Pri­re­dio: Ve­se­lin La­za­re­vić

U „Gla­su Cr­no­gor­ca“, 2. av­gu­sta 1888. go­di­ne je pi­sa­lo:
NO­VI­NE O KRA­KO­VU
Svi ru­ski li­sto­vi (osim „No­vo­sti“), , sla­ven­ski iz Austri­je, osim ofi­ci­o­znih i dva-tri polj­ska, „Od­jek“ i „Ustav­nost“, iz Sr­bi­je, do­ni­je­la su obi­ljež­je cr­nim vi­jen­ci­ma i kr­stom, du­ge uvod­ne član­ke po­sve­će­ne uspo­me­ni M.N. Krat­ko­va. Ta­ko­đe, i fran­cu­ski li­sto­vi, pa i naj­ra­di­kal­ni­ji, sla­ve ve­li­kog po­koj­ni­ka. Ka­da bi se po­ku­pi­lo sve što je ovih da­na štam­pa­no o nje­mu, iza­šle bi či­ta­ve knji­ge“ (...)
U Pod­go­ri­ci su sti­za­le knji­ge i no­vi­ne iz Sr­bi­je i dru­gih sla­ven­skih ze­ma­lja. Da­le­ko smo od mo­guć­no­sti da sve to sa­zna­mo, ali pre­zen­ti­ra­će­mo krat­ku vi­jest u „Gla­su Cr­no­gor­ca“, od 10. apri­la 1888. go­di­ne:
„JAV­NA ZA­HVA­LA
G. Jo­van Ma­u­če­vić, iz Osi­je­ka, ša­lje „Ne­ven“, Či­ka Jo­vin list, omla­di­ni osn. Ško­la Zec­kih od
881. go­di­ne na dar – ne pre­sta­ju­ći ga re­dov­no ši­lja­ti i te­ku­će go­di­ne. Na čem se ple­me­ni­tom da­ro­dav­cu na ta­ko li­je­pu ci­jelj u ime bla­go­rod­ne omla­di­ne škol­ske naj­sr­dač­ni­je za­hva­lju­je.
Pod­go­ri­ca, 1. april 1888.
Upra­va osnov­ne ško­le“.
(…) Ne­ko­li­ko go­di­na po dru­goj skup­šti­ni dru­štva Či­ta­o­ni­ce, sa­zna­je­mo da je Ma­to Ča­kić po­stao gra­do­na­čel­nik Pod­go­ri­ce, ali se ni­je na­zi­vao gu­ber­na­tor, gu­ver­ner, ne­go kmet. Ovo je pr­vi put da zna­mo ta­kvu ti­tu­lu, za jed­nog gra­do­na­čel­ni­ka u Pod­go­ri­ci. Po­zna­to nam je da se u sred­njem vi­je­ku kmet na­zi­vao kao upra­vi­telj se­la. A s kra­jem 1890. go­di­ne taj na­ziv se upo­tre­blja­va za gra­do­na­čel­ni­ka Pod­go­ri­ce (...).
Do­pi­snik „Gla­sa Cr­no­gor­ca“ (J.B.M.) pi­še, ka­ko je 6. fe­bru­a­ra 1890. go­di­ne bo­ra­vio u Pod­go­ri­ci, i za­pi­sao:
„Pri­de­sio sam se ov­đe pri­li­kom sve­ča­no­sti, ko­ju je či­ta­o­nič­ko dru­štvo pri­re­di­lo po­vo­dom pro­sla­ve zec­kog oslo­bođ­še­nja, te sam i sam pri toj sve­ča­no­sti bio, za to mi do­pu­sti­te da vam ne­ko­li­ko ri­je­či o is­toj ja­vim.
De­se­tak da­na pri­je iza­šao je li­je­pi pro­gram o sve­ča­no­sti u kom je da­to mje­sto u ovom ci­je­nje­nom li­stu.
Na sva­ki na­čin pro­gram je bio ure­dan i oda­bran, ka­ko o iz­bo­ru pje­sa­ma za pje­va­nje ho­rom, ta­ko i onih za de­kla­mo­va­nje. No naj­vi­še što mi je pa­žnju pri­vu­klo, bi­la je be­sje­da, to­ga da­na i pred­sta­va „Bal­kan­ske Ca­ri­ce“. To me je dvo­je naj­vi­še za­ni­ma­lo, pa sa tom sam se mi­šlje­nju uve­če i upu­tio dvo­ra­ni đe se je ima­la odr­ža­ti sve­ča­nost.
