski čel­ni­ci iz Ba­ra tvr­di­li da bi naj­bo­lja lo­ka­ci­ja bi­la nji­hov op­štin­ski atar, s ob­zi­rom da iz­la­zi na Ja­dran­sko mo­re i bu­du­ću grad­nju Lu­ke Bar. Čuo za taj pred­log ta­da­šnji pred­sjed­nik Op­šti­ne Ivan­grad, Mi­ha­i­lo Oj­da­nić, pa u svom ma­ni­ru du­ho­vi­to­sti i gor­štač­ke bi­stri­ne, re­kao: „Ne­ma­mo ni­šta pro­tiv pred­lo­ga dru­go­va iz Ba­ra, pod uslo­vom da se so­la­na gra­di u Ivan­gra­du...”
(Na­sta­vi­će se)