PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Ku­ne i li­si­ce se lo­ve i u sklo­pac, ko­ji se pra­vi ova­ko: Si­ro­vo dr­vo, du­gač­ko oko dva i po me­tra, raz­bi­je se na dvi­je jed­na­ke po­lo­vi­ne. Jed­na po­lo­vi­na se sta­vi na ze­mlju ili na ro­glje po­bi­je­ne u ze­mlju, ili iz­me­đu dva ta­nja sta­bla. Dru­ga po­lo­vi­na se na­mje­sti nad pr­vom ta­ko da se jed­nim kra­jem osla­nja na do­nju po­lo­vi­nu, dok se dru­gi kraj iz­dig­ne na od­po­nac oko 20 cm. Od­po­nac je oblo drv­ce sa oštrim ro­šči­ćem (ča­por­kom) na sre­di­ni, na ko­me se pri­ve­zu­je (na­ba­da) ama­ma. Od­po­nac sto­ji na ivi­ca­ma sklop­ca na no­kat, da bi is­ko­čio po­sli­je naj­ma­njeg do­di­ra. Gor­nja po­lo­vi­na sklop­ca je te­ška to­li­ko da mo­že ubi­ti ku­nu ili li­si­cu kad pad­ne. Kad se sklo­pac na­mje­sti na dvi­je so­he (ro­glje), ili me­đu dva sta­bla, iz­dig­ne se od ze­mlje oko 50 cm, a ako je po­treb­na ve­ća vi­si­na, on­da se uz jed­nu so­hu od sklop­ca na­slo­ni kri­vo dr­vo (stu­ba), da se zver­ka uz nje­ga po­pe­nje. Cio sklo­pac tre­ba da je što pro­sti­ji i bli­ži pri­ro­di, da se ne bi pri­mje­ti­lo da je to ne­ka klop­ka.
Jed­na od naj­sta­ri­jih spra­va za hva­ta­nje vu­ko­va i li­si­ca, upo­tre­blja­va­na do pri­je 30 go­di­na, je tor. On se pra­vi ova­ko: Pr­vo se ople­te od ja­kog pru­ća i ko­lja tor, bez vra­ta, to­li­ki da se mo­že u nje­mu okre­ta­ti ja­re ili jag­nje. Za­tim se oko to­ga to­ra ople­te pa­ra­lel­no dru­gi tor, u raz­ma­ku ko­li­ko mo­že vuk da pro­đe. Na spo­lja­šnjem se to­ru osta­ve vra­ta, da mo­že vuk na njih la­ko ući, a za­tva­ra­ju se vra­ti­ma na­pra­vlje­nim od jed­ne ili dvi­je da­ske. Kad je sve go­to­vo, u sre­di­ni to­ra se sta­vi ja­re ili jag­nje, ko­je tre­ba da pri­ma­mi vu­ka. Kad uđe na vra­ta ko­ja sto­je otvo­re­na, vuk po­đe su­prot­nom stra­nom i pro­vla­či se iz­me­đu plo­to­va, oko unu­tra­šnjeg to­ra, dok ne do­đe do vra­ta, ko­ja se pred njim za­tvo­re čim ma­lo gur­ne na­pri­jed. Ova vra­ta vuk još ja­če pri­tvo­ri pro­la­ze­ći po­red njih. Ta­da se on mo­že okre­ta­ti sa­mo u istom prav­cu kao i ra­ni­je. Kad se ple­te unu­tra­šnji tor ba­to­vi (de­blji kra­je­vi) pru­ća, ko­ji su za­o­štre­ni (za­ši­lje­ni) okre­nu se na spo­lja­šnjoj stra­ni to­ra, a ba­to­vi pru­ća spo­lja­šnjeg to­ra su ta­ko­đe za­o­štre­ni i okre­nu­ti unu­tra. Ta­ko su oštri­ce pru­ća i jed­nog i dru­gog to­ra okre­nu­te jed­na dru­goj i to u onom prav­cu ku­da vuk ide. Oštri­ce ovog pru­ća su ova­ko ude­še­ne da bi do­če­ka­le i bo­le vu­ka, ako bi po­ku­šao da se okre­ne ili is­ko­či. Ova­kav se tor pra­vi i za li­si­ce, sa­mo je on ma­nji, a kao oma­ma se sta­vi u sre­di­ni ko­ko­ška.
