Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Sa mno­go raz­lo­ga, mo­že se re­ći da pje­sma „Pred sru­še­nom ku­ćom“ po­ka­zu­je ka­ko je te­kao pro­ces uklju­či­va­nja či­sto lir­skog do­ži­vlja­ja u tzv. stvar­nost u po­e­zi­ji Alek­san­dra Iva­no­vi­ća. Otu­da se i či­ni da su pje­sme „Žal­ba mr­tvom dru­gu“, „Zeb­nja“ i „Pu­to­va­nje na kli­ni­ku“ mo­žda je­di­ne pje­sme u ko­ji­ma je pje­snik pro­go­vo­rio iz svo­je du­bo­ke auto­per­spek­ti­ve, go­vo­re­ći o se­bi i svom ži­vo­tu. U pje­smi „Žal­ba mr­tvom dru­gu“, obra­ća se sje­ni­ma knji­žev­ni­ka Ni­ko­le Pu­nje Lo­pi­či­ća, pi­sca stra­da­log u Le­po­gla­vi na sa­mom kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ova­kav is­po­vi­jed­ni mo­me­nat mo­že se slo­bod­no oka­rak­te­ri­sa­ti baš kao pra­va „žal­ba“.
Mi­kić da­lje za­klju­ču­je:„Ali, ni­je Ni­ko­la Pu­nja Lo­pi­čić je­di­ni ko­me se obra­ća usa­mlje­ni Alek­san­dar Iva­no­vić. Pe­sme „Po­to­nja ura Ra­da To­mo­va“, „Vi­zi­ja“ i „Bi­lja­r­da“ po­ka­zu­ju da je Iva­no­vi­ću pa­žnju za­o­ku­plja­la i jed­na gro­mad­na pje­snič­ka fi­gu­ra – Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš. Sa ovim ve­li­kim pe­sni­kom je Iva­no­vi­ća po­ve­zi­va­lo mno­go to­ga – Ce­ti­nje kao ži­vot­na po­zor­ni­ca, tu­ber­ku­lo­za od ko­je su obo­ji­ca bo­lo­va­li i od nje umr­li, pe­snič­ka umet­nost ko­joj su oda­no slu­ži­li.
Otu­da je i lo­gič­no što je Alek­san­dar Iva­no­vić, ope­va­ju­ći Nje­go­še­vu sud­bi­nu, iza­brao baš „po­to­nju uru Ra­da To­mo­va” da bi u svo­joj sa­svim krat­koj pe­smi (šest sti­ho­va, je­dan ka­tren i di­stih) u sre­di­šte po­sta­vio dva va­žna mo­men­ta – smrt „na rod­noj plo­či“ i mla­dost sa­mrt­ni­ko­vu. A sa­svim krat­ke pe­sme, zna­mo do­bro iz na­še usme­ne li­ri­ke, pod­ra­zu­mi­je­va­ju vi­so­ku eko­no­mi­ju pe­snič­kog iz­ra­za, naj­če­šće vi­dlji­vu u iz­bo­ru jed­nog de­ta­lja ko­ji do­bi­ja vi­so­ko sim­bo­lič­ku ulo­gu (on tre­ba da oli­ča­va ukup­nost ljud­ske eg­zi­sten­ci­je). U pe­smi Alek­san­dra Iva­no­vi­ća te­lo ono­ga ko se pri­mi­če tre­nut­ku umi­ra­nja sve­de­no je na oko, na po­gled ( „Al‘ sa­mo da je da osta­nu oči”) i to ta­ko što je u nje­mu sa­dr­ža­na sli­ka sve­ta ko­ji će ne­sta­ti kad se uga­si taj po­gled (za­to se i is­ti­če da su oči „za­gle­da­ne u svet i lju­de“). I za­to di­stih ko­jim se okon­ča­va Iva­no­vi­će­va krat­ka pe­sma ima či­sto in­ter­pre­ta­tiv­nu ulo­gu („Po­sled­nji trep­taj vi­da is­pu­ni sje­ta: / sva­ka je smrt po jed­na pro­past svi­je­ta“), od­no­sno, u nje­mu se, ako se ta­ko sme re­ći kad je u pi­ta­nju pe­sma, obra­zla­že za­što bi oko u ča­su smr­ti tre­ba­lo da bu­de po­šte­đe­no – jer ako će „sve dru­go“ mo­ći da bu­de „pre­ža­lje­no“, ga­še­nje oka je znak da je na­stu­pi­la jed­na ma­la ka­ta­kli­zma, po­što se uga­sio po­gled u kom se sli­ka sve­ta uka­zi­va­la ona­ko ka­ko ni­je ni u jed­nim dru­gim oči­ma.“
