Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Na fa­kul­te­tu Cr­njan­ski upo­zna­je Vi­du Ru­žić. Po­ti­ca­la je iz ugled­ne po­ro­di­ce, bli­ske dvo­ru Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Vi­di­ni ro­di­te­lji su bi­li pro­tiv ove ve­ze, pa su je po­sla­li u Pa­riz. Mi­loš Cr­njan­ski za je­dan dan pro­da­je ku­ću, ko­ju je do­bio u na­sle­đe, i ku­pu­je kar­tu za pr­vi voz ko­ji je išao ka fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci.
Po po­vrat­ku iz Fran­cu­ske se vjen­ča­va­ju, a Vi­da će mu, do kra­ja ži­vo­ta, bi­ti vjer­na sa­put­ni­ca u svim nje­go­vim se­o­ba­ma.
Iz­me­đu dva ra­ta, Cr­njan­ski ni­je va­žan za srp­sku knji­žev­nost sa­mo zbog ono­ga što pi­še, već i zbog to­ga što po­kre­će dru­ge mla­de stva­ra­o­ce, i skre­će pažđnju jav­no­sti na pi­sce ko­je ci­je­ni.
Cr­njan­ski je, u tom vre­me­nu, iz­me­đu 1920/30. go­di­ne bio ak­ti­van uče­snik knji­žev­nog ži­vo­ta. Isto­vre­me­no je i kri­ti­čar, od zna­ča­ja, ko­ji afir­mi­še mo­der­no. An­dri­ća, Rast­ka Pe­tro­vi­ća...
Isto­vre­me­no, nje­go­vo ma­te­ri­jal­no sta­nje je lo­še. Iako su nje­go­va dje­la pri­hva­će­na kao va­žna, i ve­li­ka no­vost u srp­skoj knji­žev­no­sti, ve­o­ma te­ško uspi­je­va da na­đe od­go­va­ra­ju­ći po­sao.
Ra­di kao pro­fe­sor u pan­če­vač­koj gim­na­zi­ji. U je­sen 1921. pre­la­zi u Če­tvr­tu be­o­grad­sku gim­na­zi­ju. Ko­le­ge će mu bi­ti Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić i Du­šan Ma­tić. U to vri­je­me je i sa­rad­nik „Po­li­ti­ke“.
Iz­me­đu dva ra­ta, u dru­štve­nom smi­slu je na mar­gi­ni. Iako je nje­go­va su­pru­ga Vi­da Ru­žić bi­la ćer­ka Do­bro­sla­va Ru­ži­ća, bi­bli­o­te­ka­ra kra­lja Pe­tra, i ve­li­kog Ka­ra­đor­đe­vi­ćev­ca, još iz vre­me­na Obre­no­vi­ća.
Po­sto­ji mi­šlje­nje da je, zbog pr­ga­vog ka­rak­te­ra, upr­kos tim ve­za­ma, te­ško na­la­zio po­sao. I nje­gov knji­žev­ni po­lo­žaj, na iz­vje­stan na­čin, tr­pi po­sle­di­ce dru­štve­nog po­lo­ža­ja, iako je, iz­me­đu dva ra­ta, dao ve­li­ka dje­la srp­skoj kul­tu­ri i knji­žev­no­sti, što mu je jav­no pri­zna­va­no.
Sa­ma nje­go­va pri­ro­da, ka­pri­ci­o­zna, sklo­na is­klju­či­vo­sti­ma, po­ma­lo ego­i­stič­na, sklo­na bun­tu, oči­gled­no da je pred­sta­vlja­la do­dat­ni pro­blem u tim, iona­ko, slo­že­nim od­no­si­ma. Bio je po­zna­ti kav­ga­dži­ja, sklon in­ci­den­ti­ma, po­ne­koj tu­či. Je­dan ka­rak­te­ri­sti­čan tem­pe­ra­ment, ve­li­ke si­li­ne, bo­lje re­če­no, ne­u­klo­plje­nost u sre­di­ni u ko­joj se na­la­zi.
Još ni­ko ni­je re­kao da li je iza­zi­van, ili bio iza­zi­vač. Po­sto­je opreč­na mi­šlje­nja. Ipak, nje­go­va po­e­zi­ja se iz­dva­ja­la u od­no­su na dru­ge stva­ra­o­se to­ga vre­me­na. On je to do­bro re­kao: „Moj ži­vot sme­ta mo­joj li­te­ra­tu­ri”. Uvi­jek je sme­tao.
