Pi­še: Jan­ko Je­lić


Ja sam u po­to­nje vri­je­me pot­pu­no po­be­na­vio. Po­ku­ša­vam da se pro­mi­je­nim, ka­žem se­bi da tre­ba da se po­tru­dim da po­tra­žim ne­ki per­spek­ti­van po­sao, da se ože­nim, da se una­či­nim, da po­sta­nem ci­je­njen i ozbi­ljan čo­vjek, ali dža­ba. Ta­man se ne­ka­ko sa­be­rem i na­tje­ram se­be da se ne spr­dam sve­mu i sva­če­mu, me­ni pad­ne na um ne­ka pot­pu­no ble­sa­va ide­ja, i ni­ka­ko me ne na­pu­šta dok je ne sa­op­štim jav­no. A kad je sa­op­štim, on­da se svi­jet ćo­sa i tje­ra še­gu sa mnom. Eto, baš ovih da­na mi ne­što pa­lo na um da bu­dem mi­ni­star. Ni­kad ra­ni­je ni­je­sam „pu­cao“ na ta­ko vi­so­ko mje­sto, ali sad mi baš do­šlo da se do­ko­pam ka­kvog ka­bi­ne­ta u vla­di, pa da i ja ma­lo ve­drim i obla­čim, je­dem dža­be i pla­ćam pre­ko ra­ču­na. Da i me­ne uhva­te u afe­ri sa se­kre­ta­ri­com ili da oma­stim brk u ka­kvoj fi­nan­sij­skoj za­vr­zla­mi. Bih, obra­za mi. Ho­ću da bu­dem bo­gat, da bu­dem lu­pež i da me baš bo­li ćo­šak što me zbog to­ga na­pa­da­ju i su­de. Iza­šao bih na dža­du i gla­sno re­kao: „Je­sam, krao sam! Dra­go mi bi­lo! Mo­že mi se! I po­no­vo ću, a me za­pad­ne, pa vi svi crk­ni­te!“ I što je još ble­sa­vi­je od me­ne, ja vi­dim sa­svim re­al­nu mo­guć­nost da po­sta­nem upra­vo to, mi­ni­star. A evo i ka­ko. Pri­je ne­ki dan je iza­bra­na ne­ka čud­na cr­no­gor­ska vla­da u još čud­ni­joj skup­šti­ni. I ta vla­da pu­ca od me­đu­et­nič­kog i me­đu­kon­fe­si­o­nal­nog skla­da i ša­re­ni­la. Sve et­nič­ke gru­pe ko­je po­sto­je u ovoj vječ­noj Cr­noj Go­ri na­šle su se u vla­di. Mu­sli­ma­ni i Bo­šnja­ci, Cr­no­gor­ci i Mon­te­ne­gri­ni i Du­klja­ni, Obič­ni (Kon­ven­ci­o­nal­ni) Hr­va­ti i Cr­ve­ni Hr­va­ti... Ima tu i Sr­ba. Ipak ne­ma, uči­ni­lo mi se. Ja sam se ze­znuo kod ovog Pa­ži­na što je ro­đen u Ši­be­ni­ku, pa ga oni Obič­ni (Kon­ven­ci­o­nal­ni) Hr­va­ti pro­tje­ra­li za­to što su du­go vre­me­na mi­sli­li da su Cr­no­gor­ci sa­mo jed­na eks­trem­na va­ri­jan­ta Sr­ba. A pro­ma­šio sam i kod uni­ver­zal­nog mi­ni­stra Bo­ško­vi­ća što je bio mla­da na­da ne­ka­da­šnjih „Be­lih or­lo­va“, ta­ko­zva­ni „Be­li or­lić“. Zna­te, to je ona eks­tre­mi­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja što je „raz­go­ni­la Tur­ke na bu­lju­ke, kao so­ko (mi­sli se or­lić) ti­ca go­lu­bo­ve“, što bi re­kla na­rod­na pje­sma. Po­me­nu­ta dvo­ji­ca su se is­pi­sa­li iz Sr­ba i sad vi­še ne­ma­ju pro­ble­ma ni sa jed­nim na­ro­dom, osim mo­žda sa svo­jim biv­šim su­na­rod­ni­ci­ma, avaj, Sr­bi­ma. Pa­žin