PIŠE: GOJKO PEROVIĆ


Ove go­di­ne naš na­rod i na­ša Cr­kva pro­sla­vlja­ju iz­u­ze­tan ju­bi­lej. Na­vr­ša­va se mi­le­ni­jum (1016–2016) od mu­če­nič­kog stra­da­nja Sve­tog kra­lja Jo­va­na Vla­di­mi­ra, hri­šćan­skog vla­da­ra sred­njo­vje­kov­ne Ze­te. To­li­ko du­go pam­će­nje, to­li­ko tra­ja­nje spo­me­na i kul­ta, ovog kra­lja – mu­če­ni­ka, svje­do­či o drev­nom po­sto­ja­nju na­še ko­lek­tiv­ne, hri­šćan­ske svi­je­sti. Iako Sve­ti Jo­van Vla­di­mir ni­je naš pr­vi po­zna­ti vla­dar, ni­ti je pr­vi me­đu vla­da­ri­ma ovo­ga na­ro­da ko­ji je is­po­vje­dao hri­šćan­sku vje­ru, - ipak, po mno­go če­mu, za nje­go­vo vri­je­me ve­zu­je­mo svo­je po­čet­ke.
Nje­go­vom isto­rij­skom po­ja­vom mi zna­čaj­no ula­zi­mo u me­đu­na­rod­ne to­ko­ve po­li­tič­kih i kul­tur­nih zbi­va­nja, na Bal­ka­nu, a i ši­re. Pri­je sve­ga ni­je za­ne­mar­lji­vo nje­go­vo uče­šće u tur­bu­lent­nim, a ve­o­ma va­žnim do­ga­đa­ji­ma s kra­ja 10. i po­čet­ka 11. vi­je­ka, ve­za­nim za su­kob ca­ra Sa­mu­i­la sa Vi­zan­ti­jom. Lju­bav iz­me­đu Jo­va­na i Sa­mu­i­lo­ve kće­ri Ko­sa­re (Te­o­do­re), kao i tra­gič­no stra­da­nje Sve­to­ga kra­lja u Pre­spi, pred­sta­vlja­ju, sa­mi po se­bi, po­tre­sne emo­tiv­ne mo­men­te, sa sna­žnom mo­ral­nom po­ru­kom, - ko­ji su se du­bo­ko ure­za­li u na­rod­no pam­će­nje. Ali vi­še od to­ga, hri­šćan­ski kult, i mo­li­tve­no sje­ća­nje na svi­je­tli lik ovog mu­če­ni­ka Hri­sto­vog, ra­ši­ri­li su spo­men na Jo­va­no­vo ime me­đu svim bal­kan­skim na­ro­di­ma, da­le­ko iz­van Ze­te. Na­ro­či­to od 13. vje­ka, pa na­da­lje, ni­ču hra­mo­vi, sli­ka­ju se fre­ske i iko­ne, pi­šu se bo­go­slu­žbe­ni tek­sto­vi, in­spi­risa­ni li­kom Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra. Od srp­skih kra­je­va, pre­ko da­na­šnje Al­ba­ni­je, do Bu­gar­ske i Grč­ke.
Ma­lo je te­ma i lič­no­sti ko­je je iz­ro­dio naš na­rod, i ko­je su ovo­li­ko isto­rij­ski ra­no, a ta­ko br­zo i ubje­dlji­vo, pri­hva­će­ne kao uni­ver­zal­na vri­jed­nost od svih okol­nih na­ro­da. Čak bi­smo mo­gli tvr­di­ti da do da­nas ne­ma mno­go za­jed­nič­kih ime­ni­te­lja za cio hri­šćan­ski Bal­kan ko­ji su iz­ni­kli na ovom pro­sto­ru, a ko­ji ob­je­di­nju­ju sve ov­da­šnje dr­ža­ve i na­ro­de ta­ko ja­sno i ta­ko ne­po­bit­no kao što su to ži­vot i dje­lo Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra.
