Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Go­vo­ri se če­sto da je Mi­loš Cr­njan­ski (26. ok­to­bar 1893, Cr­no­grad – 30. no­vem­bar 1977. Be­o­grad) vo­lio ži­vot, pu­no­ću ži­vo­ta, ali u „Li­ri­ci Ita­ke“ uvo­di je­dan mo­me­nat du­hov­nog. Kod nje­ga kao da po­sto­ji dvoj­nost iz­me­đu du­ha i ma­te­ri­je. On to ka­sni­je raz­vi­ja u svim svo­jim dje­li­ma…
Na „Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu“ za­po­či­nje stu­di­je knji­žev­no­sti, isto­ri­je i fi­lo­zo­fi­je. U to vri­je­me, kralj Alek­san­dar že­li da stvo­ri mo­der­nu pre­sto­ni­cu, i Be­o­grad se, po­sle Pr­vog svjet­skog ra­ta ubr­za­no mi­je­njao.
Is­tre­blji­vač­ki rat, ko­ji je Austro­u­gar­ska vo­di­la pro­tiv Sr­bi­je, de­set­ko­vao je i srp­ske umjet­ni­ke. U rat­nim stra­da­nji­ma su ne­sta­li Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis, Mi­lu­tin Bo­jić, Na­de­žda Pe­tro­vić...
U Be­o­gra­du Cr­njan­ski upo­zna­je Si­mu Pan­du­ro­vi­ća, Bo­ru Stan­ko­vi­ća, Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra, Rast­ka Pe­tro­vi­ća, To­do­ra Ma­noj­lo­vi­ća, De­san­ku Mak­si­mo­vić. Je­dan od naj­bli­žih Mi­lo­še­vih pri­ja­te­lja po­sta­je nad­re­a­li­sta Mar­ko Ri­stić.
Kul­tu­ro­lo­ški mi­lje Be­o­gra­da, ople­me­nio je i Ivo An­drić, ko­ji se do­se­lio iz Za­gre­ba. Mi­loš Cr­njan­ski je, po bun­tu ko­ji je osje­ćao, sa svim svo­jim unu­tra­šnjim na­go­ni­ma, po iza­zo­vi­ma ko­je je bio spre­man da ba­ci u li­ce dru­štvu, i dr­ža­vi ko­ja je stvo­re­na, imao mno­go uslo­va da se uklo­pi u to dru­štvo.
U to vri­je­me, Jo­van Du­čić i Mi­lan Ra­kić su već bi­li ovjen­ča­ni pje­sni­ci, sla­vlje­ni od kri­ti­ke i či­ta­lač­ke pu­bli­ke. Mlad i bun­to­van, Cr­njan­ski se oko­mio baš na njih, ob­ja­vlju­ju­ći da je do­šlo vri­je­me za no­vu po­e­zi­ju.
Go­vo­rio je da je pro­šlo vri­je­me do­bo­šar­skih rit­mo­va, uti­ca­ja tih če­tvo­ro po­tro­še­nih ku­ta­ri­ma. Ge­ne­ral­no gle­da­no, ustre­mio se na ra­za­ra­nje ono­ga ko­ga je for­mi­ra­la srp­ska mo­der­na. Tre­ba­lo je dru­ga­či­je po­sta­vi­ti stih, stro­fu, po­gled na svi­jet.
Ru­šio je sve ilu­zi­je ko­je su na­stu­pi­le po­sle ra­ta.
Go­vo­rio je da su po­sle ra­ta do­šli ne­ki no­vi za­no­si, za­ko­ni, mo­ra­li... I za­i­sta, Pr­vi svjet­ski rat je osta­vio te­ške po­sle­di­ce na cje­lo­kup­no čo­vje­čan­stvo. Ima­li smo, ta­ko­zva­nu, iz­gu­blje­nu ge­ne­ra­ci­ju, ko­ja vi­še ni­je vi­dje­la smi­sao ni u pa­tri­o­ti­zmu, ni u svim onim vri­jed­no­sti­ma ko­je su no­si­le dru­štvo, do 1914. go­di­ne.
Na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­je je još na­zi­van Ve­li­ki rat, svi­jet je bio pre­pla­vljen umjet­nič­kim ma­ni­fe­sti­ma: fu­tu­ri­zam, nad­re­a­li­zam, da­da­i­zam i mno­gi dru­gi po­kre­ti, ko­ji svo­jim de­kla­ra­ci­ja­ma pro­gla­ša­va­ju kraj sta­rog svi­je­ta i ra­đa­nja no­ve umjet­no­sti.