je opro­stio Obič­nim (Kon­ven­ci­o­nal­nim) Hr­va­ti­ma što su ga tu­kli, a Mu­sli­ma­ni i Bo­šnja­ci su opro­sti­li „Be­lim or­li­ći­ma“ što su htje­li da ih tu­ku. I ta­ko je do­šlo do skla­pa­nja jed­ne div­ne vla­de. Ipak, pre­mi­jer je re­kao da vla­da ima jed­nu ma­nu zbog ko­je on iskre­no ža­li, a to je što u vla­di ne­ma Sr­ba. Sr­bi su i da­lje osta­li ne­vla­din sek­tor, ili ne­vla­din na­rod. A pre­mi­jer bi baš je­dva do­če­kao da mu se ja­vi ne­ki Sr­bin pa da ga za­mi­ni­stri. I, eto, ja tu vi­dim svo­ju šan­su. Nek uzme me­ne. Ja sam ti Sr­bin, pre­mi­je­ru. Pra­va Sr­ben­da. Do­du­še, ni­je­sam bio ni „Be­li orlić“, ni­ti sam ra­to­vao sa Sin­đi­nim „Čet­ni­ci­ma“ u Ukra­ji­ni, ali ti se mo­gu za­kle­ti, da mi je to pa­da­lo na um vi­še pu­ta, po­go­to­vu kad sam ner­vo­zan od bes­pa­ri­ce, pa mi do­đe da po­bi­jem sve odav­de do Kri­ma. Na­rav­no, sad se tu po­sta­vlja pi­ta­nje ko­ji bi re­sor pre­mi­jer mo­gao da mi pro­vje­ri, jer ja ni­je­sam struč­njak ni za šta, tač­ni­je, ja sam obič­na bu­da­le­ti­na, a zna se da mi­ni­stri ni­ka­ko ne smi­ju da bu­du bu­da­le, već sve eks­pert do eks­per­ta. Osim to­ga, ja sam ti su­što po­šte­nje (to mi je vr­li­na, valj­da!) i za­to ni­ka­ko ne bih vo­lio da pre­mi­jer zbog me­ne po­mak­ne ne­kog mi­ni­stra eks­per­ta i po­vje­ri mi nje­gov re­sor. Naj­bo­lje bi bi­lo da mi se da ka­bi­net bez port­fe­lja. Port­felj vam je, zna­te, u bu­kval­nom pre­vo­du fo­te­lja. E to mje­sto bez fo­te­lje je da­to jed­noj da­mi, go­spo­đi Vu­či­no­vić. Ja ne znam da li je ona Obič­na (Kon­ven­ci­o­nal­na) Hr­va­ti­ca ili je Cr­ve­na Hr­va­ti­ca, ali to ni­je bit­no. Bit­no je da je ona da­ma i ni­je džen­tlmen­ski da ne­ma port­felj (ta­ko re­ći fo­te­lju) i mo­ra da sto­ji u ka­bi­ne­tu če­ka­ju­ći kad će joj se­kre­ta­ri­ca oti­ći na pa­u­zu da bi mo­gla da sjed­ne. Ali, šta će, za­pa­lo je, i ona sad tr­pi. Me­đu­tim, i po­red to­ga što mi je žao po­me­nu­te go­spo­đe zbog nje­nog ne­za­vid­nog po­lo­ža­ja na po­slu, ja sam džen­tlmen i ni­ka­ko ne bih do­zvo­lio da joj ne­ko zbog me­ne uzme taj mi­ni­star­ski 'ljeb. Za­to mi­slim da bi naj­bo­lje bi­lo da pre­mi­jer pro­ši­ri vla­du za je­dan re­sor. Va­lja­lo bi da se u Cr­noj Go­ri uve­de mi­ni­star­stvo za Sr­be i srp­ska pi­ta­nja. To mi­ni­star­stvo bi za me­ne bi­lo ide­al­no, ba­vi­lo bi se ovim bu­da­la­ma po­put me­ne, a te bu­da­le odi­sta pred­sta­vlja­ju du­go­go­di­šnji, pa i vje­kov­ni, pro­blem Cr­ne Go­re. Vje­ruj­te mi, ja bih taj po­sao ra­dio za pri­mjer.