Nje­gov sva­đa­lač­ki ka­rak­ter mo­gao je da ima i mno­go te­že po­sle­di­ce. Dvo­boj u kom je uče­stvo­vao, 1926. go­di­ne, dje­lu­je go­to­vo ne­za­mi­sli­vo. Po­čev od raz­lo­ga, pa do ko­nač­nog is­ho­da. Du­šan Ma­tić mu je bio se­kun­dant. Pre­no­si­mo nje­go­vu pri­ču. Ta­di­ja Son­der­ma­jer je bio ute­me­lji­vač srp­ske avi­ja­ci­je, i osni­vač Aero­pu­ta, iz ko­jeg se raz­vio JAT. Bio je i he­roj iz Pr­vog svjet­skog ra­ta. U re­dak­ci­ji „Na­ših kri­la” Son­der­ma­jer je, sa dvo­ji­com va­zdu­ho­plov­nih ofi­ci­ra, raz­go­va­rao o to­me da je za ju­go­slo­ven­sku voj­sku naj­bo­lje da na­ba­vi fran­cu­ske avi­o­ne.
Cr­njan­ski se to­me us­pro­ti­vio, sma­tra­ju­ći da su nje­mač­ki mo­de­li da­le­ko bo­lji. Cr­njan­ski je re­kao da su to krn­ti­je za Fo­ke­re. Son­dre­ma­jer mu je re­kao da se ne mi­je­ša u raz­go­vor. Cr­njan­ski je iz­va­dio ru­ka­vi­cu, pi plja­snuo po li­cu, svu tro­ji­cu, što je znak iza­zi­va­nja na dvo­boj.
Se­kun­dant Son­der­ma­je­ra je bio ču­ve­ni gol­man Mi­lo­van jak­šić, ko­ga su, na Svjet­skom pr­ven­stvu u Mon­te­vi­deu pro­zva­li El gren­de Mi­lo­van (Ve­li­ki Mi­lo­van). Dvo­ji­ca ofi­ci­ra, ko­ja su bi­la u dru­štvu Son­der­ma­je­ra, od­bi­li su dvo­boj, ko­ji ni po za­ko­nu ni­je bio mo­guć. Ta­di­ja je pri­hva­tio. Dvo­boj je za­ka­zan na Vr­šač­kom br­du, jer je po­sto­jao do­go­vor, ko bu­de ubi­jen da se nje­go­va smrt pred­sta­vi kao ne­sre­ća u lo­vu, jer je to br­do, sa šu­mom bi­lo lo­vi­šte.
Du­šan Ma­tić je pri­čao ka­ko ci­je­lo ve­če ni­je mo­gao da spa­va, dok je Cr­njan­ski spa­vao kao jag­nje.
Od Dun­đer­skog su do­bi­li dva pi­što­lja, ko­ja su se pu­ni­la sa po jed­nim met­kom. Uju­tru ba­ca­ju nov­čić. Pr­vi pu­ca Cr­njan­ski. Na­kon dva­de­set ko­ra­ka, okre­ću se. Cr­njan­ski na­ni­šan, pro­ma­ši. Ta­di­ja na­ni­ša­ni, dr­ži oruž­je ne­ko­li­ko se­kun­di u prav­cu Mi­lo­ša, po­tom spu­sti pi­štolj, i ka­že na fran­cu­skom da od­u­sta­je.
Mi­loš se ko­čo­pe­ri, ka­že da ne do­la­zi u ob­zir. Me­đu­tim, se­kun­dan­ti se do­go­vo­re da, po pro­pi­si­ma, to mo­že da se ura­di, s tim da Ta­di­ja opa­li me­tak u vis.
Za­hva­lju­ju­ći mi­lo­sr­đu jed­nog srp­skog ofi­ci­ra, Sr­bi ni­su iz­gu­bi­li jed­nog od svo­jih naj­ve­ćih pi­sa­ca. Po­ka­za­nu mi­lost, Cr­njan­ski ni­ka­da ni­je opro­stio Son­der­ma­je­ru. Kad je ne­ko pi­tao Cr­njan­skog, šta bi on ura­dio, re­kao je: „ubio bih ga kao psa”. Cr­njan­ski, pro­sto ni­je bio čo­vjek ko­ji je umio da nje­gu­je svo­ju ka­ri­je­ru. Bio je ta­kve is­klju­či­vo­sti, ne­vje­ro­vat­no­sti ka­rak­te­ra...
(Na­sta­vi­će se)