Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić - Film­ski i TV re­di­telj

Na­ši ak­te­ri i nji­ho­ve mi­sli odva­ja­ju se od re­li­gi­o­znog is­ku­stva i oni do­la­ze u one si­tu­a­ci­je ka­da mo­ra­ju da od­lu­ču­ju svo­jim ču­li­ma. Umje­sto onih ide­al­nih po­zi­ci­ja u ko­ji­ma su uvi­jek pred Bo­gom – ov­dje je is­pred njih ži­vot – to je nji­ho­va kal­va­ri­ja ko­ja se do­ži­vlja­va sop­stve­nom sna­gom, du­hom i ti­je­lom.
Dog­ma ta­ko po­sta­je ne­što ne­vi­dlji­vo i go­to­vo ap­strakt­no, jer čo­vjek uz svu svo­ju in­te­lek­tu­al­nu pri­seb­nost ne mo­že da iz­bjeg­ne taj su­sret sa vre­me­nom, stvar­no­šću i sa­mim so­bom. „Jo­va­na, maj­ka an­đe­o­ska” je pre­bo­gat film ko­ji, s jed­ne stra­ne, ap­sor­bu­je fi­lo­zof­ske sta­vo­ve a, s dru­ge, svo­jim sa­dr­ža­jem na­me­će ih i na­ma kao in­te­lek­tu­al­ni akt ko­ji tra­ži opre­dje­lje­nje. Čo­vjek tu vr­ši unu­tra­šnja pre­o­bra­že­nja u do­me­nu od­lu­ka, sta­vu o ži­vo­tu, vje­ri, emo­ci­ji i sa­zna­nju, a to se ogle­da na sva­kom nje­go­vom gr­ču, si­lo­vi­tom po­kre­tu, pat­nja­ma i ne­iz­vje­sno­šću za ko­ju ne mo­že da zna ku­da će ga od­va­sti. To stva­ra iz­u­zet­no upe­ča­tlji­vu dra­mu u ko­joj se ka­me­ra ne pre­pu­šta ilu­zi­o­ni­stič­kom ob­ja­šnja­va­nju i opi­si­va­nju – ov­dje su po­kret, po­ne­kad i ri­ječ, ele­men­ti sa do­volj­no in­ten­zi­te­ta da svim poj­mo­vi­ma da­ju ži­vot­no zna­če­nje ko­je se ogle­da u ve­o­ma štu­rom re­a­li­zmu; sva­ka sce­na je za­pra­vo je­dan ljud­ski eg­zi­sten­ci­jal­ni pro­blem ko­ji se film­skim je­zi­kom iz­ra­ža­va su­per­i­or­no i ubje­dlji­vo. Re­ži­ja pri­hva­ta na se­be od­go­vor­nost za cio ovaj pro­ces sa­mo­i­spi­ti­va­nja, ra­ci­o­nal­no ga kon­tro­li­še i svo­di na one bit­ne stva­ri u ko­ji­ma ko­nač­no shva­ta­mo da se ov­dje na­la­zi­mo unu­tar su­ko­ba iz­me­du ljud­skog bi­ti­sa­nja i sa­mog ni­šta­vi­la. To fil­mu da­je po­seb­nu di­men­zi­ju, ali i sup­til­nost ta­ko da se na­la­zi­mo iz­me­đu tre­nut­ka i vječ­no­sti, dog­ma­ti­ke i pri­vid­ne slo­bo­de. Film je po smi­slu ko­ji su u nje­mu do­bi­li ovi do­ga­đa­ji i na­či­nu ka­ko su oni in­ter­pre­ti­ra­ni, a po­seb­no je­zi­kom ko­jim su sa­op­šte­ni sva­ka­ko mo­der­no dje­lo ko­je je film­skom iz­ra­zu še­zde­se­tih go­di­na da­lo i svo­je oso­be­ne ak­cen­te. Otu­đe­nost ne mo­ra