„U pe­smi „Po­to­nja ura Ra­da To­mo­va“ di­stih u od­no­su na ka­tren ima in­ter­pre­ta­tiv­nu ulo­gu, on, dru­gim re­či­ma, sa­ži­ma naj­va­žni­je sen­ti­men­tal­ne to­no­ve, dok je u pe­smi „Vi­zi­ja“ in­ter­pre­ta­tiv­nu ulo­gu do­bio na­slov. Na­i­me, u ovoj pje­smi lir­ski su­bjekt sta­je na jed­nu van­vre­me­nu tač­ku gle­di­šta ko­ja mu omo­gu­ća­va da vi­di Nje­go­ša („Ce­tinj­sko po­lje i mo­dri su­mrak u pro­lje­će/ Pu­telj­kom što bra­zda po­lje kao li­ni­ja dlan/ usa­mljen ko­ra­ča Nje­goš, / za­mi­šljen i gru­do­bo­lan, / i zna, sje­tan, da mu vi­je­ka bi­ti ne­će“). Za svog lir­skog ju­na­ka (ko­ji je sad već ime­no­van svo­jim vla­di­čan­skim i vla­dar­skim ime­nom) ve­zu­je dve po­je­di­no­sti – on je usa­mljen i ob­u­ze­la ga je sje­ta. Ka­da je čo­vjek usa­mljen, kad oko nje­ga ne­ma dru­gih lju­di, nje­go­vu pa­žnju pri­vla­či pri­ro­da i za­to će se­ta i tu­ga kao njen vi­ši ste­pen i pro­i­za­ći iz sve­sti da će bi­ti iz­gu­blje­ni i oni ob­li­ci le­po­te ko­je sa­ma pri­ro­da sim­bo­li­zu­je: „A sva­ka bo­ja i šum ve­čer­nji na­go­vi­je­sti/svu tu­gu jed­ne mla­do­sti bez zdra­vlja / i svu skri­ve­nu i vječ­nu lje­po­tu / ži­vo­ta što ga po­la­ko osta­vlja“ (...).
U pe­smi „Vi­zi­ja“ , Iva­no­vić pre­la­zi na ono što su­ge­ri­še na­slov. Dru­gim ri­je­či­ma, pre­do­ča­va ovu vi­zi­ju: „Šik­ti kroz nje­ga sna­žno mlaz stra­šne vo­lje i pre­li­va ga sve­ga kao teč­nost: / u dži­na ra­ste Nje­goš, bo­le­stan od gru­do­bo­lje, / i za­ko­ra­či pra­vo u vječ­nost“.
Je­di­no je tre­ća Iva­no­vi­će­va pe­sma po­sve­će­na Nje­go­šu na­sta­la kon­kret­nim po­vo­dom (reč je o sto­go­di­šnji­ci Nje­go­še­ve smr­ti ko­ja je pa­la 1951. go­di­ne), je­di­no ona bi tre­ba­lo da ima ka­rak­ter pri­god­ne pe­sme. Ali to ni­je slu­čaj, po­što je i u ovom slu­ča­ju Iva­no­vić od­lu­čio da Nje­go­še­vu fi­gu­ru vi­di u jed­noj po­seb­noj sve­tlo­sti. On i ov­de Nje­go­ša ve­zu­je za noć i me­se­či­nu (ina­če va­žan mo­tiv i u Nje­go­še­vim de­li­ma), sa­mo što pre­o­kre­će mo­tiv sa­mo­će i tu­ge – sa­da ni­je sam i tu­žan ve­li­ki pe­snik, već pre­deo kroz ko­ji se on ne­kad kre­tao ( „Na mje­se­či­ni grad ko da­nju vi­dan./ Pu­sta i glu­va s ku­la­ma Bi­ljar­da/kraj ma­na­sti­ra tu­žna če­ka Ra­da/da s pu­ta stig­ne od pr­si iz­vi­dan“).
Alek­san­dar Iva­no­vić stva­ra si­tu­a­ci­ju, li­ko­ve i sud­bi­ne ko­je pre­va­zi­la­ze stvar­nost: „I mje­se­či­na po kru­gu pre­bi­ra,/ pr­sti­ma žu­tim kr­oz noć pi­pa me­ku,/na sta­zi ne­koj bli­zu ma­na­sti­ra / Vla­di­ci bri­žnom da ocr­ta sjen­ku“. Uno­se­ći u pe­smu ove sli­ke ko­je po­sto­je sa­mo u pe­sni­ko­voj ima­gi­na­ci­ji, Iva­no­vić će u tre­ćem i za­vr­šnom ka­tre­nu svo­je pe­sme da iz ma­šten­skog sve­ta po­no­vo za­đe u svet u ko­me ima­gi­na­ci­ja ne­ma do­mi­nant­nu ulo­gu: „Noć gra­bi ju­tra a ni ja­va Ra­du./Tek cr­ne sjen­ke za­ma­šu iz kru­ga, /pa svu­ko­li­ku ka­me­nu Bi­ljar­du/ opa­še te­ška, sto­go­di­šnja tu­ga“...(Na­sta­vi­će se)