PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Go­di­šnji od­mor 1903. go­di­ne No­va­ko­vić je is­ko­ri­stio da do­đe u Be­o­grad i oba­vi po­li­tič­ke raz­go­vo­re oko pred­sto­je­ćih iz­bo­ra. Obra­tio se po­sla­ni­com svo­jim pri­sta­li­ca­ma u ko­joj je pro­kla­mo­vao bor­bu pro­tiv lič­ne vla­da­vi­ne, sa­mo­vo­lje i zlo­u­po­tre­ba i za­lo­žio se za uvo­đe­nje re­da i za­ko­ni­to­sti. Na sep­tem­bar­skim iz­bo­ri­ma 1903. go­di­ne po­bi­je­dio je u svom pod­rinj­skom okru­gu, ali su osta­li na­pred­njač­ki kan­di­da­ti po­ra­že­ni. No­va­ko­vić je bio za­do­vo­ljan što se ti­me uklju­čio u skup­štin­ski ži­vot iako mu ni­je bi­lo pra­vo zbog ne­u­spje­ha na­pred­nja­ka. Ra­di­kal­ske vla­sti, u pr­vom re­du Ni­ko­la Pa­šić, ni­je­su pri­hva­ti­li nje­go­ve mol­be da ga pen­zi­o­ni­šu ka­ko bi se vra­tio u ze­mlju, pa je zbog to­ga sve do 1905. go­di­ne ostao u Pe­tro­gra­du. Kod ru­skih vla­sti bio je ve­o­ma an­ga­žo­van u ci­lju do­bi­ja­nja ja­če po­dr­ške na is­pu­nja­va­nju na­ci­o­nal­nih za­da­ta­ka Sr­bi­je. Ni­je vi­dio po­ma­ka u na­sto­ja­nji­ma da se Tur­ci pri­vo­le ka­ko bi se iz­nu­di­lo pri­zna­nje srp­ske na­rod­no­sti u Tur­skoj. Bio je ve­o­ma uz­ne­mi­ren zbog bu­gar­skih ak­ci­ja u Ma­ke­do­ni­ji. Za­bri­nja­va­le su ga re­for­me i pla­no­vi ve­li­kih si­la u evrop­skoj Tur­skoj ko­ji su za­ne­ma­ri­va­li te­ško sta­nje srp­skog na­ro­da u za­pad­nim dje­lo­vi­ma ko­sov­skog vi­la­je­ta. Vra­tio se u Be­o­grad 1905. go­di­ne raz­o­ča­ran i zbog sla­bo­sti Ru­si­je u ra­tu sa Ja­pa­nom na Da­le­kom Is­to­ku, opa­da­njem nje­nog ugle­da na me­đu­na­rod­nom pla­nu kao i te­škim unu­tra­šnjim sta­njem.
U vri­je­me do 1903. go­di­ne ni­je, ka­ko se vi­di, No­va­ko­vić imao mno­go mo­guć­no­sti da uče­stvu­je u skup­štin­skom ži­vo­tu ze­mlje. Raz­lo­zi za to su sva­ka­ko bi­li u nje­go­vom vi­še­go­di­šnjem od­su­stvo­va­nju iz ze­mlje, te­ško­ća­ma sa ko­ji­ma su se bo­ri­li na­pred­nja­ci da bi za­dr­ža­li pri­sut­nost me­đu gla­sa­či­ma i na­po­kon ras­pu­šta­nje Na­pred­ne stran­ke. Me­đu­tim, spo­me­nu­ti ali i dru­gi raz­lo­zi bi­li su od uti­ca­ja na to da se No­va­ko­vić ma­nje ogla­ša­vao u jav­nom ži­vo­tu ze­mlje tek­sto­vi­ma u ko­ji­ma u ko­ji­ma bi se ba­vio sa­vre­me­nim zbi­va­nji­ma ili onim na­uč­nim ra­do­vi­ma ko­ji su svo­jim tu­ma­če­nji­ma mo­gli po­mo­ći da se na pri­mje­ri­ma iz pro­šlo­sti či­ta­o­ci oba­vi­je­ste o to­me šta se oko njih zbi­va i šta bi mo­glo usli­je­di­ti. Još pr­vih de­ce­ni­ja nje­go­vog ra­da, ka­da se pred oči­ma jav­no­sti po­ja­vi­lo im­pre­siv­no na­uč­no dje­lo, ko­je je stvo­rio, pri­je sve­ga u obla­sti fi­lo­lo­gi­je i isto­ri­o­gra­fi­je, vi­dje­lo se da se naj­vi­še obra­ćao sred­njo­vje­kov­noj pro­šlo­sti u ko­joj su pred tur­skim osva­ja­čem ne­sta­le srp­ske dr­ža­ve. Ni­je ga, me­đu­tim, in­te­re­so­vao sa­mo bo­ga­ti po­li­tič­ki, eko­nom­ski i kul­tur­ni ži­vot i ci­vi­li­za­cij­ska do­stig­nu­ća tog na­ro­da, ne­go ga je sve vi­še no­si­la že­lja da ob­ja­sni raz­lo­ge zbog ko­jih je to bi­lo pre­sje­če­no. U to­me je pre­sud­no uti­ca­la nje­go­va pr­va di­plo­mat­ska slu­žba ko­ja ga je od­ve­la u Ca­ri­grad.
