Pri­re­dio: Ve­se­lin La­za­re­vić


Pod­go­rič­ka bi­bli­o­te­ka i či­ta­o­ni­ca ra­di go­to­vo sve po­slo­ve iz obla­sti kul­tu­re, sa njom su i ško­le ko­je for­mi­ra­ju svo­je či­ta­o­ni­ce. Is­ti­če se da me­đu čla­no­vi­ma ima „oba po­la“.
Po­ve­zi­va­nje ce­tinj­ske i pod­go­rič­ke či­ta­o­ni­ce u sve­ča­nim da­ni­ma ima ve­li­ki zna­čaj za Cr­nu Go­ru. Pro­svje­ta i kul­tu­ra ta­ko po­či­nju da uti­ru put ši­re­nju knji­ge, zna­nja, pi­sme­no­sti i kul­tu­re u ši­rem smi­slu, jer se, uz sve to, od­i­gra­va­ju po­zo­ri­šne pred­sta­ve ko­je ima­ju iz­u­ze­tan zna­čaj za ši­re­nje kul­tu­re, iz ko­je se sa­zna­je isto­ri­ja i spo­zna­ju ra­zno­vr­sni ob­li­ci do­ga­đa­nja u pro­šlo­sti.
Već po­čet­kom ja­nu­a­ra 1886. go­di­ne sa­zna­je­mo niz po­je­di­no­sti ka­ko se, sa od­la­skom Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća iz Pod­go­ri­ce, i sa svih funk­ci­ja, pa i član­stva u bi­bli­o­te­ci, ra­si­pa i dru­ge nje­no dje­lo­va­nje. Vi­še ne­go po­lo­vi­na čla­no­va ne na­la­zi se upi­sa­na u re­dov­ne. Po­te­ško­će je ukla­nja­lo no­vo ru­ko­vod­stvo či­ta­o­ni­ce.
U „Gla­su Cr­no­gor­ca“ 2. ja­nu­a­ra 1886. go­di­ne je za­pi­sa­no od stra­ne auto­ra, ko­ji se pot­pi­sao „JE­DAN PRI­DO­ŠLjAK ZE­ĆA­NIN“
„Ba­ve­ći se ne­ko­li­ko da­na u sre­di­ni ove glav­ne tač­ke sta­ro­dav­ne Ze­te, pi­sca ovih bi­lje­ža­ka naj­vi­še su za­ni­ma­la dva fe­no­me­na, isti­na lo­kal­nog zna­ča­ja, ali mje­ro­dav­na za ka­rak­te­ri­sti­ku sa gle­di­šta do­bre stra­ne jed­nog ov­da­šnjeg po­kre­tač­kog dru­štva ko­je pred­nja­či i kr­či put svim pro­svjet­nim i ko­ri­snim pod­u­ze­ći­ma ovo­ga sa sva­ke tač­ke va­žnog isto­rij­skog mje­sta, či­ja mo­že i bu­duć­nost sjaj­na bi­ti, kao što mu je bi­la i pro­šlost”.
Pi­sac ov­dje mi­sli na dru­štvo Na­rod­ne či­ta­o­ni­ce i sla­vu sve­to­sav­sku u Pod­go­ri­ci.
Po­žlji­vom pro­ma­tra­ču la­ko je uvi­dje­ti da je či­ta­o­ni­ca po do­la­sku no­vog ru­vo­vod­stva do­bi­la pre­ko pe­de­set čla­no­va.
Na glav­noj go­di­šnjoj sjed­ni­ci, uoči No­ve go­di­ne, dru­štvo je iza­bra­lo no­vu upra­vu. Za pred­sjed­ni­ka je iza­bran g. pro­ta Za­ha­ri­je Po­po­vić, za pot­pred­sjed­ni­ka g. Ma­to Če­kić, tr­go­vac, a za se­kre­ta­ra g. Za­ri­ja Ra­di­če­vić.
Po­što je sa ne­ko­li­ko čla­no­va obra­zo­van od­bor, dru­štvo je na­šlo za neo­p­hod­no da se do­ja­ko­šnja dru­štve­na pra­vi­la pre­ma okol­no­sti­ma iz­mi­je­ne i do­će­ru­ju i da se jed­nom ozbi­ljan rad uve­de.