Sve­ti vla­dar
Po­ja­va vla­da­ra-sve­ta­ca je je­dan po­se­ban fe­no­men hri­šćan­ske isto­ri­je, pot­pu­no nov i dru­ga­či­ji od drev­nog obi­ča­ja di­vi­ni­za­ci­je ca­re­va u Egip­tu i Sta­rom Ri­mu. Ono­li­ko ko­li­ko je hri­šćan­stvo dru­ga­či­ja i no­va vje­ra u od­no­su na mno­go­bo­žač­ke re­li­gi­je, to­li­ko su i vla­da­ri sa ore­o­li­ma, ne­što sa­svim raz­li­či­to u od­no­su na obo­ža­va­nje mo­nar­ha u sta­rom svi­je­tu. Ca­re­vi su u pr­va tri vi­je­ka tra­ja­nja Cr­kve bi­li si­no­nim za pro­gon hri­šća­na, sim­bol bi­blij­skog An­ti­hri­sta, pro­tiv­ni­ci Bo­ga. Me­đu­tim, od vre­me­na ca­ra Kon­stan­ti­na, pa sve do sko­ro, vla­da­ri po­sta­ju za­štit­ni­ci Cr­kve i ču­va­ri pra­ve vje­re. U de­se­tom vi­je­ku na­i­la­zi­mo i na po­ja­vu hri­šćan­skih vla­da­ra – mu­če­ni­ka za vje­ru.
Naj­pri­je su to bi­li oni vla­da­ri ko­ji su kao či­ste du­še po­sta­ja­li žr­tve dvor­skih in­tri­ga i bor­bi za pre­sto. Ka­sni­je, me­đu nji­ma su i oni ko­ji su svo­je ži­vo­te po­la­ga­li u od­bra­nu na­ro­da od nehri­šćan­skih osva­ja­ča. Sve­ti Vac­lav Če­ški spa­da u one pr­ve. Ubio ga je, na pre­va­ru, ro­đe­ni brat – ka­ko bi se do­ko­pao vla­dar­skog tro­na. Vac­lav je stra­dao kao već omi­ljen u na­ro­du, pri­mjer po­bo­žno­sti, bri­ge za ne­moć­ne, vje­ru­ju­ći vla­dar. On je is­pu­nio onu je­van­đel­sku za­po­vjest o to­me da „ko ho­će da bu­de pr­vi, ne­ka bu­de slu­ga svi­ma“, kao i onaj mo­tiv na­li­ko­va­nja Hri­stu po ko­me „Do­bri Pa­stir ži­vot svoj po­la­že za ov­ce svo­je“.
Upra­vo je lik Sve­tog Vac­la­va po­stao na­dah­nu­će, sto go­di­na ka­sni­je, za od­nos pre­ma vla­sti ko­ji je imao Sve­ti Jo­van Vla­di­mir. Za mje­ri­la ovo­ga svi­je­ta, on je „lu­do“ i „na­iv­no“ svo­ju kru­nu i svo­ju gla­vu ustu­pio dru­go­me. A sve se to de­si­lo upra­vo za­to što ovom vla­da­ru ni­je bi­lo naj­va­žni­je da sa­ču­va vlast po sva­ku ci­je­nu, - ko­li­ko da se, ni po ko­ju ci­je­nu, ne odvo­ji od Bo­ga. Lju­bav pre­ma Bo­gu, lju­bav pre­ma lju­blje­noj Ko­sa­ri, to je zet­skom kne­zu bi­lo va­žni­je od oču­va­nja vla­sti i tro­na. Ze­malj­ski po­ra­žen, a du­hov­no uz­dig­nut, kao nije­dan vla­dar sa ovih pro­sto­ra, pri­je nje­ga.