No­va­ko­vić je iz Ca­ri­gra­da mo­gao mno­go bo­lje da pra­ti ži­vot neo­slo­bo­đe­nog srp­skog ži­vlja u Tur­skoj. Od tog vre­me­na je me­đu na­ci­o­nal­nim pro­ble­mi­ma ko­jih je i pri­je to­ga bio svje­stan, na pri­mjer, dok je bio mi­ni­star pro­svje­te se­dam­de­se­tih go­di­na – sud­bi­na za­gra­nič­nih Sr­ba do­bi­la is­tak­nu­to mje­sto u nje­go­vom po­li­tič­kom opre­dje­lje­nju, kao i sred­stvi­ma ko­ji­ma bi se uti­ca­lo na nje­go­vu sud­bi­nu. No­va­ko­vić je u Ca­ri­gra­du bio uvje­ren, vi­še ne­go ika­da, da na­ci­o­nal­ni rad vo­đen iz Sr­bi­je me­đu tim na­ro­dom zah­ti­je­va ko­ri­šće­nje prak­tič­nih le­gal­nih sred­sta­va da bi se do­šlo do po­zi­tiv­nog re­zul­ta­ta, od­no­sno da bi se ostva­ri­la naj­bo­lja mo­gu­ća ve­za tog na­ro­da sa svo­jom ma­ti­com. Ra­di­lo se na pr­vom mje­stu o upo­tre­bi knji­ge, cr­kve i obra­zo­va­no­sti, kao sred­sta­va za ko­ja, ka­ko je go­vo­rio, ni­je bi­lo mo­gu­će us­po­sta­vi­ti ne­pro­la­zne gra­ni­ce. To je na pr­vom mje­stu bi­lo zna­čaj­no i zbog to­ga da bi se su­zbi­ja­le pre­ten­zi­je su­sjed­nih bal­kan­skih dr­ža­va nad tim ži­vljem i nje­go­vim te­ri­to­ri­ja­ma.
No­va­ko­vić je od ta­da imao vi­še raz­lo­ga da se tek­sto­vi­ma o ak­tu­el­nim pi­ta­nji­ma obra­ća srp­skoj jav­no­sti, ali i da svo­je ime za­kla­nja iza pse­u­do­ni­ma što je iz­i­ski­va­lo nje­go­vo ba­vlje­nje od­go­vor­nim jav­nim po­slom. Me­đu­tim, sva­ka­ko je naj­zna­čaj­ni­ja nje­go­va ras­pra­va Grč­ke mi­sli o et­no­gra­fi­ji Bal­kan­skog po­lu­o­str­va ko­ju je ob­ja­vio 1890. go­di­ne u ča­so­pi­su „Otadž­bi­na” pod pse­u­do­ni­mom Šar-pla­ni­nac. U njoj je ana­li­zi­rao srp­sko pi­ta­nje, tj. pi­ta­nje oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja srp­skog na­ro­da i uka­zao na sve ne­po­volj­no­sti ko­je či­ne smet­nje da se ono rje­ša­va u do­gled­noj bu­duć­no­sti. Po nje­go­voj ocje­ni pra­vi put ko­jim bi se u nje­go­vo rje­ša­va­nje mo­glo ići bio bi ko­ri­šće­nje, u pr­vom re­du, pro­svje­te i kul­tu­re kao je­di­nog sred­stva za po­ve­zi­va­nje svih dje­lo­va srp­skog na­ro­da. To bi, sma­trao je, zna­či­lo da tre­ba sli­je­di­ti evrop­ski put uje­di­nje­nja. Pri­mje­ri su mu bi­li stva­ra­nje dr­ža­va ita­li­jan­skog i nje­mač­kog na­ro­da. Ita­li­ja­ni i Njem­ci su za­pra­vo pri­je sop­stve­nog uje­di­nje­nja bi­li unu­tar sop­stve­nog na­ro­da po­ve­zi­va­ni i uje­di­nja­va­ni pro­svje­tom i kul­tu­rom. Da­kle, ulo­ga knji­ge je bi­la ne­mjer­lji­va. Za­to je No­va­ko­vić u jed­noj kra­ćoj stu­di­ji Srp­ska knji­ga, nje­ni pro­dav­ci, či­ta­o­ci u 19. vi­je­ku ko­ju je ob­ja­vio 1900. go­di­ne, po­seb­no obra­tio pa­žnju or­ga­ni­zo­va­nom ši­re­nju knji­ge, is­ti­ču­ći da se to ne mo­že pre­pu­sti­ti po­je­din­ci­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)