Pri­re­dio: Ve­se­lin La­za­re­vić


„Iz to­ga je šlje­do­vao po­pis čla­no­va či­ta­o­ni­ce ko­ja ima da uvr­sti i ci­je­nje­ni list.
(Sli­je­de ime­na če­tr­de­set osam čla­no­va či­ta­o­ni­ce, prim V. L.)
Iza ovog pro­či­tao je i raz­ja­snio pred­sje­dnik Dru­štva Či­ta­o­ni­ce g. Jo­van La­zo­vić pra­vi­la po ko­ji­ma se ima­ju sva g, čla­no­va vla­da­ti, ujed­no ozna­čio je i da­ne u ko­ji­ma će se dr­ža­ti re­dov­ni sa­stan­ci sve­ko­li­kog dru­štva, na­po­me­nuo slo­bo­du go­vo­ra na is­ti­jem, i za­mo­lio bra­ću Mu­ha­me­dan­ce da iz nji­ho­vog kru­ga oda­be­ru jed­nog la­na u od­bor.
Ovi su oda­bra­li mje­snog ka­di­ju g-ha­dži Su­lja Aba­zo­vi­ća – ka­da je sve te­klo u naj­bo­ljem re­du.
Iza to­ga pa­lo je vi­še brat­skih zdra­vi­ca i u mi­li­ni raz­go­vo­ra, a bra­ća Mu­ha­me­dan­ci po­ča­šće­ni su po obi­ča­ju ka­fom. Po tom su se svi čla­no­vi u naj­ve­ćem za­do­volj­stvu raz­i­šla.
Ka­ko za osni­va­nje ove či­ta­o­ni­ce ta­ko i za ju­če­ra­šnji do­ga­đaj ima se pri­pi­sa­ti na­šem ju­nač­kom i omi­lje­nom G. V. Mar­ku Po­po­vi­ću ko­je­mu je op­šte do­bro mi­lo isto kao sop­stve­no.
Ta­ko je na­ša Či­ta­o­ni­ca ko­ra­ča­la na­pri­jed i uzda­mo se u Bo­ga da će i još bo­lje, jer se pu­no na­da­mo i uvje­re­ni smo, da će na­ša bra­ća knji­žev­ni­ci štam­pa­ri sa ra­znim ko­ri­snim knji­ži­ca­ma na­ma u svom kra­ju sko­ro oslo­bo­đe­nom, a žu­de­ćem za pro­svje­tom na­rod­nom, uzi­ma­ju­ći u pri­zna­nje da su nam sred­stva za sa­da sla­bač­ka.
Za ta­ko brat­sko sje­ća­nje vri­jed­no je već da spo­me­ne­mo g. Ar­su Pa­jo­vi­ća štam­pa­ra u No­vom Sa­du, ko­ji nas je ob­da­rio cje­lo­kup­nim svo­jim li­stom „Ne­ve­nom” za 1880. god. i ko­ji nam i za ovu go­di­nu taj list ša­lje bes­plat­no, kao što nam je po­slao na dar i „Srp­sku Ilu­stro­va­nu Kro­ni­ku” i upi­sao se za na­še član­stvo, i pla­tio od­re­đe­ni ulog a ta­ko i naš g. mi­ni­star unu­tr. dje­la V. M. Vr­bi­ca i fi­nan­si­ja V.Ć. Ce­ro­vić, i g. Fi­lip Be­ro­vić, tr­go­vac iz Ska­dra te smo ih za to sve pro­gla­si­li po­ča­sne čla­no­ve na­še „Či­ta­o­ni­ce”, na­ro­či­to im se ov­dje za­hva­lju­je­mo brac­ki i sr­dač­no ih po­zdra­vlja­mo s na­dom da će i dru­gi ro­do­lju­bi po nji­ho­vom pri­mje­ru po­stu­pi­ti.”
Ovi bi­ser­ni po­da­ci, o upi­su čla­no­va re­dov­nih i po­ča­snih, omo­gu­ća­va­ju da se uoči su­šti­na ra­da pr­ve pod­go­rič­ke Či­ta­o­ni­ce, ko­ju je osno­vao Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić Dre­ka­lo­vić, iz Ku­ča.