nu­žno da nas na­ve­de na ba­nal­ne fa­bu­le, na po­na­vlja­nja ra­znih so­ci­o­lo­ških i fi­lo­zof­skih sta­vo­va ili fra­za i mo­gu­će je da nas iz­dig­ne iz­nad pro­la­zno­sti ka­ko bi i se­be i film obo­ga­ti­li du­bljim, iz­vor­ni­jim i traj­ni­jim sa­zna­nji­ma. Iz­bjeg­nu­te su mno­ge zam­ke po­mod­no­sti i sje­di­nje­no je film­sko i du­hov­no is­ku­stvo pro­šlo­sti sa osje­ća­njem ži­vo­ta i lič­nom po­tre­bom sva­kog po­jed­ni­ca za eg­zi­sten­ci­ju i lič­nu slo­bo­du, a da film bu­de tu­mač na­šeg vre­me­na i sen­zi­bi­li­te­ta. Kao i svi zna­čaj­ni fil­mo­vi ko­ji za lju­bav ot­kri­va­ju struk­tu­re je­zgra što či­ni spo­nu iz­me­đu fi­zič­kog i du­hov­nog ži­vo­ta za­ne­ma­ru­ju­ći efe­mer­nu jed­no­stra­nu „po­ru­ku”, „Jo­va­na, maj­ka an­đe­o­ska” mo­že se do­ži­vje­ti i pro­tu­ma­či­ti na raz­ne na­či­ne: od naj­bu­kval­ni­jeg, da je u pi­ta­nju „kra­raj­nje re­li­gi­o­zan” ili „u osno­vi an­ti­re­li­gi­o­zan” film, pa sve do tvrd­nje da on ilu­stru­je eg­zi­ten­ci­ja­li­stič­ku fi­lo­zo­fi­ju ili psi­ho­a­na­li­tič­ku te­o­ri­ju kom­pen­za­ci­je ne­za­do­volj­nog čul­nog do­ži­vlja­ja. Film se mo­že shva­ti­ti kao pe­si­mi­stič­ko i kao op­ti­mi­stič­ko dje­lo, on je u sta­nju ne­kog da uz­bu­di, a dru­gog da osta­vi hlad­nim, jed­ne da od­bi­je od re­li­gi­je i vje­re, a dru­ge da na­ve­de i oja­ča u svom iz­bo­ru.
U jed­ni­ma da iza­zo­ve oča­ja­nje, a u dru­gi­ma sa­zna­nje i pro­svje­tlje­nje du­še, ne­ko će u tom fil­mu vi­dje­ti li­ko­va­nje sa­tan­skih, mrač­nih si­la, a dru­gi po­bje­du vje­re u Sve­dr­ži­te­lja, ljud­sko­sti i ople­me­nje­ne svi­je­sti. Uosta­lom, ma ka­kva raz­mi­šlja­nja bi­la, ona su po­sle­di­ca jed­nog ja­ko do­brog ar­ti­stič­kog i spe­ci­fič­nog film­skog do­ži­vlja­ja, njih je iz­nje­dri­la vi­so­ko este­ti­zo­va­na vi­zu­el­no-zvuč­na di­na­mi­ka fil­ma, to­li­ko is­tan­ča­na i pre­ci­zna da tom svo­jom per­fek­ci­jom pa­ne­kad gu­ši spon­ta­nost i do­la­zi do gra­ni­ce eg­zi­bi­ci­o­ni­zma. Ka­va­le­ro­vič je sve to iz­veo na do­sta ori­gi­na­lan, mo­žda di­sku­ta­bi­lan i sva­ka­ko po­le­mi­čan, ali, za­to na in­te­lek­tu­al­no ra­fi­ni­ran i li­kov­no pre­fi­njen na­čin, pa nas film pri­lič­no ve­zu­je za nje­go­vu po­sto­ja­nost i no­ve, ali za­to za ne­ko­ga ni­šta ma­nje, ži­vot­ne sta­vo­ve i od­re­đe­ne vri­jed­no­sti.(KRAJ)