Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Mi­len­ko Rat­ko­vić će ova­ko opi­sa­ti Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća: „... Po­tra­žio sam ga u pri­zem­noj ku­ći, ne­da­le­ko od Grand ho­te­la. Na­šao sam ga u ma­lom sta­nu, gdje je sta­no­vao sa že­nom i tro­je dje­ce. Ni­je­sam ni slu­tio da će je­dan od tih ma­li­ša­na, če­tvo­ro­go­di­šnji Bo­ži­dar, ka­sni­je po­sta­ti ta­ta-ma­ta za sve nas ša­hi­ste.
Bio je, vi­tak, li­je­pa li­ca, za­ma­za­ne ko­se. Go­vo­rio je ti­ho (A ja bih do­dao još i da mu je du­ša bi­la sat­ka­na od cvjet­nih la­ti­ca, po­e­ti­ke i ri­ma. Prim. V.L.). Po­ka­zao mi je na sto­lu moj ru­ko­pis (Le­so ga je lek­to­ri­sao, ra­de­ći za „Na­rod­nu knji­gu”. Prim. V.L.), na ko­me je upra­vo ra­dio. Uočio sam mno­go is­prav­ki cr­ve­nim ma­sti­lom – ja sam ta­da bio osam­na­e­sto­go­di­šnji knji­žev­ni po­čet­nik. Obe­ćao je da će ubr­zo za­vr­ši­ti lek­tu­ru i sle­de­ćeg da­na pre­da­ti ru­ko­pis štam­pa­ri­ji. Oti­šao sam za­do­vo­ljan što će moj li­te­rar­ni pr­vi­je­nac bi­ti štam­pan bez je­zič­kih i pra­vo­pi­snih gre­ša­ka.
Tih da­na u knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma i li­sto­vi­ma po­ja­vi­li su se pr­vi pri­ka­zi Le­so­ve knji­ge. Be­o­grad­ski knji­žev­ni kri­ti­ča­ri pi­sa­li su o ta­len­to­va­nom mla­dom pje­sni­ku sa Ce­ti­nja kao ot­kro­ve­nju, ma­da on ni­je bio sa­svim mlad – već je bio za­šao u če­tr­de­se­tu. Go­vo­ri­lo se da on ni taj ru­ko­pis ne bi po­nu­dio iz­da­va­ču da ga na to ni­je­su na­tje­ra­li knji­žev­ni­ci Rat­ko Đu­ro­vić i Jan­ko Đo­no­vić.
Mi, ko­ji smo se sa Le­som sva­ko­dnev­no sre­ta­li na Ce­ti­nju po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na – zna­mo da je on pje­sme du­go „no­sio u se­bi“, sla­gao stih po stih, oslu­ški­vao i od­mje­ra­vao, ne žu­re­ći s bi­lje­že­njem. Bi­lo nam je ja­sno – Le­so ne pi­še pje­smu, ona u nje­mu na­sta­je! Do­ra­đu­ju­ći u se­bi sti­ho­ve, bru­sio ih je, tra­že­ći što sa­vre­me­ni­ji iz­raz, uvi­jek te­že­ći van­red­noj stil­skoj či­sto­ti. Ni dru­ga zbir­ka „Ča­pur u kr­šu“ ni­je bi­la mno­go obim­ni­ja od pr­ve. Nje­gov opus ni­je ve­li­ki, ali sva­ka pje­sma pra­vi je me­da­ljon.
Le­so je bio čo­vjek ri­jet­ke skrom­no­sti, me­lan­ho­lič­ne lir­ske du­še. Ne­ve­se­lo dje­tinj­stvo i ka­sni­je te­žak ži­vot, sat­kan od ne­ma­šti­ne i ne­iz­vje­sno­sti, uslo­vi­li su nje­go­vu sje­tu i po­ti­šte­nost, ko­ja će ga upo­re­do pra­ti­ti i u li­te­ra­tu­ri i u pri­vat­nom ži­vo­tu (...).
Kao ta­len­to­va­nom mu­zi­ča­ru do­di­je­lje­na mu je sti­pen­di­ja, ali se ni­je upi­sao u mu­zič­ku ško­lu. Imao je že­lju da stu­di­ra Li­kov­nu aka­de­mi­ju u Be­o­gra­du, pa mu se ni ta že­lja ni­je is­pu­ni­la. Ve­o­ma ri­jet­ko je pu­to­vao, i to sa­mo on­da ka­da je se­bi tra­žio li­je­ka. Ka­sni­je je do­bio bo­lji stan, u ko­me je mo­gao sa­mo da pre­spa­va noć, dok je u to­ku či­ta­vog da­na bo­ra­vio u Ti­to­gra­du, ra­de­ći kao lek­tor u „Po­bje­di“. Mu­či­la ga je ta slu­žbe­na oba­ve­za što mo­ra sva­ko­dnev­no pu­to­va­ti od Ce­ti­nja do Ti­to­gra­da i obrat­no. Bio je ne­za­do­vo­ljan svo­jim sta­tu­som u li­stu i ma­lom pla­tom. Svo­je raz­o­ča­ra­nje iz­ra­zio je sti­ho­vi­ma po­sve­će­nim dav­no umr­lom dru­gu Pu­nji Lo­pi­či­ću:

Sa mnom dru­gu­ju je­di­no mu­nja,
vje­tar i ki­ša, i ma­gla si­va.
za­bo­ra­vi­li su dav­no Pu­nja,
i te­be mr­tva – i me­ne ži­va!
Ko­li­ko se sje­ćam, pa­da­la je ki­ša onog 13. ok­to­bra 1965. ka­da nas je sle­di­la vi­jest da je Le­so pod­le­gao svo­joj bo­le­sti.
U sep­tem­bru 1996. ka­da je Bo­ži­dar Iva­no­vić po­stao šam­pi­on Ju­go­sla­vi­je u ša­hu, do­bio sam pi­smo od Lju­bi­še Raj­ko­vi­ća Ko­želj­ca, dok­to­ra fi­lo­lo­gi­je iz Za­je­ča­ra i auto­ra ese­i­stič­ke knji­ge o mom stva­ra­la­štvu, ko­ji po­red osta­log pi­še: „Mo­lim te da is­po­ru­čiš mo­je naj­sr­dač­ni­je po­zdra­ve ve­le­maj­sto­ru Iva­no­vi­ću. Osvo­jio me taj čo­vek na te­le­vi­zi­ji, a mo­žeš mi­sli­ti ka­ko sam se ose­ćao kad sam sa­a­znao da je on sin Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća, jed­nog od me­ni naj­dra­žih pe­sni­ka (u sr­cu mi ži­vi), mo­lim te (ho­ću da te da­ru­jem po­e­zi­jom):
Evo, ta­ko je pje­vao be­smrt­ni Le­so! – za­vr­šio je svo­je pi­smo moj pri­ja­telj Ko­že­ljac.
(Na­sta­vi­će se)


PU­TO­VA­NjE NA KLI­NI­KU

Sta­ni­ca buč­na ve­li­kog gra­da.
Drh­ta­ve no­ge tro­mo me vu­ku.
A noć, i ma­gla, i ki­ša pa­da.
I ni­kog zna­nog da sti­sne ru­ku.

Sa­mo mi no­sač s pe­ro­na pri­đe.
Po­gu­ren, s mo­krim ru­ka­ma dvje­ma.
Al` me­ne i on nek mi­mo­i­đe:
Za pat­nje ljud­ske no­sa­ča ne­ma.