Pi­še: Ko­sta RA­DO­VIĆ


Da­kle, u are­o­lu Žu­pe i pla­ni­ne Pi­ve bi­lo je de­vet sred­njo­vje­kov­nih srp­skih ma­na­sti­ra. In­te­re­sant­no je za­pa­zi­ti: po­kla­pa se broj sred­njo­vje­kov­nih gra­do­va i pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra (de­vet gra­do­va, de­vet ma­na­sti­ra), što zna­či da je ap­so­lut­no do­mi­ni­ra­lo pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo. Pi­va je ima­la, i u vri­je­me tur­ske vla­sti, svo­ju auto­no­mi­ju, o če­mu svje­do­če do­ku­men­ta, na­ro­či­to pi­sma ar­hi­man­dri­ta, Ar­se­ni­ja Ga­go­vi­ća ru­skom Si­no­du i ca­ru Alek­san­dru Pr­vom.
Tur­ci su sa­mo pet­na­e­stak go­di­na pri­je Her­ce­go­vač­kog ustan­ka 1875 – gra­di­li ka­ra­u­le na Gla­so­vi­toj, Mu­ra­to­vi­ci, Sto­cu, Go­ran­sku, Bo­ro­voj Gla­vi, Be­zu­ju, ali su ih her­ce­go­vač­ki usta­ni­ci, ko­je je pred­vo­dio voj­vo­da La­zar So­či­ca, sru­ši­li i osvo­ji­li. Na­po­mi­nje­mo, Pi­va je do Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. bi­la u sa­sta­vu Her­ce­go­vi­ne. Ne­ke od njih za­pi­sao je i ru­ski kon­zul Kon­stan­tin Pet­ko­vić 1853, ka­da je bo­ra­vio u Piv­skom ma­na­sti­ru na Go­spo­jin dan.
U piv­skom Sto­cu ve­li­ka je sta­ri­na od neo­li­ta p.n.e, do sred­njo­vje­kov­nih srp­skih gra­do­va i sa­vre­me­nog do­ba. Ar­he­o­lo­gi­ja Do­njeg Sto­ca u Pi­vi pr­vi put se ja­vlja u mo­jim opit­nim is­tra­ži­va­nji­ma – ne­ka­da­šnje pe­ći­ne ko­ja je ima­la du­ži­nu oko 20 m, ali joj je svod zbog ne­kog ja­kog ze­mljo­tre­sa, pao i za­tr­pao neo­lit­sko sta­ni­šte (oko 5 hi­lja­da go­di­na p.n.e). Sta­ni­šte je ima­lo dva otvo­ra na osi is­tok–za­pad, što je pred­sta­vlja­lo, za ono do­ba, ide­al­no sklo­ni­šte zbog svje­tlo­sti Sun­ca i to­pli­ne. U is­toč­nom di­je­lu pe­ći­ne pro­na­šao sam lo­ži­šte za va­tru, vi­še ko­ma­da ke­ra­mi­ke, na ko­ji­ma je bi­lo i ure­za, pa i je­dan nov­čić, sta­ro­grč­ki.
Pe­ći­na se na­la­zi is­pod ko­ma, na ko­me je bio grad, a iz­nad ku­će Mi­lu­na Pa­vi­ća i nje­go­vog si­na Do­bri­la, knji­žev­ni­ka.
Na­la­ze sam upo­re­dio sa ot­kri­ćem pe­ći­ne Od­mut, uda­lje­ne oko pet-šest km, na sa­stav­ci­ma ri­je­ka Vrb­ni­ce i Pi­ve, gdje je Sre­jo­vić, sa svo­jom eki­pom, iz­vr­šio is­tra­ži­va­nja. Obje kul­tu­re bi­le su srod­ne, vre­men­ski (5–6 vi­jek p.n.e) i sa­dr­žaj­no, ali je va­žno za­pa­zi­ti da su se neo­lit­ske kul­tu­re na Bal­ka­nu pro­ži­ma­le, ne­ka stan i šta (kao i ovo u Sto­cu) bi­la su u du­gom vre­men­skom pe­ri­o­du. Ta­ko je ovo sta­ni­šte na­sta­vi­lo svo­je tra­ja­nje i ka­da je se po­ja­vio me­tal­ni no­vac, što zna­či da je ovu­da bio tr­go­vač­ki put. Pr­ve nov­ča­ne ša­re u me­tal u ima­li su Gr­ci. Taj no­vac ot­kri­va nam isto­vre­me­no i grč­ku skulp­tu­ru od 6. do 2. vi­je­ka p.n.e. Grč­ki no­vac ni­je ko­van sa­mo u Ati­ni, Ko­rin­tu i Spar­ti, već i u ma­njim mje­sti­ma na pe­ri­fe­ri­ji grč­kog svi­je­ta sa ko­ji­ma su tr­go­va­li.
