PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Aka­de­mik prof. dr Mi­ha­i­lo Voj­vo­dić po­ri­je­klom je iz Cr­ne Go­re. Ro­đen je na Ce­ti­nju 1938. go­di­ne, gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Di­plo­mi­rao je, ma­gi­stri­rao i dok­to­ri­rao na Odje­lje­nju za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, na ko­me je pro­šao sva na­stav­nič­ka zva­nja od asi­sten­ta do re­dov­nog pro­fe­so­ra. Bio je uprav­nik Odje­lje­nja za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, šef Ka­te­dre za op­štu isto­ri­ju no­vog vi­je­ka i de­kan fa­kul­te­ta. Re­dov­ni je član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti i se­kre­tar nje­nog Odje­lje­nja isto­rij­skih na­u­ka.
Aka­de­mik Voj­vo­dić na­pi­sao je ve­li­ki broj na­uč­nih stu­di­ja, ras­pra­va i ogle­da, a autor je i vi­še od pet­na­est knji­ga, me­đu ko­ji­ma su, po­red osta­lih: „Sr­bi­ja u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka”, „Iza­zo­vi srp­ske spolj­ne po­li­ti­ke”, „Sr­bi­ja i bal­kan­sko pi­ta­nje (1875–1914)”, „Pu­te­vi srp­ske di­plo­ma­ti­je”, „Pe­tro­grad­ske go­di­ne Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća” i dr.
Pro­šle go­di­ne, u iz­da­nju „Fi­li­pa Vi­šnji­ća” iz Be­o­gra­da iza­šla je nje­go­va knji­ga, ta­ko­đe po­sve­će­na Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću – „Sa­mo svo­jim pu­tem”, iz ko­je će­mo, uz aka­de­mi­ko­vo od­bo­re­nje, pre­ni­je­ti je­dan dio.
Bo­ga­to i ra­zno­vr­sno dje­lo Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća dio je dra­go­cje­ne ba­šti­ne na­šeg na­ro­da. Ne ra­di se sa­mo o pri­zna­tim na­uč­nim ra­do­vi­ma iz isto­ri­o­gra­fi­je i fi­lo­lo­gi­je, ni­ti o mno­go­broj­nim tek­sto­vi­ma po­li­tič­ke sa­dr­ži­ne i me­mo­ar­skog ka­rak­te­ra, ne­go i o dru­gim spi­si­ma pu­bli­ci­stič­ke pri­ro­de. Nje­gov vi­še­de­ce­nij­ski rad u po­li­ti­ci, dr­žav­nim i par­tij­skim ti­je­li­ma, u di­plo­ma­ti­ji, zna­čaj­no je ugra­đen u osa­mo­sta­lji­va­nje i mo­der­ni­za­ci­ju srp­ske dr­ža­ve dru­ge po­lo­vi­ne 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka, i iz­gra­đi­va­nje nje­nog mje­sta i ulo­ge u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, a po­seb­nu ulo­gu ima­lo je u oži­vo­tvo­re­nju ide­ja o oslo­bo­đe­nju i uje­di­nje­nju svih dje­lo­va srp­skog na­ro­da. Ro­đen 1842. go­di­ne, pro­šao je naj­bo­lje od­go­va­ra­ju­će srp­ske ško­le ono­ga vre­me­na. Kao je­dan od naj­talen­to­va­ni­jih stu­de­na­ta Đu­re Da­na­či­ća ra­no se po­čeo sa­mo­stal­no ogle­da­ti u fi­lo­lo­gi­ji i pro­u­ča­va­nju knji­žev­no­sti, a za­tim i u ob­ra­đi­va­nju ra­zno­vr­snih te­ma iz pro­šlo­sti srp­skog na­ro­da. Vje­ro­vat­no je sud­bi­na srp­skog na­ro­da o ko­joj je mno­go sa­znao i pre­do­čio jav­no­sti, pod­sta­kla kod nje­ga in­te­re­so­va­nje za sa­vre­me­na zbi­va­nja, pred­o­dre­di­la ga da uđe u po­li­ti­ku i da uti­če na sa­vre­me­na kre­ta­nja. Istom ci­lju je po­slu­ži­lo i nje­go­vo sa­gle­da­va­nje na­stan­ka i raz­vo­ja srp­ske no­vo­vje­kov­ne dr­ža­ve, jer se u to­me mo­glo ste­ći i is­ku­stvo i sli­je­di­ti po­u­ke za bu­duć­nost. No­va­ko­vić je dao mno­go srp­skoj po­li­ti­ci, prem­da su mu re­zul­ta­ti