Ako se, pak, pre­mi­je­ru ne do­pad­ne moj pred­log, ja sam na­šao dru­gi na­čin da se za­mi­ni­strim. Tač­ni­je, na­šao sam dru­gu vla­du. Ozbilj­no se go­vor­ka da će uz ovu pra­vu vla­du Cr­na Go­ra do­bi­ti još jed­nu, ta­ko­zva­nu vla­du u sjen­ci, ko­ju će, vje­ro­vat­no, iz­gla­sa­ti skup­šti­na u sjen­ci. Go­to­vo je iz­vje­sno da će tu vla­du for­mi­tra­ti ta­ko­zva­na gra­đan­ska opo­zi­ci­ja, a da ne­gra­đan­ski De­mo­krat­ski front ne­će u nju ući već će joj da­ti po­dr­šku, jer gra­đan­ska opo­zi­ci­ja ne smi­je da se mi­je­ša sa ne­gra­đan­skom. Za­to će­mo mi for­mi­ra­ti ne­što pot­pu­no no­vo u glo­bal­nim okvi­ri­ma, ma­njin­sku vla­du u sjen­ci. To ču­do svi­jet do­sad ni­je vi­dio. E, sad po­što u vla­du u sjen­ci ne ula­zi ne­gra­đan­ski DF, ne­ka­ko ni­je u re­du da u njoj ne­ma ba­rem ne­kog ko bi mu bio bli­zak. A po­što sam ja gla­sač po­me­nu­tog ne­gra­đan­skog DF-a, a po­ma­lo sam i gra­đa­nin, ne­ka­ko sam ide­a­lan da bu­dem spo­na iz­me­đu ma­njin­ske vla­de u sjen­ci i nje­ne skup­štin­ske po­dr­ške iz sjen­ke. Ta­man bih mo­gao bi­ti i mi­ni­star za sjen­ke i op­sje­ne, ili pre­ci­zni­je, mi­ni­star za ve­ze me­đu sjen­ka­ma. Ide­al­no, maj­ke mi. Imao sam ja još kao ma­li ne­ke ova­kve lu­de i me­ga­lo­man­ske ide­je i na­mje­re, kad bih ih sa­op­štio mom po­čiv­šem ocu on bi od­go­vo­rio: „Vi­dje­la ža­ba da se ko­nji ku­ju pa i ona di­gla no­gu.“ Upra­vo ta­ko, ja sam ta ža­ba ne­pot­ko­va­na me­đu pot­ko­va­nim ko­nji­ma, ara­be­ri­ma i li­pi­ca­ne­ri­ma. Ja sam gra­đa­nin ko­ji gla­sa ne­gra­đan­sku opo­zi­ci­ju i pri­pa­da ne­vla­di­nom na­ro­du. Ta­man ko i ova ne­sreć­na dr­ža­va Cr­na Go­ra me­đu du­gim dr­ža­va­ma, ža­ba ko­ja upor­no če­ka da joj pri­ku­ju pot­ko­vi­cu. Ža­ba ko­ja po­ku­ša­va da rže, a ne ču­je da i da­lje kre­ke­će. Eto na to li­či Cr­na Go­ra na pra­gu NA­TO pak­ta, u sred iz­mon­ti­ra­nog su­ko­ba sa Ru­si­jom i na kra­ju uspje­le ope­ra­ci­je ne­u­spje­log dr­žav­nog uda­ra. Jed­na­ke su nam šan­se, me­ni da bu­dem mi­ni­star i Cr­noj Go­ri da po­sta­ne pra­va dr­ža­va. Do­du­še, ni­je Cr­na Go­ra sa­ma, Bal­kan je odav­no po­stao ža­bo­kre­či­na li­ce­mjer­ja, glu­po­sti i kri­mi­na­la. Po Bal­ka­nu kre­ke­ću na sve stra­ne. Po­ga­đaj­te ko­ja ža­ba je na­ma naj­bli­ža.