Na ovoj glav­noj sjed­ni­ci iz­ne­sen je pred­ra­čun za 1886. go­di­nu, po­sli­je če­ga ri­je­še­no bu­de ko­ji se li­sto­vi i žur­na­li ima­ju pret­pla­ti­ti. Me­đu­tim dru­štvo za­klju­či: da se po­ne­su adre­se gla­so­vi­tim ru­skim na­u­če­nja­ci­ma i pu­bli­ci­sti­ma Ksa­ko­vu i Kat­ko­vu ra­di po­mo­ći, ko­jom su nas po­ma­ga­li ši­lju­ći či­ta­o­ni­ci svo­je gla­so­vi­te i pa­tri­ot­ske or­ga­ne. Po­što je bi­bli­o­te­ka po­sve si­ro­ma­šna, ta­ko­đe se ri­je­ši­lo da se od­re­di jed­na svo­ta nov­ca za na­bav­ku va­lja­nih srp­skih knji­ga. Ka­da je do­šlo na dnev­ni red, pi­ta­nje bi­bli­o­te­ci – je­dan iz­me­đu čla­no­va pred­lo­ži da se pri­me po­je­di­ni da­ro­vi u knji­ga­ma ili u sli­ka­ma ko­je bje­hu čla­no­vi bi­bli­o­te­ci pri­ka­za­li.
Ta­ko je na toj sjed­ni­ci pr­vi put do­bro­volj­ni pri­log u knji­ga­ma pao u ko­rist či­ta­o­ni­ci.
Iz­me­đu pri­la­ga­ča pam­tim Na­rod­nu bi­bli­o­te­ku, ko­ju je po­klo­nio za jed­nu go­di­nu bri­ga­dir top­ni­štva g. Jo­vo Mar­ti­no­vić, ta­ko isto i g. Ma­to Če­kić i g. Ba­jo Bra­ca­no­vić, uči­telj. G. To­maš Vu­ko­tić po­klo­nio je „Hri­šćan­ski vje­snik“ za jed­nu go­di­nu, a g. Mar­ki­ša Ve­ljov opra­vlje­nu sli­ku Nj. Ve­li­čan­stva Ca­ra i Ca­ri­ce.
Na tom mje­stu po­kre­tu i od­zi­vu pre­ma una­pre­đe­nju na­rod­ne svo­je či­ta­o­ni­ce, ple­me­ni­tim da­ro­dav­ci­ma ne­ka je hva­la i čast, kad se ta­ko sje­ća­ju i za­u­zi­ma­ju za ši­re­nje či­ta­lač­ke pu­bli­ke tog no­si­o­ca na­rod­ne pro­svje­te.
Sjed­ni­cu je za­klju­čio pred­sjed­nik pro­to Po­po­vić, ko­ji u krat­koj ali ži­voj be­sje­di is­ti­če uz­vi­še­nog po­kro­vi­te­lja či­ta­o­ni­ce Ve­li­kog Voj­vo­du Zec­kog – kao svi­je­tlu uzda­ni­cu na­rod­ne pro­svje­te u no­vo­o­slo­bo­đe­noj Ze­ti.
Da­lje, na­po­mi­nju, ka­ko je ista, bla­go­da­re­ći uz­vi­še­nom po­kro­vi­te­lju, mo­gla op­sta­ti i na­pre­do­va­ti po­što je nje­go­vom da­re­žlji­vo­šću obez­bi­je­đe­na li­je­pim i ugled­nim lo­ka­lom.
Za­vr­šio je že­ljom ne­ka bi pro­vi­đe­nje mla­do­ga Knja­že­vi­ća u vr­li­na­ma uma i ti­je­la raz­vi­lo, da po­slu­ži uz­vi­še­nom Ro­di­te­lju i Bra­tu Svo­me na ostva­re­nje za­jed­nič­ke ide­je Srp­stva – nje­go­ve sla­ve i bu­duć­no­sti.
Dvo­ra­na se raz­li­je­ga­še od bur­nih us­kli­ka: Ži­vio! Mno­go lje­ta ži­vio! Iza če­ga se odi­je­va him­na i glav­na go­di­šnja sjed­ni­ca bu­de za­klju­če­na.“
Na glav­noj sjed­ni­ci Na­rod­ne či­ta­o­ni­ce, u Pod­go­ri­ci, iz­ra­že­na je za­hval­nost ru­skim pu­bli­ci­sti­ma, po­seb­no Ksa­ko­vu i Kat­ko­vu, ko­ji su sla­li knji­ge i raz­vi­ja­li sve­sla­ven­ske ide­je.
Ubr­zo se sa­zna­je da je, iz­ne­na­da, umro, u 69-oj go­di­ni ži­vo­ta Mi­ha­i­lo Ni­ko­la­je­vič Kat­kov. Ve­li­ki pan­sla­vi­sta, pu­bli­ci­sta, iz­u­zet­no ci­je­njen od ru­skog ca­ra.
(Na­sta­vi­će se)