Jed­nu ta­kvu ma­tri­cu pro­na­šao sam upra­vo u D. Sto­cu, to je naj­vje­ro­vat­ni­je lik Bo­ga Se­le­na u ba­čvi, oko 500 g. p.n.e. (no­vac Alek­san­dra Ve­li­kog bio je u op­ti­ca­ju oko 300 g. p.n.e – sa nje­go­vim li­kom i ro­go­vi­ma, što je sim­bol mo­ći) Na­la­zi­šte neo­lit­sko u D. Sto­cu pri­pa­da pe­ri­o­du sna­žne neo­lit­ske kul­tu­re, kao i Od­mut, ka­da su bi­la pro­ži­ma­nja kul­tu­ra na Bal­ka­nu, zbog se­o­ba i tr­go­vi­ne. (Vi­di knji­gu: Ko­sta Ra­do­vić: Pi­va – po­top) Sred­njo­vje­kov­ni grad Sto­lac imao je dva di­je­la – Do­nji i gor­nji grad. Grad je bio na jed­noj sti­je­ni uz­vi­šen. Uz pro­bi­je­ni tje­snac išlo se na ka­tun, pro­stra­ni uz­vi­šen iz­nad šu­me Ža­gri­ce. Grad je po­sto­jao u vri­je­me kra­lja Mi­lu­ti­na (1313–1318).
Nje­go­vom po­ve­ljom po­mi­nje se Pi­va i Gac­ko, u ve­zi po­re­za. Po­sli­je smr­ti kra­lja Tvrt­ka 1391. go­di­ne, na­sli­je­dio ga je Her­ceg Stje­pan (1435–1466) i imao u Pi­vi gra­do­ve: So­ko, Stab­na, No­vi. U tom pe­ri­o­du u Pi­vi je bio voj­vo­da Vu­kić, Bra­tul, knez Mi­loš (Bra­tu­ljev do je to­po­nim ko­ji ču­va ime go­spo­da­ra, a Mi­lo­še­vi­ći ime kne­za Mi­lo­ša) – Zna­čaj­no ra­ni­je u Pi­vi je bio voj­vo­da Bra­ni­lo, ko­ji je isto­rij­ska lič­nost, a ne iz pre­da­nja. Kao go­spo­dar Sto­ca, pret­po­sta­vlja se, bio je Vla­ste­li­no­vić ko­ji je pre­zi­me do­bio po ti­tu­li – vla­ste­lin, ple­mić, fe­u­da­lac. To­po­nim Vla­ste­li­no­vo ždri­je­lo to po­tvr­đu­je. Ma­te­ri­jal­na kul­tu­ra u Sto­cu, je vr­lo bo­ga­ta i ja­sna. Ov­dje i u Smri­ječ­nu ima ve­li­ki broj sred­nje­vje­kov­nih srp­skih spo­me­ni­ka – ste­ća­ka. Steć­ke na Sto­cu, na Gr­gur­skoj ba­ri (Rav­no), na Pi­šču, Kru­či­ci (iz­nad Sta­ba­na) na Bor­ko­vi­ći­ma, Ru­di­ni­ca­ma, Bre­zni­ma, Br­lje­vu, u Smri­ječ­nu – dje­li­mič­no je opi­sao Ba­šla­gić. Po­zna­to je da su steć­ke gra­di­li sred­nje­vje­kov­ni Sr­bi ,,kao vječ­nu ku­ću”. To su bi­li bo­ga­ti i ugled­ni po­je­din­ci. Na Sto­lač­kom gro­blju je­dan ste­ćak 155h121 m, što zna­či da je to grob ne­kog fe­u­dal­ca, ple­mi­ća, vla­ste­le. Na gro­blju je pla­stič­no ure­zan bu­zdo­van i mač, a to zna­či da je bio ugle­dan rat­nik.
(Na­sta­vi­će se)