I ta­ko, sa ja­ča­njem slo­ven­skih dr­ža­va, sa uve­ća­njem nji­ho­vog br­o­ja, ra­stao je i broj onih vla­da­ra ko­ji su i sa te uz­vi­še­ne dru­štve­ne po­zi­ci­je svje­do­či­li je­van­đel­sku smjer­nost i uni­že­nje pred dru­gi­ma. Za Sve­tim Jo­va­nom Vla­di­mi­rom slje­do­vao je Sve­ti Ste­fan De­čan­ski, a za ovim Sve­ti La­zar Ko­sov­ski... i broj­ni dru­gi na­ši vla­da­o­ci.
Sve­bal­kan­ski kralj
Ve­li­či­na pod­vi­ga ovog vla­da­ra, či­ji po­li­tič­ki uti­caj ni­je bio pre­ve­li­ki, ogle­da se u to­me što ga svi bal­kan­ski na­ro­di da­nas do­ži­vlja­va­ju kao svo­ga. Sve bal­kan­ske dr­ža­ve ima­ju osno­va da nje­gov lik i dje­lo sma­tra­ju sop­stve­nom kul­tur­nom ba­šti­nom. A upra­vo to je za­ni­mlji­vo i in­spi­ra­tiv­no mje­sto. Umje­sto da se sa­da sva­đa­mo či­ji je on za­pra­vo, bo­lje bi bi­lo da pri­zna­mo da pri­pa­da svi­ma pod­jed­na­ko. I da ko­nač­no, vje­kov­no za­va­đe­ni bal­kan­ski na­ro­di, do­bi­ju jed­nog za­jed­nič­kog ob­je­di­ni­te­lja. Jer, to­li­ko smo svi na nje­ga bi­li za­bo­ra­vi­li da ni­ko ne­ma pra­va da ga sma­tra is­klju­či­vo i sa­mo svo­jim.
Pri­je 1000 go­di­na, ovaj vla­dar je vla­dao jed­nom ma­njom te­ri­to­ri­jom, kao vi­zan­tij­ski va­zal. Da­nas, kao onaj ko­ji je po­svje­do­čio svo­ju lju­bav i sa­mo­žr­tve­nost, ima auto­ri­tet da se ja­vi kao vla­dar i vo­đa svih. Onaj ko­ji je pr­vi u lju­ba­vi, nje­ga svi vo­le i za njim svi idu. Cr­na Go­ra mu gra­di ve­le­lep­ni hram; Al­ba­ni­ja, Ma­ke­do­ni­ja i Sve­ta Go­ra ču­va­ju nje­go­ve mo­šti; Bu­gar­ska i Sr­bi­ja ču­va­ju broj­ne cr­kve, iko­ne, fre­ske i knji­žev­na dje­la po­sve­će­na Sve­tom Jo­va­nu...
A kad ka­že­mo da smo na nje­ga bi­li za­bo­ra­vi­li, mi­slim na ogrom­no stva­ra­lač­ko bla­go ko­je je na­sta­lo in­spi­ri­sa­no nje­go­vom lič­no­šću i nje­go­vim vre­me­nom, - u pe­ri­o­du od sred­njeg vi­je­ka pa do po­čet­ka dva­de­se­tog. O tom bla­gu, do sko­ra, ve­ći­na lju­di go­to­vo ni­šta ni­je zna­la. Sr­bi, Hr­va­ti, Bu­ga­ri, Gr­ci, Al­ban­ci.... pi­sa­li su o nje­go­vom ži­vo­tu, o van­vre­me­noj lju­ba­vi iz­me­đu nje­ga i Ko­sa­re, o ču­di­ma i po­što­va­nju na­ro­da, ko­ji su iz­ra­sli sa nje­go­vog gro­ba.