Sa­mo je jed­na da­ma bi­la čla­ni­ca či­ta­o­ni­ce, go­spo­đa Mi­li­ca Ilić, po za­ni­ma­nju uči­te­lji­ca. Me­đu či­ta­o­ci­ma na­la­zio se i Jo­van Lju­mo­vić, pre­zi­me­njak, ili bli­ski ro­đak Ra­do­sa­va Lju­mo­vi­ća, či­je ime no­si da­na­šnja pod­go­rič­ka bi­bli­o­te­ka. Ni­je te­ško do­ka­za­ti nji­ho­vu srod­nost, ali nam to ni­je cilj. Fo­ku­si­ra­će­mo se na da­lji rad Pod­go­rič­ke či­ta­o­ni­ce. Za to je, mo­žda, naj­bo­lji kra­ći tekst ob­ja­vljen u „Gla­su Cr­no­gor­ca”, u ne­dje­lju 7. ju­na 1881. go­di­ne:
„Sva­ki, ko­ji ho­će bes­pri­stra­sno da su­di, mo­ra nam do­pu­sti­ti, da je sva­ki na­pre­dak, te­ži ne­go igdje na dru­gom kra­ju svi­je­ta, a to sa uzro­ka, ko­ji ne tre­ba da­le­ko i du­bo­ko tra­ži­ti.
Pri­je sve­ga, mi ne­ma­mo dru­ge glav­ni­ce osim ju­na­štva. Za pet vje­ko­va nas je isto­ri­ja osu­di­la da se ma­ne­mo sva­ko­ga dru­go­ga te­ci­va, i za to da­nas, iza pet vje­ko­va mi sto­ji­mo u svi­je­tu je­di­no sa ovom pri­zna­ni­com svo­jom, je­di­nom glav­ni­com na ovom skrom­nom ko­ma­du go­le i kr­šne ze­mlje.
Dok su dru­gi na­ro­di, u mi­ru ži­vje­ći, pe­rom i mo­ti­kom ra­di­li i na­sto­ja­li da se po­mog­nu, da po­sta­nu bo­ga­ti i pro­svje­tlje­ni, dok su oni u svo­jim dr­ža­va­ma na­vo­di­li sva­ko­ja­ke ko­ri­sne no­vo­sti, kraj ko­jih ljud­ski ži­vot i bo­lji i ugla­đe­ni­ji, dok su oni s ko­lje­na na ko­lje­no go­mi­la­li u mi­ru plo­do­ve svo­jih tru­do­va, do­tle smo mi sta­ja­li ili u vječ­noj bor­bi ili na vječ­noj stra­ži za slo­bo­du i ne­za­vi­snost svo­ju. Oni su da­nas da­le­ko od­sko­či­li od nas i li­je­po se ba­ška­re na go­to­vi­ni od to­li­ko vje­ko­va; a mi i da­nas sto­ji­mo na pra­znom og­nji­štu na pu­šku na­slo­nje­ni i tek ako šta uz­mog­ne­mo za­ra­di­mo za se­be su dva­de­set no­ka­ta i s kr­va­vi­jem žu­lje­vi­ma.
Pre­ma to­me la­ko je vi­dje­ti da kod nas sva­šta mo­ra ići po­te­ško, i ko bi htio naš tem­po u na­pre­do­va­nju da mje­ri vi­li­com oni­jeh za­pad­ni­jeh na­ro­da, taj bi do­šao do la­žnog su­da ka­ko o na­ši­jem spo­sob­no­sti­ma u op­šte ta­ko i o na­šoj do­broj vo­lji na po se.
Sto­ga, na­vo­đe­nje po­ča­snih čla­no­va Bi­bli­o­te­ke ima vi­še re­zo­na, jer ma­te­ri­jal­nom po­mo­ći u nov­cu i knji­ga­ma jed­na­ko omo­gu­ća­va­ju rad pr­ve pod­go­rič­ke bi­bli­o­te­ke.
Kao što se da vi­dje­ti, u ja­nu­a­ru 1881. go­di­ne osno­va­na je Srp­ska Či­ta­o­ni­ca u Pod­go­ri­ci. Uz či­ta­o­ni­cu i bi­bli­o­te­ka. U po­čet­ku je ima­la 25 re­dov­nih i če­ti­ri po­ča­sna čla­na. Iste go­di­ne broj nje­nih čla­no­va je po­ras­tao na 48.”
(Na­sta­vi­će se)