da­le­ko zna­čaj­ni­ji u spolj­noj ne­go u unu­tra­šnjoj. Vi­še pu­ta mi­ni­star pro­svje­te, u dva na­vra­ta pred­sjed­nik vla­de, pr­vak Na­pred­ne stran­ke, na­sto­jao je da se do­đe do zna­čaj­nih no­vi­na u or­ga­ni­za­ci­ji dru­štva, u pro­svje­ti, a pri­je sve­ga u ustav­nom pre­u­re­đe­nju ze­mlje i ja­ča­nju ulo­ge par­la­men­ta. U spolj­noj po­li­ti­ci mu je ide­ja vo­di­lja bi­la po­pra­vlja­nje po­lo­ža­ja neo­slo­bo­đe­nog srp­skog na­ro­da u za­gra­nič­nim kra­je­vi­ma oku­pi­ra­nim od su­sjed­nih ve­li­kih mo­nar­hi­ja i nje­go­vo po­ve­zi­va­nje sa ma­ti­com pu­tem knji­ge, pro­svjet­nih i cr­kve­nih sre­di­šta. Vi­še go­di­na je pro­veo u di­plo­ma­ti­ji, u va­žnim cen­tri­ma ka­kvi su Ca­ri­grad, Pa­riz i Pe­tro­grad, pr­ven­stve­no ra­de­ći na pro­gra­mi­ma na­ci­o­nal­nih za­da­ta­ka. (…)
Sto­jan No­va­ko­vić je ra­no po­čeo po­ka­zi­va­ti in­te­re­so­va­nje za po­li­ti­ku. Svo­jim uče­šćem u omla­din­skim pa­tri­ot­skim or­ga­ni­za­ci­ja­ma 60-ih go­di­na bio je pod­stak­nut da ši­ri ide­je o po­tre­bi bu­đe­nja na­rod­ne svi­je­sti. Do­no­še­njem Usta­va i usta­no­vlje­njem Na­rod­ne skup­šti­ne 1869. go­di­ne ste­kli su se uslo­vi za pr­ve stra­nač­ko-po­li­tič­ke po­dje­le u ze­mlji, i to naj­pri­je na li­be­ra­le i kon­zer­va­tiv­ce. Ušav­ši u re­do­ve li­be­ra­la, či­ji je vo­đa bio Jo­van Ri­stić, No­va­ko­vić se vr­lo br­zo uklju­čio u rad na na­ci­o­nal­nim za­da­ci­ma ze­mlje i za­gra­nič­nim pro­svjet­no po­li­tič­kim po­slo­vi­ma. Kao mi­ni­star pro­svje­te u Ri­sti­će­voj li­be­ral­noj vla­di 1873. go­di­ne, a za­tim po­sli­je nje­nog pa­da u kon­zer­va­tiv­noj vla­di Aći­ma Ču­mi­ća ot­po­če­la je No­va­ko­vi­će­va vi­še­go­di­šnja ka­ri­je­ra kao mi­ni­stra u srp­skim vla­da­ma. No­va­ko­vić je svih tih go­di­na po­ma­gao škol­stvo za­gra­nič­nih Sr­ba upu­ću­ju­ći im knji­ge i udž­be­ni­ke. Po za­vr­šet­ku Is­toč­ne kri­ze 1878. go­di­ne po­sve­tio se par­tij­skim po­slo­vi­ma, pa je sa ne­ko­li­ci­nom isto­mi­šlje­ni­ka uče­stvo­vao u osni­va­nju Na­pred­ne stran­ke i u po­kre­ta­nju na­pred­njač­kog li­sta Vi­de­lo. U na­pred­njač­kim vla­da­ma Mi­la­na Pi­ro­ćan­ca i Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na uče­stvo­vao je u iz­ra­di pla­na vo­đe­nja srp­ske na­ci­o­nal­ne ak­ci­je u evrop­skoj Tur­skoj, tj. Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji i ši­re­nju ide­je oslo­bo­đe­nja me­đu ta­mo­šnjim Sr­bi­ma. To je tre­ba­lo da bu­de naj­va­žni­ji pra­vac srp­ske spolj­ne po­li­ti­ke. Sto­jan No­va­ko­vić je bio naj­po­zva­ni­ja lič­nost ko­joj je bi­lo na­mi­je­nje­no da pre­u­zme ključ­nu ulo­gu u spro­vo­đe­nju na­ci­o­nal­nih za­da­ta­ka. Kao mi­ni­star u ne­ko­li­ko vla­da po­sta­vio je te­me­lje kul­tur­no pro­svjet­ne ak­ci­je i na­ci­o­nal­ne pro­pa­gan­de i po­čeo da ple­te mre­žu raz­li­či­tih rad­nji ko­ji­ma je tre­ba­lo or­ga­ni­zo­va­ti srp­ski na­rod u Tur­skoj i po­ve­za­ti ga sa svo­jom ma­ti­com. Bio je to i je­dan od raz­lo­ga što je 1886. go­di­ne upu­ćen za srp­skog po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du, či­me je za­po­čeo nje­gov vi­še­go­di­šnji rad u di­plo­ma­ti­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)