PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Velj­ko pre­la­zi u Sr­bi­ju, svo­ju no­vu do­mo­vi­nu, 1911. go­di­ne, kao sa­rad­nik za­gre­bač­kog Sr­bo­bra­na i sa­ra­jev­skog Na­ro­da. Ra­ni­je je upo­znao pje­sni­ka Si­mu Pan­du­ro­vi­ća, za­tim Sker­li­ća i mno­ge dru­ge naj­vi­đe­ni­je pi­sce to­ga do­ba u Sr­bi­ji. Po­seb­no će se di­vi­ti Sker­li­ću. Ro­do­lju­bi­ve pje­sme Velj­ka Pe­tro­vi­ća, nje­go­vu pr­vu zbir­ku sti­ho­va, štam­pa „No­va štam­pa­ri­ja Sa­ve Ra­den­ko­vi­ća i bra­ta”, u Be­o­gra­du. U njoj je i pje­sma „Voj­vo­di­no sta­ra, zar ti ne­maš sti­da”, ko­ja će ste­ći ve­li­ku po­pu­lar­nost.
Ka­da je u sep­tem­bru iz­bio Pr­vi bal­kan­ski rat, u Be­o­grad su sti­gli mno­go­broj­ni no­vin­ski iz­vje­šta­či iz svi­je­ta, ali i iz srp­skih gla­si­la iz Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je: iz Za­gre­ba je do­pu­to­vao Adam Pri­bi­će­vić (Sr­bo­bran), Ja­ša To­mić je iz­vje­šta­vao za no­vo­sad­sku Za­sta­vu, a Bra­nik je an­ga­žo­vao Velj­ka Pe­tro­vi­ća (bio je to or­gan Li­be­ral­ne stran­ke, a va­žio je kao gla­si­lo voj­vo­đan­skih in­te­lek­tu­a­la­ca, na če­lu mu je bio ugled­ni po­li­ti­čar dr Mi­haj­lo Po­lit – De­san­čić, a ured­nik knji­žev­ne ru­bri­ke i felj­to­na pro­fe­sor i pi­sac Jo­van Gr­čić). Iz­vr­stan re­por­ter, Velj­ko Pe­tro­vić oba­vje­šta­va či­ta­o­ce Bra­ni­ka o po­bje­di za po­bje­dom srp­ske voj­ske, na­gla­ša­va­ju­ći da je i „carstvju­šči grad Sko­plje u srp­skim ru­ka­ma”. Za­tim pu­tu­je u Vra­nje, bli­že bo­ji­štu, pa on­da u Sko­plje, gdje sti­že 22. ok­to­bra. Sa us­hi­će­njem pi­še o tom ra­tu Sr­bi­je sa Tur­ci­ma „na put za Sko­plje, kroz krv i le­ši­ne pod Ku­ma­no­vom”.
I u toj rat­noj gun­gu­li, u pro­lje­će 1913. go­di­ne, sa­svim iz­ne­na­da, na pre­mi­je­ri dra­me „Bez sre­će” u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du – upo­zna­je Ma­ru, se­dam­na­e­sto­go­di­šnju kćer po­zna­tog pan­če­vač­kog tr­gov­ca, ka­ko je sam re­kao jed­nom pri­ja­te­lju, „pro­pa­log ži­tar­skog tr­gov­ca, lu­dog Sr­bi­na ko­ji ni­je mo­gao pod­ni­je­ti... bla­go­sta­nje, ste­kao ne­što pa se upu­stio u ber­zan­ske spe­ku­la­ci­je i pot­pu­no pro­pao, na­po­sli­jet­ku, po­lu­dio i umro”. Ma­ra je u Pan­če­vu svr­ši­la tr­go­vač­ku ško­lu, a on­da se nje­na ma­ti sa kćer­kom i si­nom pre­se­li­la u Be­o­grad – brat se za­po­slio u ne­koj ma­nu­fak­tu­ri, a ona, Ma­ra, u Elek­trič­noj cen­tra­li. Su­sre­ti sa Ma­rom bi­li su če­sti. Svo­joj iza­bra­ni­ci će go­vo­ri­ti: „Do­đem do ćo­ška, pa mi sa­me no­ge uđu u va­šu uli­cu...”
Re­dak­ci­ja ga upu­ću­je u ju­lu u Bu­ku­rešt da iz­vje­šta­va sa pre­go­vo­ra o mi­ru na Bal­ka­nu. U „is­toč­nom Pa­ri­zu”, ka­ko su Bu­ku­rešt na­zi­va­li, sre­šće se i raz­go­va­ra­ti sa Ni­ko­lom Pa­ši­ćem, pred­sjed­ni­kom srp­ske vla­de. A za­tim, ne­gdje po­čet­kom ma­ja 1914. go­di­ne, kao grom iz ve­dra ne­ba, kroz Be­o­grad je pro­stru­ja­la vi­jest: Sker­lić se smrt­no raz­bo­lio i od­ne­sen je u sa­na­to­ri­jum „Vra­čar” na ope­ra­ci­ju. Velj­ko Pe­tro­vić se na­la­zio na tra­di­ci­o­nal­nom sku­pu kod dr Mi­lu­ti­na Pe­ri­ši­ća, sa Dra­gu­ti­nom Di­mi­tri­je­vi­ćem Api­som, đe­ne­ral­štab­nim ma­jo­rom, Sta­šom Bi­nič­kim, kom­po­zi­to­rom, Đu­rom Jo­si­fo­vi­ćem, gar­dij­skim ma­jo­rom, advo­ka­tom Bar­lov­cem i još ne­ko­li­ci­nom pri­ja­te­lja.