Pra­vo­slav­na Mi­tro­po­li­ja Cr­no­gor­sko-pri­mor­ska po­kre­nu­la je obim­nu edi­ci­ju svih dje­la (isto­ri­čar­skih ras­pra­va, te­o­lo­ških i lin­gvi­stič­kih ese­ja, ar­he­o­lo­ških pro­na­la­za­ka, pri­po­vjet­ki, dra­ma, po­e­ma...) ko­ji su do sa­da na­pi­sa­ni o Sve­tom zet­skom kra­lju. Do kra­ja go­di­ne pla­ni­ra­no je da iz štam­pe iza­đe se­dam to­mo­va ove li­te­ra­tu­re. Ka­ko ko­ja knji­ga iz­la­zi, po­sta­je nam ja­sno ko­li­ko smo na nje­ga za­bo­ra­vi­li, i ko­li­ko ni­je­smo zna­li ono što su na­ši pre­ci i pret­hod­ni­ci do­ži­vlja­va­li kao Sve­ti­nju. Od 15. do 17. sep­tem­bra u Ba­ru je odr­žan re­spek­ta­bi­lan me­đu­na­rod­ni na­uč­ni skup „Sve­ti Jo­van Vla­di­mir kroz vje­ko­ve“, kao uve­ri­ti­ra za ve­li­ko cr­kve­no-na­rod­no sa­bra­nje, po­vo­dom osve­će­nja hra­ma u Ba­ru.
Hram
I eto, baš je taj hram, tok i tra­ja­nje nje­go­ve iz­grad­nje, trud i sred­stva ko­ja su u nje­ga ulo­že­na, na­rod­na če­ka­nja i oče­ki­va­nja.... sve je to iz­raz i kru­na hi­lja­du­go­di­šnje lju­ba­vi, ko­ja iz­vi­re iz lič­no­sti Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra. To je dar i žr­tva, ko­jom mi od­go­va­ra­mo na nje­go­vu lju­bav, na Bo­ži­ju lju­bav iz ko­je sve pro­is­ti­če. To je i na­še iz­vi­nje­nje i tra­že­nje opro­sta, od Sve­tog vla­da­ra, na to što smo ga, u jed­nom mo­men­tu, za­bo­ra­vi­li.
Sa­bor­ni hram Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra u Ba­ru, bi­će, ako Bog da, osve­ćen 25. sep­tem­bra, u ne­dje­lju. Bo­go­slu­že­njem će na­čal­stvo­va­ti pa­tri­jarh Je­ru­sa­li­ma, uz sa­slu­že­nje pred­stav­ni­ka svih pra­vo­slav­nih po­mje­snih cr­ka­va. Je­ru­sa­lim­ski pa­tri­jarh pr­vi put sti­že u Cr­nu Go­ru. Pr­vi put od ka­da po­sto­ji Cr­na Go­ra. Pr­vi put od ka­da je, pri­je dvi­je hi­lja­de go­di­na osno­va­na pr­va Hri­sto­va cr­kva u Sve­tom gra­du. To­ga da­na u Ba­ru, sim­vo­lič­ki će se spo­ji­ti 1000 go­di­na od ži­vo­ta i mu­če­nič­ke smr­ti Sve­to­ga Jo­va­na, sa 2000 go­di­na Cr­kve u Je­ru­sa­li­mu. Sa 3000 go­di­na od vre­me­na ca­ra Da­vi­da, ta­ko­đe sve­tog vla­da­ra, gre­šnog čo­vje­ka, Bo­ži­jeg čo­vje­ka, ono­ga po ko­me Je­ru­sa­lim no­si na­ziv i „Da­vi­dov grad“. On se, kao i Jo­van Vla­di­mir, no­sio sa mu­kom vla­sto­lju­blja i žr­tvo­va­nja ze­malj­skih bla­ga za ona ne­be­ska.
To su već tri mi­le­ni­ju­ma. Sve će se to sa­bra­ti u je­dan Sve­ti do­ga­đaj, u je­dan grad – Bar. Sve je to, već odav­no, upr­kos to­li­kim vje­ko­vi­ma, sa­mo jed­na ista pri­ča. Pri­ča o lju­ba­vi. Lju­ba­vi ko­ja tra­je – hi­lja­da­ma go­di­na.
(Autor je rek­tor
ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je)