Mi­lo­šev ču­ve­ni stih, „na mr­tvi­ma sam pro­veo mla­dost“, pred­sta­vljao je nje­gov do­la­zak, sa tim is­ku­stvom, go­vo­ri: da sve što je do ta­da bi­lo, jed­no­stav­no, nje­ga ne do­ti­če, ni­ti se ti­če. To ni­je bi­lo ne­ko spe­ci­fič­no osje­ća­nje, za srp­ske i ju­go­slo­ven­ske knji­žev­ni­ke, tog vre­me­na, već je pri­pa­da­lo či­ta­vom jed­nom na­ra­šta­ju, ko­ji se du­hov­no ob­li­ko­vao na raz­va­li­na­ma car­sta­va što ih je na­pra­vio Pr­vi svjet­ski rat.
Re­ci­mo, u Ame­ri­ci je for­mi­ra­ma, mo­žda, naj­ču­ve­ni­ja ge­ne­ra­ci­ja pi­sa­ca, ta­ko­zva­na iz­gu­blje­na ge­ne­ra­ci­ja: He­min­gvej, To­mas Volf, Skot Fid­dže­rald, Fok­ner... U Be­o­gra­du se, u ho­te­lu Mo­skva, for­mi­ra­na jed­na gru­pa umjet­ni­ka, u ko­joj su se is­ti­ca­li, Mi­loš Cr­njan­ski, Sta­ni­slav Vi­na­ver, To­dor Ma­noj­lo­vić...
Oni su ogla­si­li mo­der­ni­zam u srp­skoj knji­žev­no­sti. Sa nji­ma je bio i Tin Uje­vić, ali poma­lo u sjen­ci, Ivo An­drić, ne­što ka­sni­je pri­klju­ču­je im se, ne­ku go­di­nu mla­đi, Rast­ko Pe­tro­vić.
Ta mo­der­ni­stič­ka ge­ne­ra­ci­ja pi­sa­ca do­no­si­la je po­bu­nu pro­tiv ka­no­na knji­žev­no­sti, pri­je Ve­li­kog ra­ta.
Ve­li­ki broj raz­li­či­tih pra­va­ca uka­zu­je na ve­li­ko svjet­sko lu­ta­nje. Po­tra­gu za no­vim smi­slom, a u Ju­go­sla­vi­ji se pra­ti sko­ro sva­ki no­vi po­kret ko­ji se po­ja­vi u svi­je­tu.
U skla­du sa iz­ja­vom da je sam se­bi pre­dak, Mi­loš Cr­njan­ski je bio osni­vač i je­di­ni pri­pad­nik prav­ca, ko­ji na­zi­va „Su­ma­tra­i­zmom“.
Su­ma­tra i Su­ma­tra­i­zam su, za­pra­vo, sam Cr­njan­ski, tvo­rac jed­nog no­vog prav­ca, unu­tar avan­gar­de, ili unu­tar sa­mog eks­pre­si­o­ni­zma, ako ga uop­šte sma­tra­mo či­stim eks­pre­si­o­ni­stom, ko­ji je avan­gar­dan, i ko­ji je evrop­skom eks­pre­si­o­ni­zmu dao jed­nu svo­ju va­ri­jan­tu, pr­dra­zu­mi­je­va­ju­ći jed­nu vi­zi­ju svi­je­ta u ko­jem se sve po­ve­za­no.
U ko­jem su i da­lji­ne po­ve­za­ne. Za­vi­čaj, Stra­ži­lo­vo i, re­ci­mo, Su­ma­tra, bo­lje re­če­no ne­ka pla­va mo­ra, na da­le­kom is­to­ku. To ni­je sa­mo po­ve­za­nost na pro­stor­nu uda­lje­nost, već i po­ve­za­nost na vre­men­skoj uda­lje­no­sti.
Sa „Li­ri­kom Ita­ke“, 1918. go­di­ne, Cr­njan­ski na ve­li­ka vra­ta ula­zi u Srp­sku knji­žev­nost. U sre­di­štu nje­go­ve pa­žnje je Ga­vri­lo Prin­cip, sa­ra­jev­ski gim­na­zi­ja­lac i ta­len­to­va­ni pje­snik.
(Na­sta­vi­će se)