Sker­lić je umro 15. ma­ja. Velj­ko je svo­ju tu­gu ova­ko opi­sao: „Pred kraj Sker­li­će­ve sa­hra­ne mo­rao sam se po­vu­ći iza jed­nog ve­li­kog ne­po­zna­tog spo­me­ni­ka. U tom sam osje­tio ne­či­ju ru­ku na ra­me­nu. Bio je to Jo­van Cvi­jić. I sam upla­ka­nih oči­ju, re­kao mi je ta­da, sa­u­če­sno, očin­ski: „Kao da ste si­ro­te, je l’ te? Jo­va­ne Sker­li­ću, srp­ski pi­sci, si­ro­te tvo­je, pla­ču za to­bom, za­hva­lju­ju ti na tvo­joj lju­ba­vi, i ču­va­ju ti spo­men u du­ša­ma svo­jim kao što se ču­va pla­men na og­nji­štu...” Bi­lo je to uoči ob­ja­ve Pr­vog svjet­skog ra­ta. A ta­man je Velj­ko is­pla­ni­rao vjen­ča­nje za po­če­tak je­se­ni 1914. go­di­ne i ugo­vo­rio sa Sker­li­ćem da mu bu­de vjen­ča­ni kum; sa Ma­ti­com srp­skom sklo­pio je ugo­vor o štam­pa­nju dvi­je knji­ge pri­po­vje­da­ka (i ho­no­rar 5.000 kru­na, to jest 5.500 fra­na­ka). Po­sli­je vjen­ča­nja pla­ni­rao je pu­to­va­nje sa ne­vje­stom u Pa­riz („za svo­je pa­re, a ne iz ne­kih fon­do­va”).
U Sa­ra­je­vu su 28. ju­na 1914. go­di­ne pri­pad­ni­ci „Mla­de Bo­sne” ubi­li austro­u­gar­skog pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Fran­ca Fer­di­nan­da, i za taj do­ga­đaj je Austro-Ugar­ska, u do­go­vo­ru sa Nje­mač­kom, okri­vi­la Sr­bi­ju, a 23. ju­la pre­da­la je srp­skoj vla­di po­ni­ža­va­ja­ći ul­ti­ma­tum. Tač­no u 5 ča­so­va i 20 mi­nu­ta, 25. ju­la, pred­sjed­nik srp­ske vla­de Ni­ko­la Pa­šić od­ve­zao se, Nje­go­še­vom i Stu­de­nič­kom uli­com, u austro­u­gar­sko po­slan­stvo, gdje je pre­dao ba­ro­nu Gi­zlu od­go­vor srp­ske vla­de. De­set mi­nu­ta po po­vrat­ku pred­sjed­ni­ko­vom u ka­bi­net sti­gao je od­go­vor austro­u­gar­skog po­sla­ni­ka – pi­smo srp­ske vla­de se ne pri­ma i di­plo­mat­ski od­no­si se pre­ki­da­ju. Usko­ro je po­čeo Pr­vi svjet­ski rat.
U ja­nu­a­ru 1915. go­di­ne ma­đar­ski kra­ljev­ski dr­žav­ni tu­ži­lac zah­ti­je­va od su­da u Ve­li­kom Beč­ke­re­ku da do­ne­se pre­su­du ko­jom će se od­re­di­ti „kon­fi­ska­ci­ja i uni­šte­nje” svih pri­mje­ra­ka pje­sa­ma Velj­ka Pe­tro­vi­ća iz zbir­ke „Ro­do­lju­bi­ve pje­sme”, a na­ro­či­to pje­sma „Ava­li” jer se u nji­ma pro­pa­gi­ra „ot­cje­plje­nje Sr­ba uz Du­nav i Dri­nu od Austro-Ugar­ske i nji­ho­vo pri­sa­je­di­nje­nje Sr­bi­ji”. Knji­ga je, na­rav­no, za­bra­nje­na. A njen pi­sac je za to vri­je­me na srp­skom ra­ti­štu.
Pre­šao je Al­ba­ni­ju, oda­kle je upu­ćen u Že­ne­vu, u no­vi­nar­sko pro­pa­gan­di­stič­ki bi­ro. Ra­dio je na pi­ta­nji­ma štam­pe i pu­bli­ka­ci­ja Ugar­ske, i uop­šte Ma­đa­ra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)