Ze­če­vi se lo­ve naj­vi­še pu­škom, po­mo­ću ke­ro­va. Lo­vac za­ve­de ke­ro­ve ta­mo gdje mi­sli da ima ze­če­va, a sam če­ka s pu­škom na ras­pu­ti­ca­ma (pu­ta­nje), pre­sli­ma (ko­si­ca iz­me­đu do­li­na), ko­sa­ma i bre­žulj­ci­ma, jer zna gdje će mu ke­ro­vi ze­ca is­tje­ra­ti, od­no­sno gdje će mu zec na­i­ći. U oče­ki­va­nju se lo­vac če­šće ja­vlja ke­ru zvi­žda­njem, da bi ze­ca k nje­mu okre­tao. Kad vi­di ze­ca da tr­či, a ker ga go­ni, lo­vac zvi­zne, zec sta­ne i lo­vac ta­da „ugra­bi” i ga­đa ga. Ze­če­vi se če­ka­ju bez ke­ro­va s pu­škom na če­ka­li­cu (u za­sje­di), iz­ju­tra ra­no, pred ve­če i no­ću, kad se na­va­di na si­je­no, ov­čje to­ri­ne, ku­pus, mla­do ži­to itd. Lo­vac gle­da da do­đe pri­je ze­ca na če­ka­li­cu a ako ne mo­že, on­da se pri­vla­či tom mje­stu vr­lo opre­zno. Kad se no­ću pu­ca na ze­ca, pu­ška se sta­vi iz­me­đu pr­sti­ju li­je­ve ru­ke, pa se iz­me­đu njih mo­tri.
Lu­pa­ju u da­ske
Lo­vac če­sto pu­škom ubi­je ze­ca u lo­žnja­ku, jer ga pro­na­đe tra­gom, za­te­če ga gdje le­ži, ali se zec ne kre­će, po­što je za­va­rao trag lov­cu ta­ko što je iz da­lji­ne u lo­žnjak usko­čio. Ze­če­vi se pro­na­la­ze i na taj na­čin što lov­ci „štek­ću” - „kme­če” kao ze­če­vi (po­dr­ža­va­ju nji­hov glas) na mje­stu gdje ih ima. Kad ču­ju glas, ze­če­vi idu u tom prav­cu, a lov­ci ih sa­če­ku­ju i ubi­ju. Ne­ki lov­ci po­kre­nu ze­ca i la­ko ga ubi­ju iz pu­ške ili ga ži­va uhva­te u pr­li­je­žu, ve­li­kom i me­kom sni­je­gu, u kom zec po­to­ne i ne mo­že da bje­ži. Ze­če­vi se hva­ta­ju po­ne­kad u klju­su (gvo­žđa) u ko­ju se hva­ta­ju li­si­ce i ku­ne. Gvo­žđa se za­pi­nju na mje­sti­ma gdje oni naj­če­šće do­la­ze: na ras­pu­ti­ca­ma u šu­mi ili li­va­da­ma na po­di­ni (za­sje­če­ni dio si­je­na) od si­je­na, na pri­je­la­zu ili stru­gi (ulaz u ko­tar ili ku­pus) ko­ji su ogra­đe­ni, u gra­o­ri ili li­ku, jer ka­žu u ta­ko ogra­đe­nu nji­vu pti­ce ne smi­ju da uđu. Vr­lo če­sto se oko nji­va sta­vlja­ju ubi­je­ne kre­šte­li­ce, vra­ne ili čav­ke, da bi se dru­ge za­pla­ši­le. Mno­gi sje­de po cio dan kod nji­ve i aj­ka­ju (lu­pa­ju u da­ske). U kra­je­vi­ma gdje ima vo­de pra­ve se aj­ka­li­ce (aj­ka­li­ce se zo­ve što ona aj­ka mje­sto čo­vje­ka) na vo­di. Po­sta­vi se vre­te­no, slič­no vo­de­nič­kom vre­te­nu na dvi­je so­he. Na jed­nom kra­ju vre­te­na je po­ve­ća gla­va, u ko­ju su učvr­šće­na pe­ra­ja, a na dru­gom kra­ju je mno­go ma­nja gla­va i na njoj su ka­na­pom pri­ve­za­na dva dr­ve­na per­ca. Is­pod per­ca se na­mje­sti kan­ta, pa se pu­sti vo­da da pa­da s top­ka (če­sme) na pe­ra­ja. Čim vo­da poč­ne pa­da­ti na pe­ra­ja, vre­te­no se okre­će vr­lo br­zo, a per­ca, ko­ja vi­se na kon­cu, lup­ka­ra­ju stal­no u kan­tu, i ta­ko pla­še pti­ce.
(Na­sta­vi­će se)