Pre­ma ras­po­re­du, naj­pri­je do­šlo go­vor. Ne­ću se upu­šta­ti u ocje­nu isto­ga, sa­mo ću ukrat­ko da bi vri­jed­no bi­lo iz­ni­je­ti ga na jav­nost, da do­pre do ši­re­ga kru­ga jer ka­ko po svo­joj za­mi­sli ta­ko i po ob­ra­di za­slu­žu­ju pa­žnju. Osno­va tom go­vo­ru je bi­la; zbli­ža­va­nje Sr­ba svi­jeh vje­ro­i­spo­vi­je­sti.
Go­vor­nik je na svr­šet­ku po­zdra­vljen bur­nim plje­skom od stra­ne pu­bli­ke. Iz go­vo­ra su do­šle de­kla­ma­ci­je i pje­va­nje; a na po­šljet­ku „Bal­kan­ska Ca­ri­ca“ (...).
Uzi­ma­ju­ći u ob­zir vri­je­me, mje­sto, okol­no­sti i po­čet­ni­štvo pred­sta­vlja­ča ja mo­gu s pot­pu­nim pra­vom re­ći, da je ista pred­sta­va is­pa­la vr­lo li­je­po. Bur­no plje­ska­nje, ko­je je če­sto pu­ta pra­ti­lo pred­sta­vlja­če glav­ni­jeh ulo­ga, bio je od­ziv pu­bli­ke i ocje­na nje­na o to­me – ocje­na ja­sna i gla­sna.
Mo­gu sa­mo kao stra­nac za­hva­li­ti svi­je­ma su­dje­lo­va­či­ma, kao i re­di­te­lji­ma, na re­du i mi­ru, ko­ji­jem je sve išlo. Ne mo­gu pre­ću­ta­ti, da ne pri­mi­je­tim, ka­ko je išlo. Ne mo­gu pre­ću­ta­ti, da ne pri­mi­je­tim, ka­ko je pu­bli­ke to­ga ve­če­ra bi­lo ma­lo (...).
Ža­lo­sno, va­i­sti­nu ža­lo­sno i pri­je­kor­no! Ako je ko­ji od njih ne­ka­da za­vi­rio, u ne­ko stra­no ve­će po­zo­ri­šte, oma­lo­va­ža­va­njem mje­snog že­li da po­ma­že svo­je zna­nje, na­u­ku i ve­li­či­nu. Pu­sta su­je­ta! No to ne tre­ba da va­lja­nom dru­štvu bu­de pre­pre­ka. Ta­kvi mu i ne tre­ba­ju.
No da se vra­ti­mo na svi­je­tlu stra­nu, isto sam ovom pri­li­kom pri­mi­je­tio, a to je da su 2/3 pu­bli­ke sa­či­nja­va­li mje­sni Mu­ha­me­dan­ci, a kao što sam do­znao oni svag­da slič­ne po­ja­ve pra­te i po­sje­ću­ju u naj­ve­ćoj mje­ri. To me je ob­ra­do­va­lo, te sam u ne­ko­li­ko i sa lo­kal­nog zna­če­nja po­znao cilj be­sje­de te ve­če­ri dr­ža­ne. Kao Sr­bin ja im se ovom pri­li­kom iskre­no za­hva­lju­jem, – brat­ski za­hva­lju­jem! Ta­ko bra­ćo! Na­pri­jed sa­mo! Krv ni­je vo­da, a „brat je mio ko­je vje­re bio!“
Pri­hod te ve­če­ri bio je sred­nji, a ka­ko što je u ras­po­re­du sta­ja­lo imao je ko­rist či­ta­o­ni­ce. Svr­šu­jen sa uvje­re­njem, da Ze­ta na­pre­du­je, a daj Bo­že da i da­lje sve bo­lje na­pre­du­je, te da opet u kru­gu srp­ski­jeh po­kra­ji­na za­u­zme ono mje­sto, ko­je je za­u­zi­ma­la u sjaj­no do­ba na­še do­mo­vi­ne (...).“(Na­sta­vi­će se)